Upotreba atentata

Vlada Srbije, rekao je vidno iznervirani premijer Živković onomad, „neće dozvoliti“ ono što je on otprilike opisao kao reviziju zvanične verzije atentata na Zorana Đinđića; policija i tužilaštvo, kaže on, došli su do zaključaka i – to je to. Sve ostalo je „reciklirani toalet-papir“, kako je premijer opisao ono što je nazvao i „žutom štampom“. Povod za takvu nervoznu izjavu premijera (koji ionako ima kratak fitilj) bilo je objavljivanje izvesnih materijala iz istrage, uključujući i sudsko-medicinske i kriminalističke nalaze sa lica mesta. Onda je – od svih ljudi – Nenad Čanak izjavio (7. decembra) da je objavljivanje kriminalističkog nalaza o atentatu u „NIN“-u „deo kontrarevolucije i nastavak atentata na Zorana Đinđića drugim sredstvima“. Tako je Nenad Čanak, koji je u istom broju „NIN“-a napao Demokratsku stranku da ga je izdala, glasno rekao ono što se u DS-u manje-više misli.

Nešto tu nekoga jako svrbi. Naime, iz okolnosti da je istraga u slučaju atentata na Zorana Đinđića očigledno zanemarila neke važne detalje i iz okolnosti da je optužnica donekle protivrečna i zbunjujuća – teško se dade izvesti zaključak da je preispitivanje optužnice u svetlu objavljenih nalaza veštaka i izjava u istrazi optuženih „kontrarevolucija“ počinjena na „recikliranom toalet-papiru“. S druge strane, ovakve nervozne reakcije na pisanje štampe, pa makar i „žute“ (u nekim slučajevima ta je ocena tačna), nužno će u delu javnosti biti doživljene kao paranoične.

Ono što očigledno iritira delove dosadašnjeg DOS-a jeste sve akutnije pitanje drugog strelca u događaju od 12. marta. Naime, iz obdukcijskog i kriminalističkog nalaza proizlazi: A. da je Zorana Đinđića i Milana Veruovića teško mogao da pogodi isti strelac, tj. Zvezdan Jovanović; B. da to isto potvrđuje uviđaj u ulazu br. 5 zgrade Vlade Srbije, tj. materijalni dokazi fiksirani na početku stepeništa (tragovi projektila i fragmenata o čemu je pisao „NIN“ pre dve nedelje). Ako je to tako – a čini se da jeste, jer autentičnost tih nalaza nije osporena, mada je osporena dobra namera onih koju su ih objavili – to znači da bi Zvezdan Jovanović mogao biti kriv za pokušaj ubistva i nanošenje teške telesne povrede Milanu Veruoviću, a da bismo mogli ostati bez ubice Zorana Đinđića. Skromno mišljenje novinara žute štampe koja se objavljuje na recikliranom toalet papiru jeste da nikako nije zgodno sačekati takav ishod glavnog pretresa po optužnici za ubistvo Zorana Đinđića; pretres bi – u dobar čas i uz Božju pomoć – trebalo da počne 22. decembra, šest dana pred dramatične parlamentarne izbore, a da traje ko zna koliko dugo (teorijski: sigurno godinu dana, ako ne i više). Samo optuženih ima skoro pedeset; broj svedoka optužbe i odbrane još nije poznat; biće preko sto advokata odbrane i perje će leteti onoliko. Ako neko misli da se neće pokrenuti pitanje događaja na graničnom prelazu Batrovci 11. i 12. marta 2003. (ulazak i izlazak iz zemlje izvesnog lica koje je baš nekako došlo u goste JSO-u), to jest zašto taj trag nije bio ispraćen i rasvetljen do kraja – vara se: pokrenuće ga odbrana, a ako ne ona, onda žuta štampa na recikliranom toalet-papiru. Jadni pokušaji zastrašivanja javnosti kojima svedočimo ovih dana, pomenuti na početku ovog teksta, uvreda su za zdrav razum i elementarnu inteligenciju prosečnog čitaoca novina koji je u stanju da misli svojom glavom (a takvih je mnogo više nego što se inače misli). Puščani metak, naime, nema običaj da kruži po dvorištu Vlade, da pogodi dva čoveka iz dijametralno suprotnih pravaca i da onda završi u hodniku zgrade; mora da ima i neko drugo objašnjenje osim „kad ja tako kažem!“.

