Vaška kad se podnajede, ona u oči ulazi

Od kako se uprava Narodnog pozorišta okrenula protiv ljudi koji u pozorištu rade, samim tim i protiv pozorišta, a potom, u sledećoj instanci, i protiv kulture u širem smislu, Željko Hubač, dramaturg u Narodnom pozorištu, vrlo je precizan u svojim javnim obraćanjima. Istovremeno, ne propušta priliku da svaki događaj i svako ime koje pomene stavi u kontekst koji određuje taj i takav govor. Razgovaramo o Narodnom pozorištu, o kulturi a naročito nekulturi, o načelima i kompromisima, o studentskom i građanskom pokretu, najzad o odgovornosti nas samih za ono što nam se dešava.

“VREME”: Kako biste opisali trenutno stanje u Narodnom pozorištu (i oko njega)?

ŽELJO HUBAČ: Narodno pozorište bi, po svojoj suštini, trebalo da bude i najkonzervativnije i najavangardnije pozorište u zemlji, trebalo bi da ima dobre uslove za rad i da pruža kvalitetne umetničke rezultate. Ovo pozorište je pokazalo da ume da proizvodi kvalitet. A ja sada treba da govorim o situaciji koja je do te mere dovedena do apsurda da imate Dragoslava Bokana, čoveka čiji etički svetonazor dobacuje dotle da građanski rat smatra odličnom prilikom za pročišćenje naroda. Taj čovek je danas predsednik Upravnog odbora Narodnog pozorišta. Dakle, imate ljude – za neke tvrdim da su odlični kafanski muzičari – koji vode pozorište, bave se administriranjem i proizvode nekakve papire u kojima ograničavaju slobodu reči, slobodu mišljenja, pa čak i slobodu kretanja. I nije došao Bokan sam u Narodno pozorište, nije došao Dragoljub Bajić sam na mesto upravnika. Za to je odgovorno Ministarstvo kulture, Nikola Selaković.

I to je apsurd…

I to prve vrste. Ministar kulture bi trebalo da prepoznaje izvesne kvalitete i da ih unapređuje. Koji kapacitet ima iza sebe ministar kulture da deluje u tom pravcu? Kapacitet kojim je uspeo da proizvede papir, to je zapravo obaveštenje na sajtu, kojim se protivpravno zatvara zgrada pozorišta. Narodno pozorište je počelo sezonu prvog oktobra, trećeg je “završilo”. Rečeno je tada da je dobijen savet od MUP-a i inspekcije da zatvore pozorište. Otišao sam u MUP da potražim papir na osnovu kojeg je zatvoreno pozorište. Oni su mi rekli da taj papir nemaju. Zatim sam tražio potvrdu da oni takav papir nemaju, rekli su mi da tu vrstu potvrde ne izdaju. I to je vrzino kolo. Zatvorili su pozorište na dan našeg štrajka upozorenja. Kako i kada se zatvara pozorište – to propisuje zakon, ali oni se ne obaziru na sitnice poput zakona. Zatvorili su pozorište na sajtu, preko sajta i dopisa komuniciraju sa umetnicima. Prvi put u životu sam video da upravnik spušta glavu kad vidi zaposlenog u Narodnom pozorištu. To su preprodavci morala, na jugu se to kaže – matrapazi, nakupci koji kupuju jeftino pa prodaju skuplje, e takvi su zavladali ovim prostorom.

Šta simbolizuje Dragoslav Bokan?

