Četrdeset dana Srbija je bez dotoka sirove nafte. Moglo bi se reći da je ovaj veliki energetski post ulaskom u svoju poslednju, strasnu sedmicu otvorio teme izdaje i samožrtvovanja, predsednikovu neuspelu parabolu o “borbi slonova na travi” i najzad, bogohulnih pitanja o nacionalizaciji Naftne industrije Srbije. Svakom je dobro poznato da su SAD već godinu dana najavljivale, a pre četrdeset dana i uvele sankcije NIS-u, a kako se samo čekalo da se nekim čudom rat u Ukrajini završi i ništa nije preduzeto, hrvatski JANAF je bio prisiljen da prestane sa isporukom nafte kroz naftovod koji je do rafinerije u Pančevu dovozi iz Rijeke. Vlasti su se nadale nekom spoljnom rešenju, ali je tokom prethodnog vikenda iz SAD stiglo tumačenje da ni poslednji pokušaj da se transakcijama nešto uradi nije dovoljan. Ultimatum je težak, ali jasan i neumoljiv – ili će ruski vlasnik izaći iz kompanije, ili ona neće poslovati.
Predstavnici vlasti kažu da građani ništa nisu osetili tokom ovog naftnog posta (osim, na primer, da su famozne domaće Dina kartice beskoristan projekat), ali to je kao da čoveku koga je ujela zmija otrovnica i kome otrov još uvek struji kroz vene kažete: “Zar nije super? Još uvek ništa ne osećaš”, umesto da mu hitno ubrizgate protivotrov. U stvarnosti, rafinerija je pred zaustavljanjem, a kad se to dogodi, mogu se očekivati brojne direktne i sekundarne posledice. Kako god da se reši snabdevanje, ako se ono ikako obezbedi, cena goriva će porasti, nestašice i crno tržište kog se sećamo iz devedesetih nisu isključeni, što se sukcesivno uticati na sve robe koje se transportuju, a to su gotovo sve robe koje postoje, pa se mogu očekivati poskupljenja. Finansijski udari bi mogli biti raznoliki, od skoka cena do inflatornih udara.
PLANA NEMA, ALI PERFORMANS JE TU
Kako bi odgovorio na ovakav istorijski izazov, režim je uradio ono što uvek čini – u nedelju 16. novembra, organizovao je hitnu sednice Vlade Srbije, neizbežno, sa predsednikom republike u gostima i naravno – živim prenosom. “Ne vidim način na koji možemo da prevaziđemo ovu situaciju”, rekla je na sednici ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović i ponudila ostavku uz opasku da oseća odgovornost, kao i da je u ovakvim uslovima “nemoguće voditi resor energetike”. Ona je svoju ponudu kasnije obrazlagala u medijima, ali ova retka prilika za pozitivan presedan o odgovornosti praktično nije ni registrovana. Neupućeni gledalac, koji na primer ne zna da je ista osoba angažovala kompaniju koja je radila nadzor nadstrešnice u Novom Sadu, Ežis, da radi na studiji opravdanosti izgradnje ni manje ni više nego nuklearne elektrane, mogao se upitati koliko režim uopšte sluša bilo šta što dolazi od jednog ministra energetike ako, na primer, ne uspeva ni da primeti da je upravo dao ostavku.
Mada to ne umanjuje grandioznu štetnost onih odluka koje je donela protiv Srbije, a u službi prevaranata iz vladajuće stranke, na ovoj javnoj sednici nadležna ministarka zvučala je kao jedina normalna osoba u prostoriji. U daljoj podeli uloga, mogao se gledati performans sa ministrima koji predsednika (koga barem tri miliona ljudi smatra lažovom) kritikuju zbog – prevelikih moralnih obzira, predsednikom Vlade koji se “nada boljim vestima” i naravno, gospodarom u središtu koji je govorio onako kako on vidi energetiku sa specijalnim operacijama, otimanjem među slonovima i ontološkim pitanjem istine u politici, a na scenu su izašli i uobičajeni kaskaderi epizodisti poput Bajatovića da prime nekoliko udaraca od glavnog junaka. Oni koji su nestrpljivo čekali da saznaju šta je plan Srbije usred dolazeće energetske i bezbednosne krize, ostali su nakon ove sednice jednako zapitani. Ili su prosto shvatili – plana nema.