Da razmotrimo argumentaciju i pretpostavke za obe verzije događaja: pretpostavku A – jedan strelac, i pretpostavku B – dva ili više strelaca.

Pretpostavka A: Najjači argument za teoriju o jednom strelcu (osim toga što je samo jedan osumnjičeni uhapšen…) jeste ponovljena izjava potpukovnika JSO-a Zvezdana Jovanovića, zvanog Zveki i Zmija, pred policijom i u istrazi, pred svojim advokatom, tužiocem i istražnim sudijom. Jovanović, naime, tvrdi da je prvim hicem pogodio Zorana Đinđića, a drugim nehotice – kaže i da se zbog toga kaje – Milana Veruovića. Kaže i da je imao samo jednu sekundu za poravnavanje nišanske linije posle trzaja od prvog pucnja i da mu se tu na liniji pojavio Veruović. Osim toga, iz svih materijalnih tragova nađenih na licu mesta u dvorištu i ulazu u Vladu (Nemanjina 11) i iz veštačenja naših i nemačkih balističkih veštaka, na osnovu broja i osobina sakupljenih fragmenata projektila izlazi da je reč o samo dva metka. Na lokaciji sa koje je ppuk. Zvezdan Jovanović pucao, u Gepratovoj, nađene su dve čaure koje odgovaraju snajperskoj puški „HuK“ G-3 za koju se tvrdi da je iz nje pucano. Nije jasno zašto Jovanović nije poneo te čaure sa sobom i odbacio ih kasnije, kao što nije pokupio ni čaure sa lokacije JSO-a na Fruškoj Gori gde je upucavao dotičnu pušku; tužilaštvo to tumači opštepoznatom samouverenošću i arogancijom JSO-a. Osim Jovanovićevog priznanja, međutim, teško će biti povezati njega sa puškom: puška je imala tragove vlakana sa ćebeta nađenog u Gepratovoj (snajperisti oslanjaju pušku na mekanu podlogu da bi što više smanjili efekat vibracije cevi pri opaljenju, pre nego što metak izleti), ali tragovi DNK na oružju nisu bili dovoljni za pozitivnu identifikaciju Zvezdana Jovanovića kao strelca. Slično je i sa tragovima barutnih čestica: protok vremena odigrao je ulogu. S druge strane, izvori „Vremena“ vični snajperskom zanatu kažu da je ona jedna sekunda između dva hica Zvezdana Jovanovića preterivanje: trzaj pri ispaljenju metka kalibra 7,62 X 51 mm NATO (.308 Winchester) suviše je jak; na 182 metra razdaljine nije lako ponovo poravnati nišansku liniju. Zvezdan Jovanović je, kažu oni koji su ga upoznali, sujetan čovek: kad je već rešio da to uradi i kad je već uhapšen, hteo je da barem ostane upamćen kao savršeni profesionalac.

E, sad: prisustvo fragmenata projektila u V ulazu u zgradu Vlade Srbije, pred kojim je Zoran Đinđić ubijen, a Milan Veruović ranjen, tumači se, po ovoj pretpostavci, odbijanjem i rasprskavanjem jednog od dva Jovanovićeva metka u trenutku kada su vrata bila otvorena, jer je staklo na vratima – po onome što se zna do sada – ostalo celo. Ostaje nejasno odakle zaključak balističkih nalaza da su nađeni fragmentni ostaci dva metka, a nije jasno gde se rasprsnuo drugi metak. U tužilaštvu kažu da balističari tvrde kako metak tog kalibra posle prolaska kroz tkivo čoveka i dalje ima dovoljnu energiju da se rasprsne udarcem o tvrdi materijal (kakav je zid, na primer). Balističke tablice kažu da taj metak – sa standardnim punjenjem, doduše – na 200 metara ima brzinu od preko 700 metara u sekundi (polazna je oko 840 m), što je dovoljno; treba imati u vidu i da dobar snajperista sam laboriše (puni) svoju municiju u skladu sa zahtevima posla (udaljenost, vremenske okolnosti, zaštita cilja itd.) i da upucavajući pušku sa različitim punjenjima sebi stvara gotove setove parametara (polazna brzina, masa i tip zrna) za svaku od predvidivih situacija.

