Umiranje od brige

Šta će biti na jesen kada počne sezona gripa? Kako ćemo razlikovati simptome običnog i korona virusa? Hoće li biti mesta u bolnicama? Šta ako se razbolim od nečeg drugog, a zbog korone ne dobijem medicinsku pomoć? Da pustim dete u školu i rizikujem da se zarazi? Kuda sa roditeljima? Da li ćemo na jesen svi još uvek imati posao? Šta će biti kad se neminovna globalna recesija prelije i na Srbiju? Šta kad istekne moratorijum na kredite? Kako ćemo, šta ćemo i da li ćemo?

Svako od ovih pitanja prošlo je bar jednom kroz glavu ama svakog stanovnika Srbije. Sva ova pitanja mogu se podvesti pod jedan pojam – anksioznost. I to ne makar kakvu, već onu uzrokovanu korona krizom.

Prvi medijski sadržaji u vezi sa anksioznošću i koronom u Srbiji počinju da se pojavljuju već nedelju dana nakon uvođenja vanrednog stanja u martu ove godine. Još uvek su svi zatečeni novim okolnostima, još veruju da će sve proći za dva meseca (jer, toliko je trebalo Kini, preciznije Vuhanu da se izbori sa novom zaraznom bolešću).

„Korona je virus, anksioznost sami stvaramo“, naslov je teksta koji su 22. marta preneli gotovo svi portali u Srbiji. Sudeći po tom tekstu, naš najveći strah u tom periodu bio je da ćemo se zaraziti. Trebalo je da se pripremimo na to da će nove okolnosti potrajati neko vreme, ali i da neće trajati godinama. Takođe, taj i brojni slični tekstovi u kojima su sagovornici zaista stručni psiholozi, kažu da mnogima ovo može da pokrene ratne traume, ali da nema razloga za strah od ekonomske blokade, gubitka posla ili od gladi. Najvažniji savet za prevazilaženje anksioznosti u pandemiji bio je: razmišljajte o budućnosti.

Budućnost je stigla, o anksioznosti građana Srbije ne oglašavaju se više državni zvaničnici, a najveći strah više nije da ćemo se zaraziti korona virusom. Raste kolektivna svest o tome da je jesen sve bliža, da stižu nezaposlenost, zaostale rate za kredite, da predugo odlažemo redovne lekarske kontrole zbog hroničnih bolesti… Te racionalne strepnje uvlače se u pore, a da se i ne primećuju. Onda se jednog jutra probudimo i čini nam se da smo zaboravili kako se diše. E, to je anksioznost – stanje povišene uznemirenosti, straha ili strepnje, naizgled bez realnog razloga.

STRAHOVI SU RACIONALNI

Savez samostalnih sindikata Srbije procenio je polovinom jula da će na jesen zbog posledica pandemije korona virusa bez posla u Srbiji ostati od 250.000 do 300.000 radnika. Otprilike u to vreme, kragujevački Fijat-Krajsler vratio je na posao 3000 od ukupno 3500 radnika. Pre toga, bili su na plaćenom odsustvu. Mesec i po dana kasnije, situacija se u različitim delovima fabrike menja iz nedelje u nedelju, a slično je i sa takozvanim „komponentašima“, manjim fabrikama u Kragujevcu i okolini koje proizvode komponente za Fijat i posao im direktno zavisi od toga da li fabrika automobila radi ili ne.

