Kako je od debatnog kluba šarolike grupe intelektualaca DS došao do ključne pozicije u Srbiji, kakve pouke iz toga može da izvuče i kojim putem bi stranka mogla da krene dalje
Izgleda da nije baš lako imati mnogo vlasti: Demokratska stranka, ključna članica vladajuće koalicije, napunila je 20 godina života, ali se pokazalo da su, umesto nostalgičnih priča o počecima i trnju kroz koje je na tom putu trebalo proći, za javnost najinteresantnije spekulacije o značaju neslavnog izbornog rezultata na Voždovcu, (navodnim?) sukobima unutar stranke i namerama koje se kriju iza najave o centralizovanju stranke.
Čaršija neumorno pokušava da rastumači značaj činjenice da predsednik Srbije i lider DS-a Boris Tadić nije prihvatio poziv pokrajinske vlasti da prisustvuje proglašenju Statuta Vojvodine – iako je tog dana bio takoreći u komšiluku (Sremska Mitrovica, Šid). Uprkos upornim osporavanjima predstavnika DS-a, u javnosti se jednako uporno održava teorija prema kojoj je to najbolji dokaz tvrdnji o postojanju sukoba između Borisa Tadića i ključnog vojvođanskog demokrate Bojana Pajtića. A upravo taj sukob, kaže dalje ista teorija, ključni je razlog za Tadićevu najavu reformisanja stranke u pravcu centralizacije.
Izgubljena vlast na Voždovcu inicirala je spekulacije o još jednoj liniji podele u redovima demokrata, ovoga puta između ambicioznog gradonačelnika Beograda Dragana Đilasa i jednako ambicioznog Tadićevog najbližeg okruženja – što je Đilas, jednako kao i ostale stranačke kolege u „slučaju Tadić–Pajtić“, najoštrije demantovao. Problem je, međutim, što to nije jedina voždovačka pouka: pojavile su se ocene da su izbori na toj beogradskoj opštini, održani uoči očekivanog ukidanja viznog sistema EU za građane Srbije, najavili jednu novu, naizgled sasvim paradoksalnu opasnost po političku budućnost DS-a. Prema toj teoriji, sa svakim korakom približavanja EU, smanjivaće se motivacija jednog dela dosadašnjeg biračkog tela DS-a da na izborima ponovo podrži tu stranku. Reč je, naime, o biračima koji su do sada podržavali demokrate u strahu da bi izborna pobeda konkurencije mogla značiti povratak u mračne devedesete prošlog veka. Ključni politički konkurenti, voždovački izborni pobednici, to su, izgleda, shvatili, pa, računajući na poslovično slabo pamćenje, sada insistiraju na sopstvenoj proevropskoj orijentaciji. A Tomislav Nikolić, lider naprednjaka, ide čak i toliko daleko da izjavi da je „politika DS-a dobra, ali se ne sprovodi“.
POUKE: Da li je stranka koja ima predsednika države, premijera i većinu ministara u Vladi, ali i vlast u Vojvodini, Beogradu i u oko 120 lokalnih samouprava, došla do vrhunca posle koga je neminovan pad? Ili je dosadašnja burna istorija unutarstranačkih sukoba i deoba, promena na vrhu i ideoloških lutanja, najbolji dokaz vitalnosti „slavljenika“ i najava uspešnog suočavanja sa izazovima koji su već na vidiku?
Komplikovana priča o prvih dvadeset godina DS-a daje neke važne pouke onima koji pokušavaju da prognoziraju budućnost stranke – o čijem stvaranju se inicijalno razgovaralo u stanu Vojislava Koštunice, danas jednog od najljućih protivnika Tadićevih demokrata. A istorija kaže da su različita mišljenja o krupnim pitanjima prouzrokovala do sada mnoga cepanja DS-a – ali je stranka beležila manje-više kontinuiranu vlast. S druge strane, nakon ubistva Zorana Đinđića, došlo je do naglog rasta popularnosti stranke koju je ubijeni premijer predvodio, ali je, pogrešnom odlukom o trenutku raspisivanja izbora, samo nekoliko meseci kasnije, stranka uspela da taj neželjeni, životom plaćeni „kapital“ – protraći. A što se prognoza o unutarstranačkim personalnim odnosima tiče – istorija kaže da se nije malo puta desilo da partneri u jednom unutarstranačkom obračunu postanu protivnici u drugom. I obratno.
Članovi DS-a osnovali su Srpsku liberalnu stranku (Nikola Milošević,1990), Demokratsku stranku Srbije (Vojislav Koštunica, 1992) a potom i Demohrišćansku stranku Srbije (Vladan Batić je najpre otišao u DSS, da bi novu stranku pravio 1997), Demokratski centar (Dragoljub Mićunović, 1996), Narodnu demokratsku stranku Srbije (Slobodan Vuksanović, 2001) i Liberalno demokratsku partiju (Čedomir Jovanović, 2005).
