Dok je Vojislav Šešelj čamio u haškom zatvoru, deo radikala predvođen Tomislavom Nikolićem zabio je u oktobru 2008. godine kumu i vođi Srpske radikalne stranke nož u leđa i osnovao Srpsku naprednu stranku. Preko noći su se odrekli Velike Srbije, graničnog zaveta Karlobag-Ogulin-Karlovac-Virovitica, poziva na suđenje za ratne zločine Bleru i Šrederu, Radovana Karadžića i Milana Martića, zveckanja puškama i kamama…
Kao što se Gregor Samsa u Kafkinom „Preobražaju“ jednog jutra probudio preobražen u ogromnu bubu, tako su se šovinisti i ratnohuškači, rusofili i mrzitelji svega što dolazi sa Zapada, preko noći transformisali u mirotvorce i proevropske hodočasnike.
Metamorfoza je bila toliko iznenadna, da su se hroničari srpskog sunovrata sumnjičavo pitali kako je moguće da odrasli ljudi s takvom lakoćom i iznebuha promene sve svoje svetonazore za 180 stepeni, odreknu se svega u šta su se kleli krsteći se sa tri prsta.
Šema za osvajanje vlasti
Pozvan da da odgovor na to pitanje neposredno nakon osnivanja SNS-a, njegov tvorac i prvi predsednik Tomislav Nikolić je neiskusno iskreno odgovorio. Uvideli su, priznao je, da onako razgoropađeno radikalni i velikosrpski nastrojeni mogu, doduše, da pridobiju mnogo glasača i budu snažna i veoma neugodna opoziciona partija, ali da sa antievropskim narativom nikako ne mogu da se dokopaju vlasti. Pa su zato lepo obrnuli ćurak i deklarisali se kao proevropejci čiji cilj nije više povratak izgubljenih srpskih teritorija u Hrvatskoj i slične kosmičke koještarije, već članstvo Srbije u Evropskoj uniji.
Računica se otvorila. Na talasu tranzicionog nezadovoljstva Tomislav Nikolić je u maju 2012. na predsedničkim izborima u drugom krugu nadoknadio prednost koju je imao Boris Tadić i sa 70.111 glasova više postao predsednik Srbije.
Nastupilo je naprednjačko doba, usledilo je krunisanje Ace Srbina.
Povratak na šešeljevska podešavanja
Trinaest godina kasnije, ono što je na laži nastalo, u lažima se i izvitoperilo. Ako nekome možda do sada nije bilo jasno, nikakve dileme više nema: SNS nije nikakva proevropska partija, već interesna organizacija, Srbija predvođena Aleksandrom Vučićem se dosledno sve vreme udaljava od Evropske unije. Sve što jača položaj SNS-a udaljava Srbiju od Unije, i obrnuto, sve što zemlju približava EU slabi naprednjački režim. Deklarativno izjašnjavanje naprednjaka o članstvu u EU kao strateškom cilju je postalo komično.
Odbranom bezakonja, Vučić i njegova bratija brane sebe. Urušavanjem Tužilaštva za organizovani kriminal, razaraju poslednju linju odbrane pravne države. Vratili su se radikali na svoja šešeljevska podešavanja.
Posle zaludnih 35 godina peripetija građani Srbije će se tako ponovo, možda već 2026. godine, naći pred izborom: ili svesrpski sabor, ili EU, to jest, ili Vučić ili Evropska unija.
Lažna dilema
Daleko od toga da se Brisel pokazao kao cvećka u odnosu na Srbiju. Mnogo su toga evroposke birokrate učinile da u Srba, a pre svega u mladih ljudi, satru nadu u evropsku budućnost.
Antizapadni narativ režimskih medijskih mašina sludeo je mnogo birača.
Ali jedina nada za Srbiju da se jednog dana preobrazi u normalnu demokratsku zemlju je da se ratosilja Vučića i počne udarnički da krči put ka članstvu u Evropskoj uniji, kao što to čine Crnogorci.
Vrednosti EU se poklapaju sa onim što propovedaju pobunjeni studenti. Pitanje je samo da li će oni biti u stanju da to tako artikulišu. Ako se ideološki boj na budućim izborima bude vodio oko Kosova, uz zveketanje praporaca „srpskog integralizma“, pitanje je kome će pripasti opanci, a kome će ostati obojci.
I koliko će decenija Srbija još izgubiti na lažne dileme.
Veliki praznični popust na „Vreme“ – pretplate 25 odsto jeftinije do sredine januara. Poklonite pretplatu sebi ili nekom drugom, čitajte što je bitno.
