Kada je o spoljnopolitičkim orijentacijama reč, moglo bi se reći da se Srbija i dalje nalazi u jednom šizoidnom stanju podeljenosti između Istoka i Zapada. Naime, većina građana Srbije (54,4 odsto) optira za ulazak u Evropsku uniju, ali još „veća većina“ (66,2) podržava opciju „saveza sa Rusijom“. Istovremeno, gotovo polovina ispitanika (tačnije 45,3 odsto, naročito one nešto starije generacije) sklona je i članstvu u već pomalo zaboravljenom Pokretu nesvrstanih. Zanimljivo je da na direktno pitanje da se opredele između Rusije i EU oko 30 odsto je na prvo mesto stavilo Rusiju, 17,4 EU, dok se najveći broj (44,2) ipak zalaže za „podjednako dobre odnose i sa EU i sa Rusijom“.
Jedino što je u tom galimatijasu potpuno izvesno jeste da apsolutna većina građana Srbije, odnosno čak 72,3 odsto, odbija ideju članstva Srbije u NATO (dok se za to zalaže svega 17 procenata). Doduše, i tih 17 odsto predstavlja određeni porast u odnosu na prethodna istraživanja, ali čini se da se u tom pogledu stvari, ipak, neće skoro ni lako promeniti.
Više od dve trećine ispitanika (67,7) smatra da „ne bi trebalo prihvatiti nezavisnost Kosova čak i ako bi to bio uslov ulaska u EU“. Po tom pitanju, suprotnog mišljenja je njih nešto više od petine, ili 22,4 odsto, što je takođe određeni porast u odnosu na ranije nalaze, ali i dalje više nego ubedljiva manjina. (Verovatno u ovom nalazu treba tražiti razlog što se vladajuća politička elita, sadašnja slično kao i prošla, tako čvrsto drži mantre „nikada nećemo priznati nezavisnost Kosova“ – čak i kada, u praksi, sprovodi politiku „prihvatanja realnosti“ i faktičkog mirenja sa faktičkom nezavisnošću „južne pokrajine“.)
Možda najinteresantniji nalaz istraživanja tiče se ovih dana izuzetno vruće teme vanrednih parlamentarnih izbora. I bez obzira što bi se na osnovu slike koju stvara ogromna većina štampanih i elektronskih medija moglo zaključiti kako je apsolutna većina građana za vanredne izbore, u stvarnosti je za to svega njih 32,2 odsto, dok 52,6 odsto te izbore smatra nepotrebnim (a 15,2 odsto o tome nema jasan stav).
Još je, međutim, interesantniji podatak da su u stavu da su vanredni izbori nepotrebni većinski saglasni simpatizeri obe vladajuće stranke, to jest i SPS-a i SNS-a, iako im se rukovodstva oko toga potpuno razilaze, odnosno rukovodstvo SPS-a je ogorčeno protiv, dok se vrh naprednjaka za te izbore zalaže. Protiv vanrednih izbora je i većina onih koji su trenutno stranački neopredeljeni, što bi dodatno moglo predstavljati problem za onoga ko ih raspiše, a pogotovo raspiše bez dovoljno jakog i ubedljivog argumenta. (Pomalo paradoksalno, za vanredne izbore najviše se zalažu deklarisani simpatizeri DS-a, DSS-a i LDP-a, premda bi baš te stranke na izborima, kako trenutno stvari stoje, verovatno zabeležile slabiji rezultat nego na prethodnom glasanju.)
Što se pak ličnog i stranačkog rejtinga tiče, nema većih pomeranja niti iznenađenja. Na ubedljivo prvom mestu nalazi se, očekivano, Aleksandar Vučić (srednja ocena 3,79), kojeg je čak 41,6 odsto ocenilo „čistom peticom“. Na drugom mestu, gledano po srednjoj oceni, nalazi se Dragan Marković Palma (3,41), što je iznenađenje samo za one neupućene, s obzirom da se on već odavno tako visoko kotira i dobija solidne ocene na svim delovima političkog spektra – baš kao i Rasim Ljajić na trećem mestu, kojeg uglavnom pozitivno ocenjuju i simpatizeri vlasti i opozicije, koji ima najmanje jedinica. Osim njih, visok rejting i ocenu iznad „trojke“ imaju još predsednik Tomislav Nikolić (3,09) i premijer Ivica Dačić (3,07). Solidno stoje i Zorana Mihajlović (3,0), Vuk Jeremić (2,80), kao i „povratnik“ Boris Tadić (2,50), dok su svi ostali jedva „dovoljni“ ili gori od toga.
Ni u stranačkom rejtingu nema većih pomeranja u odnosu na prethodne mesece – SNS i dalje „rastura“ i ubedljivo je prvi sa 47,1 odsto podrške među opredeljenim biračima (treba naglasiti da onih neopredeljenih ima preko 40 odsto); drugi je DS sa 15,1, a treći SPS sa 10,9 procenata (sa partnerima iz JS-a i PUPS-a, ukoliko, naravno, ostanu partneri, takođe oko 15 odsto). Relativno iznenađenje moglo bi biti što se, po prvi put posle 2000. godine, na samu ivicu cenzusa spustio DSS (LDP je takođe kliznuo ispod), i što im se – verovatno kao posledica neočekivanog uspeha na Voždovcu – približio Ljajićev SDP sa skoro 4 odsto. Dakle, na eventualnim izborima, kada bi se oni održali uskoro, praktično jedino neizvesno bilo bi da li će i koja od ove tri stranke, pod uslovom da idu samostalno, osvojiti cenzus (DSS tu ima najrealnije šanse, ali i potencijalno silazni trend, što je verovatno posledica trenutnog razočarenja jednog dela njihovih simpatizera zbog ne baš previše principijelne beogradske „kolaboracije“ i učešća u vlasti sa naprednjacima, socijalistima i LDP-om).
Sve ostalo, uključujući i raspored na pobedničkom postolju, već je manje-više poznato. Ali na srpskim izborima već odavno ono najzanimljivije se i ne događa na samom glasanju – već u onom postizbornom raspletu, trgovini i obrtima koji dolaze posle toga. No, ovoga puta, ukoliko pronađe ili ispinuje koliko-toliko ubedljivo obrazloženje za raspisivanje izbora, čak ni tu ne bi bilo nikakve ozbiljne drame. Vladao bi SNS, tačnije Vučić, sam, sa onim koga odabere – ili koga mu nametnu – i ko mu bude najjeftiniji.
Stoga je, zapravo, jedina prava neizvesnost u vezi sa narednim izborima to da li će ih uopšte biti. Sve ostalo je rutina.
(Istraživanje je obavljeno telefonskim putem, u periodu od 25. decembra 2013. do 5. januara 2014. na reprezentativnom uzorku od 1050 ispitanika.)