Da unisonost neće biti ključna osobina demokrata bilo je jasno još onog 3. februara 1990, kada je održana prva skupština obnovljenog DS-a. Iako je deo intelektualne javnosti bio impresioniran političkom organizacijom u kojoj su bili neki od najistaknutijih intelektualaca tog vremena, nije daleko od pameti bio ni zaključak da je, zapravo, stvoren šaroliki debatni klub koji, u konkurenciji sa romanesknom pojavom Vuka Draškovića, u tom trenutku ima male šanse da postane ključna opozicija socijalistima, naslednicima infrastrukture komunista. Već samo glasanje za predsednika stranke bilo je praćeno snažnim nezadovoljstvom kandidata-gubitnika (Kosta Čavoški) koji je, umesto predsednika stranke, postao prvi vođa frakcije. Čavoški i prijatelji nisu dugo opstali u stranci čije je rukovođenje pripalo Dragoljubu Mićunoviću i grupaciji okupljenoj oko njega, u kojoj je najuočljiviji bio pragmatični Zoran Đinđić (izabran za predsednika Izvršnog odbora DS-a). Prelomni sukob izbio je povodom izbora zakazanih za decembar 1990. Grupa oko Nikole Miloševića i Čavoškog tražila je bojkot, što nije bila ideja prihvatljiva za većinu. Nezadovoljnici su, zato, odmah pristupili formiranju Srpske liberalne stranke, a tada započeti bojkot izbora nastavili su do danas. Mićunović i prijatelji izašli su na izbore, osvojili sedam mandata – od kojih je jedan pripao Velimiru Zečeviću, vlasniku firme Velauto, zastupnika proizvođača automobila Micubiši. Osim nekoliko automobila koje je zauzvrat dobio, DS je time ublažio početni imidž kluba intelektualaca i prvi put ispoljio svoju pragmatičnu crtu.
PONOVO: Već 1992, nakon uvođenja sankcija UN-a, dolazi do nove podele: Vuk Drašković i njegov SPO, uz pomoć većine u SANU-u, osniva pokret DEPOS, kojim pokušava da smeni Slobodana Miloševića. Ideja nije bila prihvatljiva za većinu u DS-u, pa grupa okupljena oko Vojislava Koštunice, u kojoj su, između ostalih, bili Mirko i Draško Petrović, Vladan Batić, Zoran Šami, Dragan Jočić, Mihajlo Kovač i drugi, osniva najpre frakciju DS-a za DEPOS, a potom i Demokratsku stranku Srbije. Ta podela je ozbiljno oštetila DS, jer je, prema procenama, u novu stranku otišlo najmanje 40 odsto članova i odbora.
Mićunović i Đinđić ponovo su morali da grade stranačku organizaciju, oslanjajući se i na tadašnjeg saveznog premijera Milana Panića i predsednika SRJ Dobricu Ćosića. U stranku je ušao Miroljub Labus, a značajnije uloge dobili su Miodrag Perišić, Vida Ognjenović, Ivan Vujačić i Desimir Tošić. Baš negde u to vreme stiže još jedno pojačanje – današnji glavni lik Boris Tadić, koji odmah postaje sekretar Glavnog odbora. Javnost uči i niz drugih imena: Ljiljana Lučić, Radoje Prica, Radomir Šaper (otac Srđana Šapera), Boško Mijatović, Slobodan Radulović, Blagoje Bjekić, Gordana Čomić, Borislav Novaković, Dragan Domazet, Slobodan Gavrilović… Đinđić u prvi plan izbacuje i grupu dotadašnjih omladinaca DS-a, u kojoj su bili Slobodan Vuksanović, Goran Vesić, Živorad Anđelković, Srđa Popović…
Predstavnici DS-a vole da kažu da su nastavljači posla započetog pre 90 godina, formiranjem Demokratske stranke, čiji je prvi lider bio Ljubomir Davidović. Ta stranka osnovana je 16. februara 1919. u Sarajevu, ujedinjenjem stranaka samostalnih radikala, naprednjaka, liberala i srpskog dela Hrvatsko-srpske koalicije. U političkom životu Kraljevine Jugoslavije, DS je imao veliki uticaj. Na izborima je uvek bio u vrhu po dobijenim glasovima, ali je na vlasti bio samo 1919. i 1924. godine, ukupno manje od jedne godine. Nakon Davidovićeve smrti, 1940. godine, lider stranke posto je Milan Grol. Nakon što su komunisti pobedili na izborima novembra 1945. godine, zabranili su rad svim strankama i DS je nestao iz političkog života.
Na vanrednim izborima decembra 1992, pod sloganom „Hoćemo, možemo bolje“, DS ponovo osvaja sedam poslaničkih mandata. Za Đinđića je to bio signal za akciju modernizovanja stranke, pa tokom leta 1993. pokreće pitanje promene na mestu predsednika stranke. Mićunović odbija da podnese ostavku i stranku zahvata nova kriza. Članstvo se masovno okreće Đinđiću, a Mićunović (koga podržavaju Vida Ognjenović, Tadić, Gavrilović i drugi) uzvraća udarac optužbom da Đinđić hoće da od stranke napravi preduzeće, da uguši demokratiju i – da ima dogovor sa SPS-om da preuzme DS. Petnaest godina kasnije, paradoksalno, Mićunović i Tadić su tadašnju optužbu sproveli u delo: pravdajući pravljenje koalicije sa socijalistima, pozivali su se upravo na 1993. godinu i tadašnje (propale) dogovore sa SPS-om.