Vlada je umesto plana organizovala večernji TV šou program. Struje još uvek ima, pa je emitovanje uspelo. Ali, šta vlasti zaista nameravaju? Nemoguće je bilo šta smisleno zaključiti jer se analiza energetske strategije svodi na TV kritiku. Kao i svaka produkcija, režim planira sledeću epizodu, a možda i celu sezonu, a scenario još nije napisan. Zato publika sedi na ivici fotelje i čeka finale sledeće nedelje sa pitanjima – koliko vremena imamo i šta je uopšte moguće uraditi?
ZIMA, ZIMA
Zaista, koliko još vremena imamo? Rafinerija nafte u Pančevu, naravno, neće moći da čeka na poslednji barel sirove nafte, ali država može neko vreme da vozi i na rezervi. U skladištima se, prema podacima Vlade Republike Srbije, nalazi više od 50.000 tona benzina, preko 92.000 tona dizela, oko 84.000 tona sirove nafte i dodatne količine tečnog naftnog gasa i mazuta. U državnim robnim rezervama, koje je pominjala nadležna ministarka rudarstva i energetike, ima više od 188.000 tona dizela i 19.000 tona benzina, dok EPS ima približno 60.000 tona mazuta, a operativne rezerve samog NIS-a sadrže oko 7200 tona benzina, 33.000 tona dizela i 3800 tona kerozina, dok vojne rezerve dodatnih 25.000 tona dizela i 15.000 tona avio-goriva (verovatno i nešto što je ostavljeno sa strane za predsednički avion kad dođe vreme za to).
Ako niste upućeni, svi ovi brojevi možda izgledaju ubedljivo, ali smisao rezerve nije u velikim brojkama nego u tome koliko dugo mogu da podmire dnevnu potrošnju. Prema podacima iz baze Global Economy, u Republici Srbiji se dnevno potroši oko 6000 tona raznih dizel destilata i oko 1600 tona benzina. Procena je na osnovu podataka prikupljenih u 2023. godini, pa se ovi podaci ne mogu koristiti doslovno, ali daju nam okvirno red veličine – vidimo da potrošnja nije u stotinama tona, niti je u desetinama hiljada, nego u hiljadama tona dnevno, dok su ukupne zalihe, kad se zaviri u svako bure, par stotina hiljada tona što sirove, što prerađenih destilata. Iz toga, prostim deljenjem, možemo zaključiti da zatečene rezerve mogu da podmire potrošnju od 30 do 50 dana. Dakle, ima vremena za pronalaženje rešenja pre nestašica, ali se prezimiti ne može ako se rešenje ne pronađe. Pod uslovom, naravno, da režim uopšte krene ka nekom rešenju.
OPET NIŠTA OD METROA
No, šta bi moglo rešenje? “Ako je Srbija, za razliku od drugih evropskih država, već pristala da se u svim kompanijama koje budu sprovodile Naftno-gasni sporazum sa Rusijom nađe u ‘manjini’ (49 odsto vlasništva), onda joj ipak ostaje mogućnost da pomno aktivira sva prava manjinskog vlasnika”, davno je u “Vremenu” napisao velikan našeg ekonomskog novinarstva Dimitrije Boarov i to u novogodišnjem broju, na kraju davne 2008. godine, upravo u trenutku kad je NIS prodat Rusima. Kao manjinski vlasnik, Srbija može da posegne za čitavim nizom mera, od likvidacije do prava preče kupovine i nije sasvim jasno šta je sada u tome sprečava.
U javnosti se otvoreno govori i kako, ako želi da izbegne energetsku i ekonomsku katastrofu, Srbija mora da nacionalizuje NIS, što je u suštini nemoguće. Domaći mediji su podsećali ovih dana da Zakon o nacionalizaciji ne postoji i da Ustav Srbije, u članu 58, stav 2, predviđa da “pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne”. Jedno od rešenja je i model koji je Bugarska upotrebila sa preuzimanjem vlasništva nad Lukoilom, a u našoj praksi to znači da bi Srbija u skladu sa Ustavom morala da donese još jedan leks specijalis kojim bi se uredilo preuzimanje NIS-a i plaćanje naknade. Bivši ministar i advokat Milan Parivodić predlaže usvajanje zakona kojim bi se takvo preuzimanje regulisalo za sve kritične infrastrukture, od NIS-a do EPS-a, kao i da u slučaju političke odluke, to ne bi bio problem. U svakom slučaju, vlasniku bi se morala isplatiti tržišna naknada. Čini se kako je realna procena da bi ruski deo kompanije koštao između dve i tri milijarde evra. Opet ništa od metroa, dakle.