Marko R. ima 24 godine i radi u jednoj od tih fabrika. Tačnije – ne radi. Od juna ide kod psihijatra i pije lekove za smirenje: „Radnici Fijata imaju plate, doprinose, plaćen odmor. Meni nije bilo dobro ni dok je bilo posla – smene od po deset sati šest dana u nedelji, minimalac, nemam zdravstveno i imam pravo na sedam dana godišnjeg odmora“, priča Marko za „Vreme“. Ne zna čega se tačno plaši i zašto ima vrtoglavice, jer već sad ne radi i ne prima platu, a najviše strahuje od gubitka posla. Da ironija bude veća, njegova sudbina kao da se prenosi s kolena na koleno: „Ja sam rođen dok su baba i deda bili na prinudnom odmoru u Zastavi (današnji Fijat-Krajsler, prim. nov.). Majka radi u Fijatu i, otkako su došli Italijani, svaki put kad nema posla, nju su slali kući. I sad je opet kod kuće.“

Sanja (42) je do pre tri nedelje radila kao content writer preko jedne od platformi za frilensere. U prevodu, pisala je članke na engleskom jeziku za razne sajtove. Zarađivala je, kaže za „Vreme“, gotovo 1000 dolara mesečno. A onda je njenom glavnom klijentu, baziranom u SAD, propao posao: „Za srpske prilike, ja jesam zarađivala pristojno, ali imajte u vidu da je to bruto zarada, ne teče mi staž, zdravstveno imam preko NSZ-a, jer sam formalno nezaposlena.“ Sada je i zaista bez posla, a gotovo je nemoguće da nadoknadi izgubljeni prihod: „Sa recesijom u Americi, na platformama za frilensere pojavilo se mnogo ljudi kojima je engleski maternji. Svaki klijent će radije zaposliti njih nego mene iz Srbije.“ Na pitanje šta je najviše plaši odgovara da se boji da će njena situacija zauvek biti ovakva i da se strašno brine za budućnost porodice.

„Moja mama je ostala bez posla pre četiri dana“, kaže za „Vreme“ Ana (23): „Još uvek obe mnogo plačemo i tešimo se međusobno. Panične napade dobijamo na smenu. Smislile smo šta bismo mogle zajedno da radimo, a imam druga koji zna kako se pravi biznis plan“, priča za „Vreme“. Na pitanje da li zna kakvo je stanje ženskog preduzetništva, odgovara izuzetno informisano: „Zapravo, znam. I znam da poslovi pokrenuti iz nužde propadaju češće nego kad si uspešna bankarka kojoj dojadi korporativni svet pa ode da otvori pekaru. Ali moramo da pokušamo.“

Dakle, prva pretpostavka koju su psiholozi navodili u martu, da ovo nije ekonomska kriza, pala je u vodu. Koliko je ljudi u Srbiji tokom pandemije ostalo bez posla – nema zvaničnih podataka. Štaviše, prema izjavama ministra za rad Zorana Đorđevića, ide nam odlično. „U Srbiji je u maju registrovano dva odsto više zaposlenih lica nego u istom periodu prethodne godine, dok je u odnosu na april tekuće godine zabeleženo povećanje od 1,1 odsto“, izjavio je ministar u julu i ocenio da ti podaci pokazuju da se krećemo u dobrom pravcu i da imamo dobru osnovu da prebrodimo krizu sa kojom se ceo svet suočava usled pandemije virusa korona.

Prema podacima Ministarstva za rad, posmatrano po sektorima delatnosti, porast zaposlenosti je u maju, prema prethodnim podacima, najveći u trgovini na veliko i malo i popravci motornih vozila, uslugama smeštaja i ishrane, prerađivačkoj industriji i građevinarstvu. Tokom borbe protiv virusa korona, zdravstveni i socijalni radnici bili su najviše angažovani, pa je u maju 2020. godine u odnosu na isti period prethodne godine ukupan broj zaposlenih veći za 1,2 odsto, odnosno 1747 lica, pokazuju podaci Ministarstva za rad.

Ipak, finansijsku pomoć poslodavcima (prvo tri minimalca po zaposlenom, a onda još dva puta po 60 odsto) mogli su da dobiju samo oni koji tokom vanrednog stanja nisu otpuštali radnike. Takođe, paket pomoći hotelskoj industriji (350 evra po krevetu, 150 evra po sobi) mogu da dobiju samo oni koji do sada nisu otpustili više od deset odsto zaposlenih. Dakle, očigledno je da je otpuštanja bilo.