Na izbore u decembru 1993, DS izlazi sa Đinđićem kao nosiocem liste i osvaja 29 poslaničkih mandata, nakon čega, u januaru, njegov izbor za predsednika stranke postaje gotovo formalnost. Mićunović, kao ranije Čavoški, podnosi ostavku i osniva najpre nevladinu organizaciju, a potom i stranku – Demokratski centar. S njim odlazi i nekoliko članova i rukovodilaca stranke (Vida Ognjenović, Desimir Tošić, Bora Kuzmanović). Većina onih koji su ga u sukobu sa Đinđićem podržavali – poput Borisa Tadića, Boška Mijatovića, Gordane Matković, Ivana Vujačića i Slobodana Gavrilovića – ostaje u DS-u i postaje opozicija novom predsedniku. Nešto kasnije, toj grupi Đinđićevih unutarstranačkih oponenata pridružuju se i Miodrag Perišić, Vlatko Rajković i mnogi drugi.
Na stranačkim skupštinama oni pokušavaju da ograniče vlast predsednika stranke, ne sasvim bez uspeha. Jedan od rezultata tadašnje Đinđićeve unutarstranačke opozicije bila je i promena u Statutu DS-a, koja je predviđala proveru poverenja predsedniku i organima stranke mesec dana nakon parlamentarnih izbora. Obaveza reizbora danas ne važi, a mandat predsednika DS-a na skupštini 2006. produžen je sa dve na četiri godine.
ĐACI: Iz pretpetooktobarskog perioda Đinđićevog rukovođenja DS-om potiče i još jedan zanimljiv detalj: osnovana je i politička škola DS-a, čiji je direktor bio – Boris Tadić. Upravo iz te škole potiču neki od njegovih najbližih današnjih saradnika, među kojima je Miodrag Rakić, Tadićeva desna ruka i generalni sekretar Predsedništva DS-a (Vuka Jeremića i Jovana Ratkovića Tadić je primetio ranije, dok je bio profesor u redovnoj školi). U istom periodu, u stranci raste uticaj Đinđićevih prijatelja Miodraga Kostića i Dragoljuba Markovića, što nailazi na neodobravanje dela članstva.
Do novog mešanja karata u DS-u došlo je uoči smene Miloševića: zbog kampanje režima koja ga je, nakon NATO bombardovanja, potpuno demonizovala, Đinđić je razmišljao o povlačenju sa mesta predsednika stranke. Čak je bio odabrao naslednika – Labusa. On je to, međutim, odbio, ali su ambicije proradile kod Slobodana Vuksanovića (uz podršku nekih stranačkih funkcionera, koji su dotadašnji uspon dugovali upravo Đinđiću). I opet se desio paradoks: dotadašnjem predsedniku, koji na stranačkoj skupštini u februaru 2000. tesno pobeđuje Vuksanovića, podršku pruža upravo dotadašnja unutarstranačka opozicija (Tadić, Gavrilović, Vujačić, Gordana Matković…).
U to vreme u stranku ulazi istaknuti studentski lider Čedomir Jovanović. Posle temeljnog „pešačkog“ rada po stranačkim odborima, upornog „čuvanja vatre“ upaljene nakon NATO bombardovanja (neuspešnim) protestom tadašnjeg Saveza za promene, i isticanja u petooktobarskim dešavanjima, Jovanović postaje potpredsednik DS-a i šef poslaničke grupe koalicije koja je pobedila Miloševića.
POSLE ĐINĐIĆA: Od 5. oktobra 2000. do ubistva Đinđića, u DS-u nije bilo uočljivih suprotstavljenih struja. Posle atentata, međutim, sukobi su bili neminovni. Zoran Živković, dotadašnji zamenik predsednika stranke, postaje Đinđićev naslednik i glavna meta svih napada i kritika. Ubrzo posle prvog šoka i burne emotivne reakcije građana na ubistvo premijera, rejting DS-a kreće nizbrdo. Članstvo traži spasioca i ubrzo ga nalazi u Borisu Tadiću.
I opet paradoks – Tadić, između ostalih, dobija podršku upravo od ljudi koji svoj uspon duguju – Živkoviću. Za razliku od Živkovića, koji, nakon unutarstranačkog poraza pasivizira svoje članstvo u DS-u i zadovoljava se kritičkim javnim istupima, Jovanović najpre osniva frakciju, a potom i stranku – Liberalno demokratsku partiju.
Demokratskoj stranci predstoji promena na vrhu – njenom predsedniku i potpredsednicima, izabranim krajem februara 2006, mandat ističe već u februaru sledeće godine. Nezvanični izvori, međutim, najavljuju mogućnost da u februaru dođe samo do promene stranačkog Statuta, kako bi teška odluka o izboru potpredsednika bila odložena. Ideja da Tadić odustane od funkcije predsednika stranke za sada se može čuti samo od predstavnika opozicije, koji veruju da predsednik države ne bi trebalo da rukovodi strankom.