Bokan simbolizuje nemoć ovog režima. Imate čoveka koji je završio Fakultet dramskih umetnosti, odsek – filmska režija, koji nije napravio nijedan igrani film. To je čovek koji je po ratištima i zagrištima devedesetih godina prošlog veka vodio nekakvu paravojnu formaciju “Beli orlovi”. Bokan je, između ostalog, svojevremeno optuživan i za iznudu novca, pa je to zastarelo, što je logično dovelo do toga da je on danas najobičniji telal radikalskog narativa SNS-a. Naprednjaci su došli na vlast predstavljajući se kao neki protoevropljani, ja ne znam šta su oni u ideološkom smislu, ali znam kako funkcionišu na svim nivoima. Poverenik SNS-a u mesnoj zajednici u kojoj ja funkcionišem kupio je punu kesu krompira i na kasi mu je razvežu, a unutra je, u sredini i beli luk. Ja kažem – ne razumem, šta je ovo?, a ljudi mi odgovaraju – pa mi to znamo; on kupi malo više krompira pa sakrije unutra i beli luk jer je skuplji. Dakle, princip im je “kradi gde god možeš”, pa ko dokle domaši – neko do belog luka, neko do bele lađe.

A mi?

Nismo mi nevini u tome. Pružamo otpor u Narodnom pozorištu, ali to vam je kao onaj staljinovski metod – potpisujete po jednu rečenicu i na kraju potpišete da ste krivi, to je metod koji funkcioniše ovde. I ljudi se polagano privikavaju na sve niže standarde. I sada može da se dogodi da gradska sekretarka za kulturu dođe na ideju da pozorišta ne treba finansirati za produkciju, već samo za plate i za troškove održavanja zgrade. Pritom, ukinut je sopstveni prihod, šta god da zaradite na blagajni ne možete time da raspolažete mimo trezora. Kažite mi gde u svetu umetnost nije subvencionisana? Vi u Japanu možete da iznajmite nacionalni teatar za bilo šta, ali postoji programski savet koji definiše granice. Mi imamo sistem konkursa u kojem nije bitno koji kvalitet nudite, bitno je koliko ste bliski izvoru vlasti.

Ispada da je najodgovornije Ministarstvo kulture?

U svakoj normalnoj zemlji neko ko je premijer, ne neko poput Macuta, već neko ko je zaista premijer sa izvršnim ingerencijama, tražio bi reviziju rada Ministarstva kulture. Govorim prilično disperzivno zato što smo sa svih strana napadnuti vlasnicima pečenjara, keramičarima… Da sam se ja zadržao na keramičarskom zanatu, ne bi mi palo na pamet da budem ministar odbrane. Posledica toga je uništavanje energetskog sistema. Ja ne znam kako da definišem čoveka, mislim na predsednika ove zemlje, kome je tako lako da u javnom prostoru odbrusi sa “pa šta”. Izvršna vlast, sa predsednikom na čelu, napada tužoce za organizovani kriminal koji istražuju zloupotebe te izvršne vlasti, nazivajući ih blokaderima. Između ostalog, napadaju i moju decu – tvrde da ih neko finasira. Pa jedini koji su finansirali moju decu – studente koji protestuju, to smo moja žena i ja. Ova vlast jedino uspešno ispunjava laži, podele i dugi niz pljačkanja iz javnih resursa.

Imamo dugu tradiciju tog lepog običaja.

Ta tradicija da se oligarhije prepoznaju preko novca je nastavljena posebno nakon smrti Zorana Đinđića. A sada smo došli u situaciju da se otvoreno krade. Na jugu Srbije postoji izraz – vaška kad se podnajede, ona u oči ulazi. Sada režim poput vaške boravi u našim očima, a i dalje postoje ljudi koji to ne vide. Iz različitih razloga, ali i interesa. Mislim da svako ko pruža bilo kakvu podršku ovakvoj vlasti ima nekih problema sa razumom i čašću.