GLOBALNA POŠAST, A NIJE KORONA

I Ujedinjene nacije upozoravaju da korona virus predstavlja još jednu opasnost koju zdravstveni zvaničnici ne smeju da zaobiđu.

„Kovid-19 ne napada samo naše fizičko zdravlje, već povećava i psihološku patnju: tugu zbog gubitka voljenih, šok zbog gubitka posla, izolaciju i ograničenja kretanja, tešku porodičnu dinamiku, neizvesnost i strah za budućnost“, rekao je generalni sekretar UN-a Gutereš u video-poruci kojom je otvoren jedan od redovnih brifinga na temu mentalnog zdravlja. Dodao je i da su problemi sa mentalnim zdravljem, uključujući depresiju i anksioznost, neki od najvećih uzroka očaja u našem svetu.“

Sjedinjene Države otkrile su da je i pre pojave virusa depresija zahvatila oko 264 miliona ljudi širom sveta, a samoubistvo je drugi vodeći uzrok smrti u starosnoj grupi od 15 do 29 godina. Brojevi su bili posebno veliki u regionima zahvaćenim nasiljem, siromaštvom i drugim uslovima sličnim onima nastalim zbog korona virusa. Sada može da bude samo gore.

Stres sadašnjeg trenutka takođe može dovesti veći broj ljudi do veće ovisnosti, na primer od alkohola i droga. Kanadska državna statistička agencija u izdanju prošlog meseca istakla je da je petina Kanađana u dobi od 15 do 49 godina povećala konzumaciju alkohola od početka krize.

Porast bolesti zavisnosti, rečeno je na UN brifingu, može dovesti do porasta onoga što stručnjaci za mentalno zdravlje često nazivaju „smrću iz očaja“ – reč je o samoubistvima ili smrtima izazvanim prekomernim dozama alkohola i narkotika. Kanada beleži rast konzumacije alkohola kod svakog petog stanovnika, dok jedan izveštaj američkog Centra „Robert Grejem“ procenjuje da će samo u SAD bar 75.000 ljudi umreti od zloupotrebe droga ili alkohola i samoubistava, direktno uzrokovanih korona krizom. „Ljudi se moraju setiti da je ovo maraton, a ne sprint – da se odmaraju i dele svoje emocije sa drugima“, rekla je Fahmi Hana iz Svetske zdravstvene organizacije.

Sve troje sagovornika „Vremena“, kada smo ih pitali šta misle o ovoj konstataciji, reaguju negativno. Marko kaže da svoje emocije deli samo sa psihijatrom, jer ga okolina baš i ne razume, a ni on ne ume da kaže tačno šta mu je. Sanja se gorko smeje: „U maratonu znaš gde je cilj, odnosno kraj. Ja ne znam gde je kraj i ne osećam se kao maratonac, nego kao natovarena mazga koja se pentra uz planinu. Sad razumem zašto se mazga ukopa i neće da mrdne.“ Ana se takođe smeje iako joj ništa nije smešno: „Ma sa kim da delim svoje emocije? Pa svima je isto. Šta, kao, ja da pričam mami kako mi je teško, pa ona meni, i da se još dodatno sekiramo jedna za drugu. Svašta…“

NE POSTOJI BEZRAZLOŽAN STRAH

O broju ljudi koji u Srbiji pate od anksioznosti i depresije možemo samo da nagađamo. Poslednji podaci koje je Srbija dostavila SZO-u, iz 2018. godine, govore da depresija pogađa nešto više od pet odsto stanovništva, a anksioznost tri odsto. U konkretnim brojevima, to znači da 400.000 stanovnika ima dijagnozu depresije koju je ustanovio lekar, dok se od anksioznosti leči 300.000 ljudi. I to su samo oni koji su, narodski rečeno, pregledani.