Na funkcijama potpredsednika danas se nalaze Vida Ognjenović (tada je osvojila 1642 glasa), Dragan Šutanovac (1500 glasova), Dušan Petrović (1499) i Bojan Pajtić (1443). Za potpredsednika, tada je izabran i pokojni Nenad Bogdanović (1358 glasova). Svi oni imali su Tadićevu podršku, a zanimljivo je da je dobar rezultat postigao i Aleksandar Vlahović, koji nije imao lobističku podršku lidera stranke (Vlahovićev 1081 osvojen glas ipak nije bio dovoljan za dobijanje visoke stranačke funkcije).
Prema najavama, za potpredsedničke funkcije sprema se da konkuriše znatno više kandidata nego što aktuelni Statut predviđa (u medijima se pominju Dušan Petrović, Dragan Šutanovac i Bojan Pajtić, ali i Vuk Jeremić, Srđan Šaper, Oliver Dulić, Marko Đurišić, Dragan Đilas, Mirko Cvetković…).
Prema važećem Statutu, jedno potpredsedničko mesto trebalo bi da pripadne ženi, a jedno predstavniku Vojvodine.
U vrhu DS-a ostalo je malo ljudi koji su bili bliski Đinđiću, ali uspon nove garniture nije zaustavio stalni proces mešanja karata: prema nezvaničnim tvrdnjama, neki od onih koji su značajno pomogli Tadićev uspon ka vrhu stranke, poput Dušana Petrovića i Dragana Šutanovca, danas više nisu na spisku njegovih omiljenih saradnika. Isti izvori tvrde da bi, poučen ranijim iskustvima, Tadić na predstojećoj stranačkoj skupštini, kad god da ona bude održana, mogao „pogurati“ partijsku karijeru ljudi iz svog najbližeg okruženja, koji se, u čaršiji ali i u medijima, obično kratko opisuju kao – „dvorjani“.
Iako su, zvanično, najviši funkcioneri stranke njeni potpredsednici, javna je tajna da daleko veću ulogu u donošenju odluka ima ekipa „dvorjana“. Na spisku ljudi koji svoju moć crpu prvenstveno iz bliskog odnosa sa liderom stranke, obično se navodi ministar Jeremić, marketinški stručnjaci Srđan Šaper i Nebojša Krstić, šef Tadićevog kabineta Miodrag Rakić, zatim Branko Radujko, sadašnji prvi čovek Telekoma, Boris Ranković (direktor Direkcije za građevinsko zemljište Beograda), Nenad Janković (direktor stranke)…
Neki od ljudi sa tog spiska bili su članovi DS-a i pre nego što je na njeno čelo došao Tadić, ali nisu bili naročito aktivni, pa ih članstvo i ne doživljava kao deo stranke. Ukoliko se pokaže da u glasinama ima istine, neki od njih ubuduće bi mogli dobiti visoke stranačke funkcije. Ali to nije sve što bi se moglo desiti u skorijoj budućnosti DS-a: paralelno sa novim kadrovskim pregrupisavanjem i uvođenjem „čvrste ruke“ u stranački život (centralizacija), ta stranka bi, po svemu sudeći, treću deceniju života mogla započeti i izvesnim ideološkim redefinisanjem i to u pravcu – socijaldemokratije.
Vatreno krštenje DS je prošao na republičkim izborima 9. decembra 1990, osvojivši (uz slogan „Prelomite pametno“) sedam poslaničkih mandata. Od ukupno 250 poslaničkih mesta, boje opozicije branili su još SPO sa 17, Seljačka stranka sa dva mandata i Narodna stranka sa jednim mandatom.
Na prve višestranačke izbore za Skupštinu SR Jugoslavije, zakazane za 31. maj 1992. godine, DS nije izašao zbog neravnopravnih izbornih uslova.
Krajem iste godine, 20. decembra, održani su vanredni izbori, na kojima je DS-u pripalo po osam mandata i u Republičkoj i u Saveznoj Skupštini (tačnije, mandate u Skupštini Srbije dobilo je sedam članova DS-a i partner sa iste liste, predsednik Reformske demokratske stranke Vojvodine Dragoslav Petrović, danas član DS-a).
Već u decembru 1993. ponovo se glasalo za Skupštinu Srbije – pod vođstvom Zorana Đinđića, uz modernu kampanju i slogan „Pošteno“, stranka je dobila 29 mandata. Na tim izborima, SPS nije uspeo da osvoji većinu i pored toga što su glasovi prebrojavani i sedam dana po završetku izbora. Socijalisti su osvojili 123 mandata, radikali 39, DEPOS 45, DS 29 i DSS 7 mandata. Iako je postojao dogovor DS-a, SPO-a, SRS-a i DSS-a da ne ulaze u koaliciju sa SPS-om, na stranu režima je prešlo pet poslanika Nove demokratije.