Da se vratimo Narodnom pozorišu…

Očigledno je da uprava koja je donela pravilnik, direktno uperen protiv slobode zaposlenih, nema petlju da ga sprovede i da je to zapravo stvar nečijeg kaprica. Nesporna je naša podrška studentskom pokretu, tačnije načelima tog pokreta. Uprava je želela da nas spreči da to pokazujemo i proizveli su kontraefekat. Takođe su pokušali da nas posvađaju sa obezbeđenjem. Dali su im nalog da se onemogući kolegama koji ne igraju u predstavi da izađu na scenu. Obezbeđenje to ne želi da radi, a iz uprave su im rekli da onda pozovu policiju, a oni (uprava) će već naći ko može. Oni žele da nas zavade sa tim ljudima iz obezbeđenja koji primaju 50-60 hiljada platu. Naravno, mi nećemo upasti u tu zamku. Sada mi koji ne igramo u predstavi držimo transparente ispred pozorišta, a kolege na sceni glasno podržavaju naše zahteve pred publikom. U pozorištu, posebno u Drami, imamo visok stepen solidarnosti, tražimo smenu uprave, ministra i poboljšanje uslova rada i ukazujemo da uprava uvodi politiku u pozorište, a ne mi. Najzad, svojim očima sam video Dragoljuba Bajića, v. d. upravnika Narodnog pozorišta, u Ćacilendu.

Otpor koji ansambl pruža upravi u jasnoj je korelaciji s otporom koji građani pružaju vlasti?

Pozorište je prostor u kojem je važno da predstava bude društveno angažovana. To ne znači da ona treba da bude politička, pamfletska. Pre neki dan sam gledao predstavu koja je direktno politički angažovana, a u umetničkom smislu nije dobra. Pozorište mora da nađe tačan omer između društvenog angažmana i umetnosti, tačnije, da umetničkim elementima bude društveno angažovano. Zato i postoji. Kad čitate Nušića danas, ili Sterijine Rodoljupce, oni kao da su iz ovog vremena. A gibanja koja postoje u društvu pokrenula su pozorišta na određenu vrstu aktivizma. Nije se slučajno pojavio indeks na poklonu u Narodnom pozorištu. Time se šalje etička poruka. Ona može da se tiče ili ne tiče te predstave, i onda se dobija druga vrsta aplauza koji podržava načela studentskog pokreta. S druge strane, pravi se atmosfera u kojoj je politika do te mere prljava stvar da se stvara utisak da su svi isti. To odgovara ovima što se greju u režimskim foteljama. Mislim da i nekim opozicionim strukturama odgovara da budu tu gde jesu, ali to ne isključuje činjenicu da postoje i ljudi u tim partijama koji imaju određena politička i etička načela.

Na koja načela mislite?

Politika kao borba za određene ideje (a ne kao pljačka). Studenti su to, kao mladi ljudi, prepoznali i rekli: “Hajde da resetujemo državu, hajde da stvorimo neki pravni okvir u kojem će se za početak poštovati zakon”. Efikasnost jednog državnog sistema zavisi od toga da li će lopove, kojih će uvek biti, moći da prepozna i uhvati na delu. Vidim u osnovnoj školi, blizu moje zgrade, ljude koji diluju marihuanu i sintetičku drogu. Gledam to sopstvenim očima. Studenti su nam dali nadu da imamo snage da zahtevamo poštovanje takvih načela. Mi smo ovu vlast imali i pre dve godine, a upravnik Narodnog pozorišta je bio Svetislav Goncić. Koliko znam, on nije bio član SNS-a, bio je simpatizer. Moram reći da je njegova ideja bila da okupi umetničke kvalitete koji postoje u pozorištu, da se pravi kvalitetan repertoar, da se obnovi ansambl, uveden je umetnički Savet sastavljen od ljudi iz kuće, ideja jeste bila da se unapredi pozorište. Ja ne pitam Buleta Goncića kojoj partiji pripada, mene to ne interesuje ako dobro radi posao. Sa svih strana političkog spektra oblikuje se priča kako su svi naši dobri i svi njihovi loši. To je siguran put u propast ali i apsolutnu inertnost.

Na primer?

