Stvar postaje smešna i opasna. Skoro svake nedelje u medijima imamo priču o tome kako neko traži da se objave pojedinosti ugovora koji je Vlada Srbije potpisala sa nekom kompanijom, a neko iz Vlade govori o tome da će to bi učinjeno u najskorije vreme, samo da se još dogode neke proceduralne stvari. Ako se nešto krije od javnosti, ne mora da znači da je i nepovoljno po javni interes, ali uvek budi sumnju da se iza velikih najava krije nešto što će dovesti do najjednostavnije definicije korupcije: zloupotreba moći zarad sticanja lične koristi.
Tako se dogodilo da u nekoliko dana osvane tekst u dnevniku „Politika“ i da se pojavi saopštenje pokreta „Dosta je bilo“ nekadašnjeg ministra privrede Saše Radulovića, koji govore o tome kako je država, odnosno sadašnje Ministarstvo privrede odbilo da medijskoj kući i ovoj organizaciji dostavi podatke koji se tiču ugovora koji je potpisan 21. marta 2015. godine sa kompanijom HPK Inženjering o upravljanju Železarom Smederevo.
KOMISIJA ZA ZAŠTITU DRŽAVE: Radulovićev pokret je 8. juna objavio da je Ministarstvo privrede odbilo da dostavi sledeće informacije: kopije svih spisa Ministarstva privrede koji se odnose na sprovođenje postupka izbora menadžerskog tima; kopije svih prispelih prijava i predloga za upravljanje Železarom; kopije kompletne prepiske konsultanata, stručnih komisija, menadžmenta Železare, Ministarstva privrede i Vlade Srbije vezane za izbor novog menadžmenta; kopiju integralne verzije ugovora, sporazuma i-ili protokola sa svim postojećim aneksima i prilozima, koji su potpisani sa HPK Inženjeringom iz Holandije; informaciju o subvencijama, garancijama, pozajmicama i drugim direktnim i indirektnim davanjima Republike Srbije i njenih organa Železari Smederevo.
Tri dana kasnije, „Politika“ je u tekstu „Zašto je ugovor o železari tajna“ ponovila slične navode, uz prenošenje objašnjenja po kome Ministarstvo privrede ne daje ove informacije jer one nisu u javnom interesu. „Država i HPK menadžment tražili su od Komisije za zaštitu konkurencije zaštitu podataka iz dokumentacije, imajući u vidu da bi njihovo objavljivanje otvorilo mogućnost nastanka znatne štete zbog otkrivanja izvora podataka, kako direktno za HPK tako i za Srbiju koja bi potencijalno bila dužna da nadoknadi štetu.“ Iz tih razloga, objašnjava Ministarstvo privrede, Komisija je donela zaključak „da se zaštićeni podaci ne mogu razgledati niti kopirati, kao i da nemaju svojstvo informacija od javnog značaja u smislu zakona kojim se uređuje slobodan pristup informacijama od javnog značaja“, objavila je „Politika“.
Dakle, ministarstvo koje je dužno da dostavi ove podatke jer se tiču objašnjenja kako funkcioniše kompanija koja je u državnom vlasništvu, prikriva se iza navodne odluke Komisije za zaštitu konkurencije, drugostepenog organa koji se po pravilu bavi utvrđivanjem koncentracija na tržištu i zloupotrebama monopolskog položaja. Komisija je dozvolila sebi da sama određuje koje su informacije od javnog značaja, a Ministarstvo, čiji je prvi čovek Željko Sertić stavio potpis na ugovor sa HPK, sakrilo se i zapravo zatražilo od ovog kontrolnog organa da određene informacije proglasi tajnim. Na sličan način je 2014. godine Komisija za kontrolu državne pomoći sakrila podatke o iznosu dodeljene državne pomoći Er Srbiji.
Postupak koji sledi jeste pokušaj da se uz pomoć kancelarije Poverenika dobiju tražene informacije i dokumenti, ali dosadašnja praksa i iskustvo pokazuju da to nije moguće i da će se sasvim sigurno ovo ministarstvo oglušiti o takav zahtev. Građani tako ostaju uskraćeni za punu informaciju o postupku izbora najboljeg ponuđača na tenderu za izbor menadžmenta za upravljanje čeličanom iz Smedereva, a kada se ima u vidu da je taj izbor pratilo mnogo kontroverzi poslednjih godinu dana, jasno je da se neki podaci i informacije ciljano kriju od javnosti.
Vlada Srbije je najpre prošle zime u fingiranom postupku pokušala da Železaru proda kompaniji Esmark Jurop, danima smo slušali o bolnim i teškim pregovorima sa upravom ove kompanije, o naporima premijera Vučića da privoli Evropsku komisiju da omogući Srbiji dodelu subvencija Železari za još neki period uprkos SSP-u, slušali smo kako je Esmark najveći i najbolji, kako će doneti prosperitet i kako će BDP Srbije skočiti samo zbog Železare za 1,5 procentnih poena. Onda se dogodio preokret, Esmark je postao loš partner, firma koja muči Vladu i primorava je na nemoguće stvari, i sve je obustavljeno. Objavljeno je da se poništava tender i da se ide na Plan B kojim će se birati menadžment koji bi trebalo da upravlja kompanijom koja Srbiju godišnje košta oko 150 miliona evra.
