Volja i podrška

„Život se menja nabolje, mnogo bolje. Ranije smo živeli ispod mosta Gazela, viđao sam decu kako svašta rade i jednostavno sam znao da neću da budem kao oni. Hteo sam da živim normalno i to je ono što me je motivisalo“, kaže Aleksandar Kalanjoš. On ima sedamnaest godina, završio je srednju Saobraćajnu tehničku školu u Zemunu. Nedavno je od Grada dobio na poklon laptop kao nagradu za postignut uspeh i redovno pohađanje nastave. Aprila ove godine porodica Kalanjoš se uselila u socijalni stan u naselju Kamendin.

Dok razgovaramo sa porodicom Kalanjoš, Aleksandrovim roditeljima, trima sestrama i suprugom, njegova šestomesečna ćerkica spava u krevecu pored. Skačemo s teme na temu i ne možemo da se otmemo utisku koliko zdrave energije i volje da se napreduje zrači iz svih članova ovog domaćinstva.

„Nikada nisu svi uslovi kako treba, nekada su oni strašni, ali to ne znači da treba da odustaneš od života, već da nastaviš da se trudiš. Nama je Grad zaista mnogo pomogao, a koliko vidim pomaže svima. Mi se kao porodica trudimo da živimo bolje. Aleksandar će dobiti posao, radiće, ima već ženu i dete. Starija ćerka će sad upisati drugu godinu, mlađa prvu u školi za frizere. Imamo i najmlađu devojčicu koja kreće od septembra u peti razred“, kaže Branko Kalanjoš, Aleksandrov otac. Iako su završili samo osnovnu školu, Aleksandrovi roditelji su veoma svesni značaja obrazovanja, zato se i trude da svojoj deci pruže veliku podršku. Kako nam kaže Aleksandar, podrška porodice je veoma bitna jer ako ona izostane, ako nema volje, „onda je to put do propasti“. „A tu je i podrška Grada, meni su nudili pomoć da se upišem u srednju školu, ali to nije bilo potrebno jer sam se upisao sam. Pomogli su, međutim, mojim sestrama. Zahvalan sam i zbog kompjutera.“ Na naše pitanje kako je bilo prethodnih godina snalaziti se, ići na časove i učiti, naći u sebi snage da se prebrode teškoće kakve sa sobom nosi život ispod Gazele, on odgovara bez zastajkivanja: „Teško, ali smo se snalazili. Niti umem niti mogu da vam objasnim. Moralo je, želeo sam to i nema tu mnogo priče.“ Majka Jadranka dodaje da je sad sve neuporedivo lakše od kada žive u socijalnom stanu u Kamendinu.

Kada su ga dobili, nisu mogli da veruju. Naime, pre toga su tri puta konkurisali. Svi su lepo prihvaćeni. Žao joj je što Aleksadar nije završio četvorogodišnju školu, nego trogodišnju, smer auto-električar, ali možda će njen sin i nastaviti sa školovanjem.

„Kao i svaki roditelj, imate dužnost da pružite deci mnogo podrške. Smatramo svaki njihov napredak svojim.“ Oboje kažu da im puno znače besplatni udžbenici koje dobijaju od Grada i predusretljivost kada naiđu na teškoće.

Danas se roditelji brinu kada treba da odškoluju jedno dete, i to u dobrim uslovima, svakako boljim od onih u kojima su živeli Kalanjoši. „Ranije smo po ceo dan bili u školi, odvedemo dvoje, pa taman oni završe, drugo dvoje ide u sledeću smenu. Svi su nas znali“, kažu oni. Sada imaju jednog svršenog srednjoškolca, dve srednjoškolke i jednog đaka u osnovnoj školi pa je ipak lakše. „Razumem da ljudi nemaju uslova, ali to ne znači da treba dete da ti ostane nepismeno. Sada je srednja škola kao osnovna. Grad mnogo pomaže, ali ne možeš naterati nekog da ide putem koji neće“, kaže Branko, dok Jadranka smatra da je podignuta svest Roma, da se pomak oseća i da je atmosfera u društvu znatno povoljnija. Jednom rečju, stvari se kreću napred.

„Imala sam priliku da vidim mlade Rome koji su završili fakultet. Bolje je. I atmosfera u društvu je bolja. Oseća se to, svuda nas prijatnije dočekuju“, a zatim, „jednostavno, uključeni ste“, sažima Jadranka suštinu boljitka. Bilo da se radi o upisivanju dece u školu, bilo o zapošljavanju. Ranije je bilo dosta problema sa pribavljanjem dokumenata, sada se izlazi u susret i takve stvari se rešavaju brže.

Šta bi Kalanjoši želeli da promene, gde misle da im se ne izlazi u susret?

„Ja lično bih želeo sve i svašta u životu, promenio bih nekoliko zakona, ali to sada nije bitno. Dobro je, Zadovoljni smo, za godinu i po dana promenili smo tri adrese, ćerke su za to vreme menjale škole, okruženja. Ali smo bili uporni da to izguramo. I ovde smo, dobijamo pomoć, trudimo se i sami i to je ono što je bitno“, odgovara Branko. Kaže da se sada uklapaju, dok Jadranka dodaje da nikada nisu imali nekih konflikata. „Tu smo gde smo, može neko da me gleda popreko, neko kaže zdravo, ti otpozdraviš, ne možeš se svakom svideti. Novi smo ovde u komšiluku, dosta je porodica, znam da ćemo se vremenom složiti.“ Aleksandar će uskoro, čim postane punoletan, što je 22. oktobra ove godine, da traži posao u struci.

Drugi laptop za postignut uspeh dobio je petnaestogodišnji Stefan Memišević. On je završio Osnovnu školu „Josif Pančić“ i upisao srednju saobraćajnu, za vozača motornih vozila. Stefan je glava sedmočlane porodice. Naime, živi sa majkom, koja ima zdravstvenih problema, i petoro braće i sestara. Stefan je ozbiljan, ne govori mnogo, svestan odgovornosti koja ja na njegovim plećima. Kada ga pitamo za školu, samo odgovara – napredujem. „Laptop mi znači, mogu više da učim, a i u školi za testove.“ Cilj mu je da završi srednju školu, da se zaposli i pomaže porodici. Sve sestre i braća idu u školu, osim najmlađeg koji ima tri godine. Predškolski, prvi, peti i sedmi razred. Svima je, uglas odgovaraju, u školi lepo i vole da idu. Oni su se, kao i Kalanjoši, doselili u Kamendin pre tri meseca. Kako nam objašnjava Stefanova mama, sada je mnogo bolje u odnosu kako su ranije živeli. Još im nedostaje skoro sve od nameštaja, ali se nadaju da će se nekako snaći. Majka ne propušta priliku da zahvali na stanu, na podršci Grada i socijalnih radnika.

PORODICA MEMIŠEVIĆ: Svaka pomoć znači

PORODICA KALANJOŠ: Nikad ne treba odustati