Upućen sam u neke stvari iz energetike, učio sam to na fakultetu. Dakle, znam kako se lignit transportuje u visoke peći. Naš ugalj je slabog kvaliteta, ima tu puno blata. Stotine metara trake prenosi ugalj do peći, a okolo su ljudi koji nadgledaju to. Poenta je da ne uđe blato u visoku peć jer ono pečenjem smanjuje zapreminu peći, te peć nema više prostor za gorenje. Vi obogaćujete ugalj naftom tako što sporadično sipate u visoku peć naftu da pojačate kaloričnu vrednost zato što vam treba određena temperatura da bi generatori radili. Vi ste dočekali to da nekoliko stotina ljudi pored traka gleda svojim očima kako čisto blato prolazi i ulazi u visoke peći, oni vide da se odozgo sipaju stotine i stotine litara nafte da bi se uopšte neka vatra održala i onda kada je prostor za gorenje nestao, tog momenta je pukla stvar. Odgovornost snose i ljudi koji su do te mere otupeli i do te mere izgubili društveni interes da su rekli “bolje ja da gledam svoja posla i primam platu nego da pričam da je ovo blato”. Jer postoji neko ko će da vam kaže to nije blato. Režim jeste vredno radio na padanju u apatiju, ali postoji odgovornost i u samom narodu za to.

Nešto se ipak promenilo…

Pad nadstrešnice, preciznije, revolt studenata je to promenio. Mi nismo verovali da naša deca u tom uzrastu imaju neku vrstu interesovanja za društveni angažman. Moja deca su u tom uzrastu, pa ja to i intimno doživljavam. Mi u pozorištu nismo čak razumeli do koje mere je njihova pažnja usmerena na neki drugi intenzitet prikazivanja, jer njima su bliske kratke video-forme. Kad moj sin čita Na Drini ćuprija, kaže kako ima tu mnogo opisa. Njemu treba dramska akcija, dramska radnja. Mislili smo da je to izgubljena generacija. Nismo ušli u komunikaciju s njima na pravi način.

foto: marija janković

I šta sada vidite?

U kontaktu sam sa studentima u ovih godinu dana na razne načine i mogu vam reći da sam prijatno iznenađen time kako oni promišljaju stvarnost. Među starijim generacijama neki smatraju da su oni jako mladi. Šta god mi mislili o Drugom svetskom ratu, značajan broj pripadnika i jednog i drugog pokreta imao je tada dvadesetak godina. Svet su menjali ti mladi ljudi. Studenti prave svoju listu za izbore, a onda se ljudi s te liste – koji su postigli nešto u svom profesionalnom radu – prozivaju da nemaju političko iskustvo. Potpuni apsurd. Da li je političko iskustvo lagati, krasti, imati đon-obraz na etičku, moralnu ili bilo kakvu kritiku? Aristotel je govorio da je čovek koji poznaje sredinu, onaj koji živi u sredini između krajnosti, onaj koji interesuje dramskog pisca. A ako je pozorište svedočenje o realnom životu, ako je čitav svet pozornica, onda je čovek koji poznaje sredinu, čovek iz sredine, u etičkom smislu najvažniji segment društva.

Kako vidite odnos ovog režima prema kulturi? Šta ovaj režim nudi?

Njih to ne interesuje, što se njih tiče, mi možemo svi da pocrkamo. Oni to ne razumeju. Kad neko nešto ne razume, on ima dva puta – jedan je da se edukuje, drugi je da mrzi. Oni su izabrali ovaj drugi put. Vladimir Đukanović je to vrlo otvoreno rekao – što se mene tiče, oni svi mogu da štajkuju do kraja života. A upravo on se nimalo ne ustručava da govori o nekom identitetu srpskog naroda. Ne razume da to što je prepoznatljivo kao identitet srpskog naroda jeste kultura. Kultura je jedini prostor u kojem možemo s malim ulaganjima da se merimo sa velikim zemljama. Imamo zakonske okvire u kojima možemo da razvijamo kulturu, treba ih unapređivati, ali ovde se radi upravo suprotno zato što je stvorena sistemska anarhija. Što bi Nikola Pašić rekao – zakoni su za protivnici.

Zakon, dakle, za njih ne važi?