DUGOVI OTPISANI, PROFIT SE ČEKA: Brzo smo preboleli Esmark i u fantastičnom roku od samo mesec dana izabrana je kompanija HPK Inženjering u vlasništvu Petera Kamaraša, slovačkog kontroverznog biznismena i partnera Železare u poslovima nabavke sirovina, registrovana u Holandiji neposredno po raspisivanju tendera Vlade Srbije za izbor menadžmenta. Kamaraš je radio sa Železarom, bio je deo tima Esmarka u pregovorima sa Vladom Srbije i na kraju je on izabran da vodi srpsku kompaniju sa svojim menadžerskim timom. Kompanija je preuzeta u martu i od tada je jedine vesti o tome šta se događa u kompaniji za koju nam je predsednik Vlade govorio da je ključna za oporavak Srbije moguće naći na portalu Agencije za privredne registre.
Tamo je objavljen novi Statut društva i upisani su novi članovi menadžmenta. O tome nema ni reči na zvaničnom portalu Železare za koji njeni novi upravnici i Vlada tvrde da će za šest meseci, dakle na jesen, raditi „u plusu“ i da će ove godine proizvesti 1,5 miliona tona čelika od maksimalnih 2,2 miliona. Pored toga, u jednoj od zabeležbi stoji sledeće: „Upisuje se u Registar privrednih subjekata Zaključak 05 broj: 023-3360/2015 donet dana 26. 03. 2015. godine, kojim je: 1. Vlada saglasna da dugovi subjekta privatizacije, koji su predmet otpisa po Zaključku Vlade 05 broj: 023-1087/2015 od 31. 01. 2015. godine, uključujući i sporedna potraživanja, miruju do okončanja postupka privatizacije, kao i da poverioci navedeni u tač. 1, 2. i 4. navedenog akta: 1) Ne vrše obračune kamata, zateznih kamata i obračune i naplatu provizija i drugih troškova po izdatim garancijama, sve počev od 01. 02. 2015. godine; 2) Ne izdaju naloge za blokadu računa subjekta privatizacije, odnosno sprovode postupak prinudne naplate svojih potraživanja. 2. Vlada je saglasna da se izvrši zamena sredstava obezbeđenja dugova uspostavljenih u korist Fonda za razvoj Republike Srbije, a koji predstavljaju predmet otpisa po zaključku Vlade iz tačke 1. ovog zaključka, brisanjem ručnih zaloga na pokretnim stvarima i hipoteka uspostavljenih na nepokretnostima subjekta privatizacije i uspostavljanjem zaloge na udelu Republike Srbije u subjektu privatizacije, u korist Fonda za razvoj Republike Srbije. Preporučuje se nadležnim organima Fonda za razvoj Republike Srbije da preduzmu potrebne aktivnosti i donesu potrebne odluke u cilju stvaranja uslova za zamenu sredstava obezbeđenja iz stava 1. ove tačke.“
Vlada je, dakle, kao u slučaju nekadašnjeg JAT-a, jednostranim aktom na neki način pokušala da oslobodi preduzeće „okova“ koji mu stavljaju poverioci, stvarajući na taj način uslove novoj upravi kompanije da lakše radi i posluje.
Iako je Vlada prošlog leta bila primorana da objavi deo ugovora koji je potpisala sa Etihadom i Al Ravafedom i obećala da će se sa takvom praksom nastaviti, vidimo da to za sada nije istina i da se nastavlja sa prikrivanjem od javnosti važnih informacija koje se tiču korišćenja javnih fondova i državne imovine. Kada se ovome dodaju i ugovori koji su potpisani za izgradnju onoga što se zove „Beograd na vodi“, za koji se takođe tvrdi da će svakoga časa biti objavljen, čini se da se uspostavlja loša praksa preskakanja procedura u načinu izbora najboljih partnera za neki posao i da se dogovori prave iza zatvorenih vrata, „u četiri oka“. To nije na tragu demokratske prakse i teško može da bude objašnjeno nekim višim javnim interesom.
Pritom, oni koji u javnosti traže da budu objavljeni ugovori poput ugovora sa Etihadom ili da nadležna ministarstva odgovore na nepoznanice iz tih ugovora, nisu protiv dovođenja određenih kompanija, nego se trude da pomenuti javni interes brane. Mediji i javnost uskraćeni su za niz informacija, ovoga puta o Železari Smederevo, a čini se da je najnormalnije da Vlada koja za sebe tvrdi da je demokratska odgovori na pitanja koja su joj postavljena.
Kao i u drugim oblastima, Vučićev kabinet je nasledio različite prakse upravljanja državom iz perioda pre 2012. Sećamo se da je tajnih ugovora bilo i ranije: sa „Fijatom“, „Gaspromom“ ili onaj o izgradnji auto-puta Horgoš–Požega. Izgleda da je Vučić razumeo da je baš taj princip dobar i da ništa „važno ni veliko“ ne može da se sprovede na regularan i transparentan način, mada je lično više puta ponavljao kako će njegova vlada raditi u javnom interesu i kako neće ponavljati greške prethodnika, koje su skupo koštale Srbiju.