Na saveznim izborima 3. novembra 1996. DS nastupa u koaliciji ZAJEDNO, sa SPO-om, GSS-om, DSS-om i DC-om. Izbori su završeni tako što je blok levice osvojio 67 mandata, koalicija ZAJEDNO 22, a radikali 17. Istog dana održani su i lokalni izbori, na kojima su (u drugim krugu, 17. novembar) kandidati Koalicije pobedili u Beogradu, Kragujevcu, Nišu, Novom Sadu, u većini beogradskih opština i u preko 40 opštinskih skupština u Srbiji. Građani su izborne rezultate branili na ulicama puna tri meseca, nakon čega je lider DS-a Zoran Đinđić izabran za gradonačelnika Beograda.
Već sledeće godine, DS je, sa još 28 stranaka, odlučio da bojkotuje parlamentarne izbore održane po iznenada promenjenom izbornom sistemu – što je bio uvod u težak period vanparlamentarne borbe. Raskol u koaliciji Zajedno značio je i smenu Đinđića sa funkcije gradonačelnika Beograda već u proleće 1997.
Septembar 2000. prošao je u znaku udruživanja u Demokratsku opoziciju Srbije, čiji je kandidat Vojislav Koštunica uspeo da pobedi Slobodana Miloševića. Miloševićev poraz, potvrđen nakon masovnog protesta 5. oktobra, bio je uvod u vanredne izbore, održane 23. decembra 2000, na kojima je DOS osvojio čak 176 od ukupno 250 poslaničkih mesta (u Skupštini je sedelo još 37 poslanika SPS-a, 23 radikala i 14 poslanika Stranke srpskog jedinstva Željka Ražnatovića Arkana).
Posle ubistva Đinđića, na izborima 28. decembra 2003, DS je osvojio 37 poslaničkih mandata (poslanici DS-a oktobra 2005. godine napustili su Skupštinu, smatrajući da su im nezakonito oduzeta dva mandata).
Na sledećim izborima, 21. januara 2007, broj mandata uvećan je na 64 (DS je nastupio u koaliciji sa strankom Rasima Ljajića), a prošle godine, 11. maja, lista DS-a dobila je 102 poslanička mesta (od kojih je DS-u pripalo 64, dok su ostala podelili koalicioni partneri – G 7 plus, SPO, SDP i LSV).
Od ukupno 13 osnivača današnje Demokratske stranke, većina više nije na spisku njenih članova, a čak petorica više nisu ni među živima. Jasno i glasno politiku stranke i danas zastupa samo jedan od trinaestorice – njen prvi predsednik Dragoljub Mićunović, koji je i sam nekoliko godina proveo izvan DS-a, kao osnivač i predsednik Demokratskog centra.
Dokument kojim su trinaestorica uglednih intelektualaca potvrdili svoje učešće u osnivanju DS-a, potpisan 11. decembra 1989. na sastanku u Udruženju književnika, pravljen je, očigledno, abecednim redom i na njemu se nalaze, u levom stupcu, imena Dušana Vukajlovića, Vladimira Gligorova, Milovana Danojlića, Zorana Đinđića, Gojka Đoga, Slobodana Inića i Marka Jankovića. Na vrhu desnog stupca je ime Vojislava Koštunice, a slede Dragoljub Mićunović, Borislav Pekić, Miodrag Perišić, Radoslav Stojanović i Kosta Čavoški.
Sastanku u kancelariji Dušana Vukajlovića, tadašnjeg sekretara Udruženja književnika, nisu lično prisustvovali pisci Danojlić (bio u Parizu) i Pekić (nalazio se u Londonu). Obojica su svoj pristanak dali telefonskim putem. Javnosti je, sa istog skupa, upućen Proglas u kome se navode osnovna načela i programski ciljevi novoosnovane stranke.
Ubrzo se, međutim, pokazalo da među trinaestoricom postoji nekoliko različitih viđenja o tome kako bi Jugoslavija trebalo da krene, kako se navodi u Proglasu, „putem radikalnih reformi, ka privrednom sistemu prave konkurencije i izgrađenog modernog tržišta i, što je još važnije, ka političkom poretku slobodnih izbora i pluralističke, višestranačke demokratije“.
Znaci razdora bili su jasni čak i „spoljnim posmatračima“ već nakon Skupštine stranke 3. februara 1990. na kojoj je Dragoljub Mićunović izabran za predsednika stranke porazivši, sa 235 osvojenih glasova, protivkandidata Kostu Čavoškog (77 glasova, izabran za predsednika Izvršnog odbora). Čavoški je, sa grupom istomišljenika, stranku napustio već krajem godine (istupili su i Nikola Milošević, Vladan Vasilijević, Milan Božić, Aleksandar Saša Petrović i Ljubomir Jacić). Na samom početku, od DS-a su se, nezadovoljni njenim koketiranjem sa nacionalističkom opcijom, distancirali i Slobodan Inić i Vladimir Gligorov. Raskoli su nastavljeni, pa se vremenom pojavila i ocena da je DS partija koja „jača kroz deobe“.
Pre promena iz 2000. godine, Demokratska stranka je imala jedan kratkotrajan period učešća u vlasti, i to saveznoj: u vladi Milana Panića (1992–1993) ministar za informisanje bio je Miodrag Perišić, a ministar spoljnih poslova Ilija Đukić.