Ono što je najstrašnije – ova vlast je u dva navrata otvorila nešto što je gradilište, govorim o Železničkoj stanici u Novom Sadu, sa porukom da je to potpuno bezbedan objekat. Vi onda doživite da to padne i ubije 16 ljudi. Moglo je 160 ljudi da ubije. I onda shvatite – neko mora da odgovara. Režim uzvrati tako što kaže da je to “obojena revolucija”. I to je matrica, to se primenilo u Gruziji, primenjuje se u Rusiji, to nije ne znam kakva filozofija. Vređaj, blati, laži, ponavljaj jedno te isto dok to ne uđe u glavu. Mi smo došli do toga da studenti traže izbore jer 7-8 meseci niko nije mrdnuo sa mrtve tačke na planu odgovornosti. A imate Oskara i Oskara, dokumentovanih, koji se šetaju slobodno po ovoj zemlji. Koji prete telefonima, prete fizički, koji će da biju ukoliko ne glasaš za njih. Bokan je na etičkom nivou izgubio pravo da predstavlja bilo šta, a kamoli Narodno pozorište. On je svojom pojavom na mestu predsednika Upravnog odbora ozbiljno poremetio međunarodnu saradnju. Vi imate preporuke nekih ministarstava kulture iz regije da se ne dolazi u Srbiju. Ko god dođe u Srbiju i pogleda Ćacilend sa strane, taj shvata da ovo nije normalna zemlja. U tom Ćacilendu nisu studenti koji žele da uče, nego kriminalci koji ne žele da sede u zatvoru, većinom. Tu Bokan hoće da drži književno veče, pa mu ne dozvoljavaju jer puštaju muziku, a on im nešto kao komanduje. Reč je o profilu apsolutiste patuljastog rasta. To imate kod Šekspira, imate vojvodu od Glostera i kralja Lira. Da bi postojala tragičnost sudbine kralja Lira, mora da postoji i tragičnost nižeg mimetskog lika – vojvode od Glostera. Tako je i u ovoj situaciji – Vučić je okupio apsolutiste patuljastog rasta da bi on u tom okruženju predstavljao neku veličinu.

Nekako se opet vraćamo na nas koji se nismo oduprli svemu tome.

Mi nismo narod koji može svakodnevno da rađa Tesle ili Milutine Milankoviće, to su egzemplari. Mi smo narod koji očigledno rađa Pašiće i Vučiće. Ja mislim da su mladi ljudi čisti, oni nisu stigli da razmišljaju o odgovornosti koja se tiče prošlosti jer im je prošlost kratka. Ali oni razmišljaju o odgovornosti koja se tiče budućnosti. I mislim da oni znaju da su ideali koje postavljaju kao meru pristojnog života možda nedostižni. Nisu oni naivni. Ali se čvrsto drže tih ideala jer ako imate određene tačke koje želite da dosegnete, pa ka njima valjda idete nagore, a ne nadole. Ne možete, u ovakvim društvenim okolnostima, sistemom kompromisa doći do nekog napretka. Time dolazite samo do kompromisa sa samim sobom. Ko god načini kompromis sa samim sobom taj nije realizovao sve potencijale svog života. Većina nas se susrela sa kompromisom i većina nas je pristala na taj kompromis u nekom segmentu svog života. I ako nama nije žao što smo zbog tog kompromisa, zbog tog konformizma, odustali da razvijemo deo sebe, neki dar, bilo kakav, mali, onda moramo biti svesni da za našu nesreću nisu krivi drugi, nego, pre svega, mi.

Promena se dešava, najpre, u samom čoveku, a onda u njegovoj familiji, komšiluku, među prijateljima, poznanicima… I moramo shvatiti jednu stvar, a to je da će uvek postojati ljudi koji misle drugačije nego mi. Ne smemo raditi što ova vlast radi na svim nivoima, pa i u Narodnom pozorištu – ne smemo dovoditi u sukob obezbeđenje i umetnike. Da zaokružim, moramo najzad početi da poštujemo zakone.

Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.