Pretpostavka B: Pretpostavka o dva ili više („NIN“) strelaca zasniva se na dve vrste argumentacije – činjeničnoj i logički pretpostavljenoj. Pre svega treba reći da je u određenim policijskim krugovima odmah, 12. marta uveče, nastala teorija o „dve puške“ i da od tada živi i jača. Teorija je nastala na osnovu iskaza očevidaca, tj. njihove percepcije snage pucnjeva, ali je psihološki bila pripremljena profesionalnim iskustvom koje kaže da se u ovakvoj vrsti akcije uvek koriste najmanje dva tima snajperista (strelac i osmatrač); primera ima napretek, a i taktička doktrina vojske i policije kod nas je takva. Tu treba imati u vidu i okolnost da se u gradskim uslovima percepcija pucnja razlikuje u zavisnosti od okolnosti: zvučni impuls odbija se od zidove i može da zavara; ambijentalna gradska buka zna da ide i do 90 decibela i u njoj pucanj ume i da se izgubi – ili da bude pogrešno protumačen. Taj problem – kako je ko od svedoka percipirao pucnje od 12. marta – dade se delimično razjasniti sudskom rekonstrukcijom događaja; kao i neki drugi problemi, uostalom, kao što će se videti.

Najvažnija argumentacija teorije o barem dva strelca gradi se na nalazima veštaka – sudsko medicinskih i kriminalističkih – čiji su delovi objavljivani u „NIN“-u proteklih nedelja. Ukratko, argumentacija se svodi na ključno pitanje: u kom pravcu je Zoran Đinđić bio licem okrenut u trenutku kada je pogođen? Sudsko-medicinski nalaz, naime, kaže da je projektil ušao s desne strane grudnog koša, prošao kroz srce i izašao s leve strane (oštetivši i štaku). Po iskazu Milana Veruovića, koji je stajao metar iza i desno od Zorana Đinđića, ali i po iskazima drugih policajaca prisutnih u dvorištu, premijer je bio licem okrenut ka ulazu u Vladu; pao je napred (sudsko-medicinski nalaz to potvrđuje), kroz otvorena vrata Vlade. Izgleda da su ga prisutni uvukli u hodnik i na stepenište, sklanjajući ga tako sa brisanog prostora (odatle tragovi krvi na stepeništu; nije jasno da li je obavljeno veštačenje i utvrđeno čija je to krv). Ako je tako, premijer Đinđić nije mogao biti pogođen metkom Zvezdana Jovanovića, jer je on bio s njegove leve strane, u zgradi u Gepratovoj. Milan Veruović, pak, pogođen je s leve strane, iz pravca Gepratove. „NIN“ takođe postavlja pitanje odakle oštećenja od fragmenata projektila unutar zgrade Vlade, na stepeništu i iz toga izvodi donekle preterani zaključak da je ispaljeno čak sedam metaka, mešajući tragove fragmenata i cele projektile – kojih nema. S druge strane, „NIN“ uočava protivrečnosti u tekstu optužnice (integralno objavljena u „Vremenu“ br. 668 od 27. oktobra): iz tog teksta nije sasvim jasno u kom pravcu je pokojni Đinđić bio licem okrenut u trenutku pogotka – ka vratima ili ka automobilu iz koga je upravo izašao? To mogu da kažu samo svedoci, jer su nadzorne kamere, kao što je poznato, bile isključene. Nije, međutim, jasno zašto bi premijer bio okrenut ka automobilu, leđima prema vratima kroz koja treba da uđe: on ide uz stepenice, Milan Veruović je iza njega; očekuju da uđu u zgradu, ali im – kako izgleda – unutrašnje obezbeđenje nije otvorilo i držalo vrata, kao što je moralo, već je samo oslobodilo električnu bravu. Ko je otvorio vrata V ulaza u Vladu Srbije, jer kako bi inače fragmenti rasprsnutog metka dospeli unutra, a staklo ostalo neoštećeno?

Ako je bilo dva strelca – odakle je pucao drugi? Iz Birčaninove 6, kao što se tvrdi u „NIN“-u? Iz Ministarstva železnica (mnogo zgodnija lokacija)? Sa nekog trećeg mesta? Mi to ne znamo. Ne znamo ni da li je drugi strelac koristio prigušivač (tačnije – razbijač pucnja), što stručnjaci preporučuju u ovakvim akcijama, što bi unelo zabunu sličnu postojećoj oko percepcije pucnja. Razbijač pucnja na oružju sa brzom, nadzvučnom, municijom stvara konfuziju u pogledu porekla hica; najjasniji zvuk je onaj pri pogotku u metu, ali se jasno čuje i trenutak prolaska projektila pored čvrstih predmeta.