U novembru 2000. formirana je Savezna vlada koju su činili predstavnici DOS-a, Socijalističke narodne partije Crne Gore (SNP), Srpske narodne stranke Crne Gore (SNS) i Grupe 17 plus. Za premijera je izabran Zoran Žižić, potpredsednik SNP-a, najveće opozicione stranke u Crnoj Gori, koja je, za razliku od stranaka vladajuće crnogorske koalicije, učestvovala na saveznim izborima. Dvojica predstavnika DS-a postali su ministri: Zoran Živković zadužen je za unutrašnje poslove, a Boris Tadić za telekomunikacije. Već u julu sledeće godine došlo je do promene – Žižićevo mesto preuzeo je Dragiša Pešić (SNP). U njegovoj, donekle redukovanoj vladi, Živković je zadržao funkciju ministra unutrašnjih poslova.
U prvoj postmiloševićevskoj vladi (25. januar 2001 – 3. mart 2004) osim premijera Zorana Đinđića (koga je nakon atentata u martu 2003. nasledio Zoran Živković) DS su predstavljali i potpredsednik Čedomir Jovanović i ministri Gordana Matković (za socijalnu politiku, brigu o porodici i izbeglicama) i Dragan Domazet (za nauku i tehnologiju). U vladu su kao nestranačke ličnosti ušli i neki koji su kasnije postali članovi DS-a: Božidar Đelić (ministar za finansije), Dragoslav Šumarac (ministar građevina), Goran Pitić (ministar za ekonomske veze sa inostranstvom), Marija Rašeta-Vukosavljević (ministar saobraćaja), Aleksandar Vlahović (ministar za privredu i privatizaciju), Slobodan Milosavljević (tadašnji ministar trgovine, turizma i usluga, prvi ministarski mandat dobio je kao član Demohrišćanske stranke Srbije, a u DS se učlanio 2004. godine). Od 2002. vlada je dobila još jedno pojačanje iz redova DS-a – Anđelku Mihajlov, ministarku za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine.
Posle usvajanja Ustavne povelje Srbiije i Crne Gore, u martu 2003. formiran je petočlani Savet ministara u kome je ministar odbrane bio Boris Tadić (aprila 2004. podneo ostavku na tu funkciju).
U prvoj republičkoj vladi Vojislava Koštunice (3. mart 2004 – 15. maj 2007) demokrate nisu učestvovale, ali jesu u drugoj (15. maja 2007 – 7. jula 2008). Potpredsednik druge Koštuničine vlade bio je Božidar Đelić, a ministri iz redova DS-a Vuk Jeremić (spoljni poslovi), Dragan Šutanovac (odbrana), Mirko Cvetković (finansije), Dušan Petrović (pravda), Milan Marković (državna uprava i lokalna samouprava), Slobodan Milosavljević (poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda), Aleksandra Smiljanić (telekomunikacije i informatičko društvo), Saša Dragin (zaštita životne sredine), Vojislav Brajović (kultura), Milica Čubrilo (dijaspora), Dragan Đilas (bez portfelja, zadužen za Nacionalni investicioni plan).
Od 7. jula 2008. DS ponovo ima premijera, Mirka Cvetkovića, i potpredsednika vlade (Đelić). Ministri sa kvote DS-a, ali ne obavezno i članovi stranke su Vuk Jeremić (spoljni poslovi), Dragan Šutanovac (odbrana), Diana Dragutinović (finansije), Snežana Malović (pravda), Saša Dragin (poljoprivreda, šumarstvo i vodoprivreda), Milan Marković (državna uprava i lokalna samouprava), Slobodan Milosavljević (trgovina i usluge), Oliver Dulić (životna sredina i prostorno planiranje), Svetozar Čiplić (ljudska i manjinska prava), Goran Bogdanović (Kosovo i Metohija). Po volji DS-a izabran je i ministar vera Bogoljub Šijaković.
Od juna 2004. DS ima i mesto predsednika Srbije, na kome se nalazi Boris Tadić.
Dragoljub Mićunović (Toplica, 1930). Kao osamnaestogodišnji gimnazijalac uhapšen je i bez optužnice i suđenja proveo je 20 meseci u zatvoru i u logoru na Golom otoku. Po izlasku iz logora završio je studije filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1954. da bi za asistenta na katedri za filozofiju bio izabran 1960. godine. U januaru 1975. godine proglašen je nepodobnim i, sa još sedmoro kolega, izbačen sa Univerziteta, na koji se vratio nakon 15 godina. Autor je pet knjiga i više od sto naučnih radova. Političku karijeru je započeo na Filozofskom fakultetu kao jedan od vođa studentskog pokreta 1968. godine, zbog čega je bio i hapšen. Na osnivačkoj skupštini DS-a 1990. izabran je za predsednika stranke, reizabran je 1992. a posle dve godine podneo je ostavku na tu funkciju. Formirao je 1994. Fond „Centar za demokratiju“ a 1996. osnovao novu političku partiju, Demokratski centar, čiji je bio predsednik. U septembru 1999. pozvao je sve opozicione stranke u Srbiji na ujedinjenje organizujući „Okrugli sto opozicionih stranaka u Srbiji“ koji je rezultirao stvaranjem koalicije DOS (Demokratska opozicija Srbije). Predsednik je Političkog saveta Demokratske stranke, član je Predsedništva i Glavnog odbora DS-a.
