Uticaj „Sandej tajmsa“ na srpsko novinarstvo

Koje god novine čovek otvori ponedeljkom, ima dobre šanse da na udarnom mestu pročita nešto senzacionalno i skandalozno, a preuzeto iz londonskog „Sandej tajmsa“. Ove nedelje, ST nas je počastio pravim biserom: otkrićem da je pukovnik Duejn Bil Hadson, oficir britanske obaveštajne službe, za vreme Drugog svetskog rata sakrio veliku količinu zlatnika i dijamanata po seoskim kućama u okolini Čačka. Pozivajući se na nedavno otvorene britanske vojne arhive iz 1947 godine, list piše da je Hadson uneo blago u Jugoslaviju kako bi finansirao četnike, ali da ga je umesto toga ukrao i sakrio po čačanskim kućama. Jedan deo je posle rata navodno uspeo da izvuče uz pomoć nekog rumunskog trgovca, ali je tajnu o ostatku blaga poneo sa sobom u grob. Kaže se i da je Hadson bio jedan od uzora za Džejmsa Bonda, čuvenog agenta iz serije romana Jana Fleminga.

E sad, kad se pažljivije pročita originalna verzija, vidi se da u toj priči ima veoma malo „mesa“: izvesno je jedino da je Hadson 1947. godine bio pod istragom britanskih vojnih vlasti u vezi s nekim zlatom, ali da ta istraga nije odmakla daleko; iako je pukovnik navodno sve priznao, nije mu suđeno niti je snosio bilo kakvu odgovornost. „Sandej tajms“ piše da je Britanija u Jugoslaviju početkom rata poslala ukupno oko 80.000 funti u zlatu i da bi danas taj tovar vredeo tri miliona dolara, ali ne zna se koliko je zapalo Hadsonu, koji je tokom rata dva puta bio zarobljen i jedva izvukao živu glavu. Kaže se da je Hadson bio inženjer, sportista i bonvivan koji je tečno govorio šest jezika, ali čak i površni poznavaoci Flemingovog dela znaju da se ovi podaci u stvari odnose na Duška Popova, Jugoslovena koji je bio istinski uzor za Džemsa Bonda. Sve u svemu, tipičan primer neproverljive letnje pričice koju bi svaki iole ozbiljan urednik, ukoliko bi se uopšte odlučio da ga objavi, stavio u istu rubriku sa holivudskim tračevima, uz obavezan znak pitanja u naslovu. Tekst iz „Sandej tajmsa“ je, međutim, osvanuo na naslovnim stranama gotovo svih beogradskih dnevnih listova, i to ne samo tabloidnih: ozbiljna „Politika“ mu je, na primer, dala udarno mesto na drugoj strani uz naslov „Blago zakopano kod Čačka“.

Sve to ne bi bilo mnogo zanimljivo da se ne dešava gotovo svakog ponedeljka, pošto ST izlazi nedeljom. Tako smo prošlog ponedeljka imali „vest“ da se britansko socijalno osiguranje sprema da svim hroničnim bolesnicima besplatno dodeli kućne ljubimce, a pre dve nedelje da Amerikanci šalju u Irak „armiju naoružanih robota“ koji, kao, treba da zamene vojnike. Često su senzacije iz ST-a vezane za Balkan: ovog leta dobili smo (dez)informaciju da je eksploziv korišćen u napadima na London u julu kupljen u Beogradu; da je Slobodan Milošević sa Haškim tribunalom postigao nagodbu da buduću kaznu od dvadeset godina odleži u Rusiji; da Ratko Mladić od srpskih vlasti traži pet miliona dolara da se preda; da britanski tajni agenti dele silne pare jatacima Radovana Karadžića da kažu gde se on skriva, a oni samo što ga nisu odali… I ranijih godina bilo je bisera: na primer da je grupa visokih oficira Vojske Jugoslavije 2002. prekomandovana kod Sadama Huseina da mu pomogne da odbrani Irak od Amerikanaca, ili da specijalci SAS-a obučavaju policiju Crne Gore za secesionistički rat sa Srbijom. Domaći listovi, ozbiljni i manje ozbiljni, sve su ovo spremno preuzimali, često uz napomenu da je reč o „uglednom“ ili „dobro obaveštenom“ londonskom listu. Inače, „Tajms“, odnosno njegovo nedeljno izdanje o kome je ovde reč, bio je ozbiljan i ugledan list pre četvrt veka, pre nego što ga je australijski magnat Rupert Mardok kupio i pretvorio u tabloid.

U ozbiljnim školama novinarstva uči se o pojavi koja se na engleskom zove „log rolling“, odnosno „kotrljanje balvana“. Misli se na situaciju u kojoj je balvan u vodi, a dve ili više osoba na njemu trče u mestu i okreću ga nogama, pokušavajući da održe ravnotežu: niko ne sme da stane, jer će pasti. Ponekad se dešava da neozbiljna vest iz neozbiljnih novina, najčešće putem agencije, dospe u respektabilne novine, a zatim je preuzmu druge, uzdajući se u kredibilitet prvih, i tako u nedogled. Čak i kada se nepobitno utvrdi da je posredi dezinformacija, niko se ne usuđuje da to kaže, da ne bi narušio svoj i tuđi ugled. Pre neku godinu je potpuno izmišljena vest da plavuše imaju slabije gene od brineta i da će za pedeset godina prestati da se rađaju, koju je plasirao neki novozelandski list pozivajući se na nepostojeći naučni rad, obišla ceo svet kada ju je nepažnjom preuzela jedna velika svetska agencija.

Očigledno je da su ovdašnji urednici više nego spremni da od ponedeljka do ponedeljka kotrljaju „Sandej tajmsove“ balvane. Razlog što se ovaj tabloid više od većine drugih novina bavi Balkanom nije teško pogoditi: engleski čitaoci nas još vide kao egzotični poludivlji region u kome je svašta moguće, pa lakše gutaju plasirane izmišljotine. Malo je teže razumeti zašto ih ovdašnji čitaoci tako lako vare, i to je misterija koju je teže razrešiti od one o ukradenom Bondovom blagu.