Jedna posredna indicija, zanemarena tokom istrage, potiče iz okolnosti da je barem jedno lice 11. marta uveče prešlo hrvatsko-srbijansku granicu na Batrovcima, gde su ga čekali jedan oficir JSO-a sa službenim vozilom i jedan visoki funkcioner BIA; da je isto lice 12. marta uveče, opet u službenoj pratnji, prešlo granicu natrag. Foto-robot tog lica posle je po Upravi bezbednosti Vojske SCG bio povezan sa jednim mogućim atentatorom na Pavla Bulatovića, profesionalnim ubicom iz BiH, licem koje ima i legionarsku prošlost… MUP Hrvatske je, na molbu kolega iz Beograda, utvrdio te činjenice, ali se ne zna šta je – i da li je išta – učinjeno u tom smeru.

Zna se da se Duća Spasojević i Zvezdan Jovanović nisu podnosili; tačnije, da je Jovanović prezirao Duću i uputstva primao isključivo od svog komandanta Milorada Ulemeka Lukovića Legije; zna se i da je Jovanović odustao od atentata u barem dva navrata, jer je perfekcionista, što je Duću nerviralo. Tu se javlja mogućnost da je Duća imao i drugi tim, strelca i osmatrača, za koje osumnjičeni za ubistvo nije morao da zna, tim operativno pripreman i vođen po sasvim nezavisnoj liniji od ove u koju su umešani Jovanović i ostali saučesnici u zaveri. S tim da zaveru sa političkim ambicijama tek treba dokazati.

Otežavajuća okolnost u celoj ovoj tužnoj i nepotrebnoj priči može se naći u iskazima u istrazi koji sistematski pune stranice „Balkana“ i čija autentičnost još nije osporena. Tek ti iskazi u punoj meri osvetljavaju zastrašujuću stvarnost Srbije: policajci – ovlašćena službena lica! – rade kao obezbeđenje gangsterima iz Surčina i Zemuna, po naredbi svojih šefova! Policijske registarske tablice stavljaju se i skidaju po potrebi sa gangsterskih automobila; pretpostavka je da uz njih idu i odgovarajuće saobraćajne dozvole, za neverovatni slučaj da se neka patrola policije zainteresuje. Politička ubistva izvršavaju se hladno i profesionalno na usmenu naredbu; saznanje da će premijer biti ubijen ne prenosi se organima, jer se policajac koji je do njega došao, Vukojević, plaši za sopstvenu glavu.

I na kraju državni službenici, policajci, ovlašćena službena lica MUP-a, ubijaju predsednika Vlade Republike Srbije uz pomoć ljudi koji su njihove saradničke veze (ako ne i više!), a tužilaštvo ne smatra za shodno da tom konstatacijom započne optužnicu. Očigledne i u nebo vapijuće činjenice proglašavaju se za zlonamerna nagvaždanja raznih „neprijatelja“, a sve u okviru predizborne kampanje. Moguće implikacije ovakvog stava imaju nešto kobno u sebi: ukazuju na gubitak elementarne logike i zdravog razuma, od čega nema boljeg puta u propast. Kao da hoće da uvere javnost Srbije da je sve gotovo i rešeno; kao da Zorana Đinđića iz nekog razloga treba što pre zaboraviti; kao da njih mnogo više nego tu srbijansku javnost zanima kako je Zoran ubijen i ko ga je ubio, pa je – prema tome – njihova u toj stvari zadnja, a javnost ima da kušuje, jer je svako pitanje o očiglednim činjenicama „nastavak atentata drugim sredstvima“, izvršen na „recikliranom toaletnom papiru“.

Sve to liči na onu kampanju iz doba vanrednog stanja na temu „državnog udara“ i ostale budalaštine koje smo od tada čuli. Da podsetimo: optužnica ne pominje nameru preuzimanja vlasti; nema niti jednog od čuvenih „sto hiljada plakata“ protiv Haga koje je pominjao Vladimir Beba Popović, istini za volju odsutan u ovoj sadašnjoj priči. Lica koja su bila pritvorena i bez oklevanja ispljuvana i oklevetana puštena su iz pritvora, a da ni prekršajna prijava nije bila podneta… Izgleda da neki nisu ništa naučili.