Na samom početku korona krize, država jeste preduzimala pojedine mere, poput SOS telefona i besplatnih psihijatrijskih saveta. Ispostavilo se, o čemu smo već pisali, da se broj poziva građana povećavao ne onda kada skoči dnevna statistika o broju zaraženih i umrlih, nego nakon nastupa predsednika Srbije Aleksandra Vučića na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. S druge strane, sećamo se i čuvene SMS poruke u kojoj je Vlada Srbije obaveštavala građane da je situacija dramatična i da je sve bliži španski i italijanski scenario. Direktorka klinike „Laza Lazarević“ dr Ivana Stašević Karličić tada je izjavila da je poruka sadržala poznate činjenice i da poznata situacija ne može da izazove strah. Po toj logici, ljudi koji su preživeli ratove i prirodne katastrofe ili terorističke napade, ne bi trebalo da ih se plaše jer im je to poznata situacija.

Psihološkinja Kaja Damnjanović iz Laboratorije za eksperimentalnu psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu kaže za „Vreme“ da bezrazložan ili neosnovan strah zapravo ne postoji: „Strah dolazi ili iz spoljašnjih ili iz unutrašnjih razloga, ali svaki je opravdan. Ako bih davala ime stanju u kom se nalazimo, to su strepnja i anksioznost. Ona je počela sa dolaskom virusa u Srbiju, pa je opadala, a zatim rasla i sada je tu, i većina nas se na nju navikla. Kad kažem da smo se navikli, ne mislim ništa dobro. To ne mora da bude mnogo loše, ali svakako nije poželjno psihičko stanje ni za pojedinca ni za društvo.“

Damnjanović dodaje da je to stanje u kome je teško živeti i da je prirodno da želimo popuštanje. Značajan faktor u borbi sa anksioznošću jeste rezilijentnost. Kaja Damnjanović objašnjava da je reč o, najuprošćenije, otpornosti, ali je pojam nešto širi: „Rezilijentnost je naša sposobnost da se dočekamo na noge kad nas spopadnu teške okolnosti ili da uspevamo da funkcionišemo uprkos psihičkim i fizičkim smetnjama, lošim porodičnim okolnostima, teškim životnim uslovima ili u situacijama kao što je rat ili pandemija. Rezilijentnost ne znači da ignorišemo ove teškoće. Ona liči na fizički imuni sistem, naša psiha može da bude otporna kao što se naše telo bori kada ga napadnu virusi.“

Sagovornica „Vremena“ napominje da rezilijentnost, baš kao i imuni sistem, može da se ojača, odnosno nauči.

FALE JOŠ SAMO SKAKAVCI

Kao što je rečeno, na samom početku korona krize dominirao je strah od zaraze i bolesti. Međutim, gotovo da nema dela sveta koji nije snašla još neka pošast, počev od zemljotresa koji je pogodio Zagreb na samom početku pandemije, preko talasa nasilja u SAD, požara u Kaliforniji, protesta u Belorusiji i, naravno, protesta i policijskog nasilja u Srbiji. U ovom „srpskom scenariju“ treba dodati i strah i nepoverenje u institucije.

Nažalost, Srbija nema resurse da vodi statistiku o mentalnom stanju građana tokom pandemije, ali neke veće zemlje to rade. Tako je, na osnovu podataka britanskog Nacionalnog centra za statistiku, moguće utvrditi da je krajem marta 50 odsto odraslih Britanaca osećalo povišenu anksioznost koja je direktno uzrokovana pandemijom. Tokom proleća i uz navikavanje na novu normalnost, taj procenat je opadao, a onda su došle nove strepnje koje važe i za Srbiju, samo kod nas niko ne pita kako smo. U Britaniji je nivo anksioznosti opadao od marta do juna, a onda je zemlja počela da oseća snažne ekonomske posledice kovida 19. U junu je u studiji o efektima kovida na finansije 12,5 miliona Britanaca reklo da se u njihovom domaćinstvu osećaju ekonomske posledice kovida. Jedna druga studija, objavljena u junu, pokazala je da od dijagnostifikovane anksioznosti uzrokovane pandemijom pati 33 odsto odraslih Britanaca, da bi već u julu 67 odsto njih reklo da je veoma zabrinuto zbog uticaja pandemije na njihov život.