Zoran Đinđić (Bosanski Šamac, 1952). Diplomirao je filozofiju 1974. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a 1979. doktorirao na Univerzitetu u Konstanci (SR Nemačka).
Autor je četiri knjige i mnogih autorskih tekstova. Preveo je i niz filozofskih dela.
Na izborima u DS-u, septembra 1990. godine, izabran je za predsednika Izvršnog odbora, a u januaru 1994. biran je za predsednika stranke. Za gradonačelnika Beograda izabran je februara 1997. godine, ispred koalicije „Zajedno“. Za premijera Srbije izabran je 25. januara 2001. posle pobede DOS-a na republičkim parlamentarnim izborima u decembru 2000. godine. Ubijen je u atentatu 12. marta 2003. ispred zgrade Vlade Republike Srbije. Američki nedeljnik „Tajm“ u septembru 1999. uvrstio ga je među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma. Dobitnik je ugledne nemačke nagrade „Bambi“ za 2000. u oblasti politike. U avgustu 2002. u Pragu je primio nagradu Fondacije „Polak“ za doprinos razvoju demokratije u Srbiji.
Vojislav Koštunica (Beograd, 1944). Završio je Pravni fakultet na kome je doktorirao 1974. godine. Od 1970. do 1974. godine bio je asistent na Pravnom fakultetu. Bilo je to vreme hajki i političkih progona tokom kojih je 1971. stao na stranu svog profesora dr Mihaila Đurića. Ubrzo je proteran sa Pravnog fakulteta, da bi petnaest godina kasnije odbio poziv da se na njega vrati. Objavio je veliki broj radova iz oblasti ustavnog prava, političke teorije i političke filozofije. Autor je i knjige Stranački pluralizam ili monizam (sa Kostom Čavoškim). U vreme udruživanja Demokratske opozicije Srbije (DEPOS) 1992. istupio je iz DS-a i osnovao Demokratsku stranku Srbije čiji je i danas predsednik. Bio je narodni poslanik u Skupštini Srbije od 1990. do 1997. godine. Kao kandidat Demokratske opozicije Srbije (DOS) pobedio je Slobodana Miloševića na predsedničkim izborima 24. septembra 2000. i postao predsednik SR Jugoslavije. Posle parlamentarnih izbora održanih nakon ubistva Đinđića, postao je premijer Srbije, u martu 2004. godine. Drugi put je izabran za predsednika Vlade Republike Srbije 15. maja 2007. godine, zahvaljujući izborima raspisanim nakon usvajanja važećeg Ustava Srbije.
Borislav Pekić (Podgorica, 1930; London, 1992). Jedan je od najuglednijih i najčitanijih pisaca srpske književnosti. Posle položene mature u Trećoj muškoj gimnaziju u Beogradu, od 1948. do 1953. izdržavao je kaznu u zatvorima u Sremskoj Mitrovica i Nišu, kao pripadnik Saveza demokratske omladine Jugoslavije. Osuđen je na petnaest godina strogog zatvora, a pomilovan 1953, posle čega je studirao eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta. Napustio je Beograd i živeo u Londonu od 1971. godine. Bio je potpredsednik i član Glavnog odbora DS-a. Za dopisnog člana SANU-a biran je 1985. godine, bio je član Krunskog saveta, potpredsednik PEN centra Beograd, član PEN centra London.
Radoslav Stojanović (Obrenovac, 1930) završio je Pravni fakultet u Beogradu na kome je doktorirao iz oblasti međunarodnog prava i do penzionisanja prešao sve lestvice univerzitetske karijere. Od 1960. do penzionisanja 1996. godine bio je predavač na predmetima Međunarodno javno pravo i Međunarodni odnosi. Sada je ambasador Srbije u Holandiji i pravni savetnik Ministarstva spoljnih poslova. Zastupao je Srbiju u sporu povodom tužbe koju je protiv nje podnela Bosna i Hercegovina Međunarodnom sudu pravde u Hagu. Priređivač je obimne, dvotomne knjige dokumenata Srbija pred Međunarodnim sudom pravde u Hagu. Iz DS-a je najpre prešao u DSS, a potom u SPO.
Gojko Đogo (1940), pesnik. Zbog zbirke Vunena vremena 1981. godine u krivičnom sudskom procesu koji je privukao veliku pažnju domaće i strane javnosti osuđen je na dve godine zatvora zbog „vređanja lika i dela Josipa Broza Tita“. Autor je velikog broja eseja i članaka. S početkom ratova na jugoslovenskom prostoru, istakao se kao jedan od viđenijih „zaštitnika srpskih nacionalnih interesa“ – postavši, između ostalog, predsednik Udruženja Srba iz Bosne i Hercegovine, a potom i senator Republike Srpske. Potpredsednik je Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Poslednjih godina rado govori na skupovima SRS-a posvećenim haškom optuženiku Vojislavu Šešelju.