Mere fizičkog distanciranja u Britaniji takođe su istražene i pokazalo se da su ostavile velike posledice i kod procesa tugovanja u porodicama umrlih od korone. Jedan ispitanik je rekao: „Nezamislivo je teško kada niko ne sme da vas zagrli i uteši dok sahranjujete sopstveno dete.“

U Srbiji je mere fizičke distance, iz razloga kulturoloških, nemoguće zaista sprovesti, ali tokom vanrednog stanja postojalo je ograničenje broja prisutnih na sahranama. Kakve je i kolike posledice to ostavilo, i na koliki broj ljudi, te kako se to odražava na psihosocijalno stanje društva u celini, tema je za posebna istraživanja, za koja ovde verovatno nikada neće biti novca, jer ne postoji svest donosilaca odluka zašto su potrebna. S druge strane, neku, nedokučivu svest o tome zašto su državne donacije za izgradnju Hrama Svetog Save potrebnije od ovakvih istraživanja, vlast ima.

Britanski BBC objavio je početkom avgusta analizu o anksioznosti indukovanoj pandemijom među decom. Ona dolazi iz dva izvora – iz izmenjenih životnih okolnosti i promene u svakodnevici i iz činjenice da uskoro sledi povratak u škole, koji kod dece izaziva strah da neće uspeti da nadoknade propušteno. Opet, kakva je situacija sa decom u Srbiji, može samo da se nasluti, jer opet – njih niko ništa ne pita. Takođe, bilo bi zanimljivo pitati i roditelje kako su, naročito sada kad su pod pritiskom da sami odluče da li će im deca ići u školu i potencijalno se zaraziti, ili će sedeti izolovana u kući i pratiti onlajn nastavu, diskutabilnog kvaliteta.

Ipak, u Srbiji se neko setio da pita studentsku populaciju ponešto o njihovim strahovima vezanim za pandemiju korona virusa. Portal NajStudent sproveo je anketu u kojoj je učestvovalo 1955 studenata. Bilo bi očekivano da se na prvom mestu u hijerarhiji studentskih strahova nađe onaj koji se odnosi na završetak godine ili ostanak na budžetu. Međutim, najveći strah studenata u Srbiji je kolaps zdravstvenog sistema. Odmah iza njega je bojazan od raspada društvenog sistema, gde se zapravo misli na urušavanje ekonomije, rastuće siromaštvo i nezaposlenost. Tek onda dolazi na red strah da će se i sami zaraziti koronom, pa tipično studentske brige – da neće na vreme završiti fakultet i da će izgubiti budžet.

Pandemija korona virusa je sasvim sigurno u određenoj meri uticala na sve, bez obzira na materijalni, društveni status i životne okolnosti. Ipak, stručnjaci su saglasni da ova kriza ostavlja psihološke posledice na ljude koji nemaju prethodnu istoriju mentalnih tegoba, te da ima posebno ozbiljan uticaj na siromašne i ranjive. A lista ranjivih je neiscrpna, jer među njih spadaju stari, hronični bolesnici koji su prinuđeni da se izoluju od drugih, radnici u uslužnim delatnostima koji dolaze u kontakt sa mnogo ljudi, zdravstveni radnici (gotovo sve studije na ovu temu predviđaju im posttraumatski sindrom kad kriza prođe), osobe koje su ranije prošle kroz traumatična iskustva, osobe sa invaliditetom, deca sa razvojnim teškoćama i njihovi roditelji… I ni ovde nije kraj spiska, nemoguće je pobrojati sve.

Jedno je izvesno: pandemiji nije kraj i sveukupna situacija je potpuno neizvesna. A neizvesnost, odnosno strah od neizvesnosti u korenu je svake anksioznosti.