Kosta Čavoški (Banatsko Novo Selo, 1941). Završio je Pravni fakultet u Beogradu, na kome je stekao doktorat 1973. godine. Na samom izmaku 1975. jednoglasnom odlukom Nastavno-naučnog veća Pravnog fakulteta izbačen je sa posla, zbog tzv. moralno-političke nepodobnosti. Na Pravni fakultet Čavoški je vraćen 1. januara 1991. godine kao redovni profesor. U svom teorijskom, pedagoškom i publicističkom radu objavio je do sada dvadesetak knjiga. U novoosnovanom DS-u, na izborima za predsednika izgubio je od protivkandidata Dragoljuba Mićunovića. U januaru 1991. istupio je iz DS-a i sa Nikolom Miloševićem osnovao Srpsku liberalnu stranku, koja je svoj politički profil izgradila prvenstveno na doslednom bojkotovanju izbora. Poslednjih desetak godina posvetio se prvenstveno kritici Haškog suda, objavljujući na tu temu nekoliko knjiga. Predsednik je Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Član je Krunskog saveta.
Krajem 2003. godine izabran je za dopisnog člana SANU-a.
Marko Janković je tokom osamdesetih i devedesetih bio jedan od najpopularnijih radio-novinara, autor niza emisija na Radiju Studio B i na drugim stanicama. Iz DS-a je istupio 1992. i prešao u DSS. Posle 5. oktobra se iz njegovih nastupa na Radio Fokusu i TV Košavi mogao izvući zaključak o bliskosti sa radikalima. Mediji su zabeležili njegovo prisustvo i prijateljsko pozdravljanje sa Borisom Tadićem na nedavnoj promociji monografije Istorija Demokratske stranke (1919–2009) u izdanju Službenog glasnika.
Milovan Danojlić (Ivanovci kod Ljiga, 1937). Romansijer, pesnik, dečiji pisac, prevodilac, autor je pedesetak knjiga i dobitnik gotovo svih domaćih književnih nagrada, uključujući i NIN-ove nagrade za roman godine Oslobodioci i izdajnici. Član je SANU-a van radnog sastava Akademije. Od 1984. živi i radi u Parizu, odakle šalje poruke o antisrpskoj politici Zapada, okupaciji Srbije, savetuje da „ako nismo u stanju da se odupremo nadmoćnom neprijatelju i da ga isteramo sa našeg poseda, mogli bismo mu bar dati na znanje da ga mrzimo“. Prošlog septembra objasnio je i zašto, uprkos negativnom stavu prema Zapadu, ipak ostaje da živi u Parizu: „Više sam sa svojim narodom u tuđini nego da sam ostao u Beogradu da se s njim guram po prepunim autobusima GSP-a.“
Vladimir Gligorov (1945). Završio je Ekonomski fakultet u Beogradu, na kome je i doktorirao. Aktivan je učesnik studentskog pokreta 1968. godine, član redakcija uglednih časopisa („Ideje“), posvetio se analizi makroekonomskih procesa, javnih finansija, ekonomije tranzicije, kao i političkoj filozofiji. Posle odlaska iz Beograda u Beč, početkom devedesetih, postao je jedan od vodećih analitičara na Institutu za međunarodna ekonomska istraživanja u Beču. Član je Političkog saveta Liberalno demokratske partije i autor ekonomskog programa te stranke.
Miodrag Perišić (1948, Subotica; 2003, Otava). U vreme osnivanja DS-a bio je glavni i odgovorni urednik „Književnih novina“. U nekoliko mandata bio je potpredsednik Udruženja književnika Srbije, zatim član Međunarodnog Pen kluba, a od 1988. do 1992. godine bio je predsednik Srpskog Pen centra. U saveznoj vladi Milana Panića bio je ministar za informisanje, a na dužnosti potpredsednika DS-a bio je od 1994. do 2000. godine. Do kraja te godine, kao jedan od osnivača Veća za demokratske promene u Srbiji, predsedavao je političkom komitetu tog veća. Postavljen je za ambasadora SR Jugoslavije u Kanadi, od jula 2001. godine.
Slobodan Inić (Zrenjanin, 1946; Beograd, 2000). Završio je Fakultet političkih nauka u Beogradu. Na Katedri za političku sociologiju na tom fakultetu odbranio je i doktorsku tezu, posvetivši se institutskom naučnom radu, posle odstranjivanja iz političkog života, u vreme obračuna sa srpskim liberalima 1972. godine. Stranački angažman u DS-u brzo je ostavio za sobom i posvetio se analizi uzroka razbijanja Jugoslavije, objavljujući radove u mnogim glasilima. Nekoliko godina bio je dopisnik Radija Slobodna Evropa.
Dušan Vukajlović (Pančevo, 1948; Beograd, 1994). Pesnik, pisao je isključivo poeziju. Studirao je u Beogradu, a u srpskom pesništvu se javio kao jedan od najzanimljivijih autora u novoj pesničkoj generaciji na početku sedamdesetih godina. Između 1972. i 1980. godine objavio je četiri knjige poezije. Bio je višegodišnji sekretar Udruženja književnika Srbije. Istupivši iz DS-a, Vukajlović je radio na stvaranju Demokratske stranke Srbije.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
