Gotovo istovremeno, Barak Obama i Aleksandar Vučić suočili su se sa istim problemom: odlaskom na godišnji odmor. Međutim, dok američkog predsednika kritikuju što u trenutku kritičnom za njegovu zemlju igra golf, odmor srpskog premijera postao je tema koja uključuje priču o domaćem turizmu i špijunaži.
Posle poziva članovima vlade da svoj teško stečeni novac potroše na nekom od turističkih bisera Srbije, Vučić je za svoju letnju destinaciju odabrao Borsko jezero. U međuvremenu, ko zna zbog čega, odustao je i od te ideje, i od odmora uopšte. To i ne bi privuklo neku veću pažnju, da nije „Informera“: Vučićevo odustajanje od odlaska na odmor, ovom je glasilu bio zgodan povod za tekst u kome se novinari BIRN-a i CINS-a optužuju da su rezervisali sobe u hotelu „Jezero“, sve u nameri da premijeru zaviruju u intimu, prebrojavaju peškire i mere vreme provedeno u vodi. No, to ovde nije tema. O sistemu zaključivanja koji je doveo do somnabulne teorije o špijuniranju Aleksandra Vučića već je i onako previše rečeno. Ovde se postavlja mnogo važnije pitanje: koliko je godišnji odmor važan i šta se može dogoditi osobi koja sebi ne dozvoli predah?
„Godišnji odmor nije luksuz, već realna potreba. Nešto fleksibilniji sistemi, poput kompanije Gugl, čak sprovode strogo praćenje godišnjih odmora svojih zaposlenih. Svesni činjenice da je zamor materijala skuplji od odmora materijala, nastoje da se bar minimum odmora realizuje, jer im se time profit uvećava“, objašnjava za „Vreme“ Lidija Vasiljević, psihoterapeutkinja Regionalne asocijacije za psihodramu i integrativnu primenu psihoterapije. „S propuštanjem odmora dolazi i rizik od ‘burnouta’, ili akutnog premora, koji lako može preći u ozbiljnija stanja napada panike, povišene anksioznosti, dezorijentisanosti, naglih promena raspoloženja, čak i paranoičnog ponašanja. Tu su i psihosomatski poremećaji koji uključuju kardiovaskularne probleme, kao što su povišeni krvni pritisak i tome slično. U Japanu, prestonici radoholičara, čak postoji poseban izraz koji opisuje smrt izazvanu preopterećenošću poslom.“
Koliko bi dana trebalo da provedemo na godišnjem odmoru, posebna je priča i zavisi od brojnih faktora. Jasno je ipak da bi odmor trebalo da traje duže od deset dana – prema rečima naše sagovornice, toliko je otprilike potrebno da se promeni percepcija vremena i svakodnevne dinamike, ali i da se pobedi početna nervoza i nelagodnost zbog onoga što smo ostavili na poslu i onoga što bi moglo da nas dočeka. U tom kontekstu, par dana koliko je Aleksandar Vučić navodno planirao da provede na Borskom jezeru, nikako nisu dovoljni za „punjenje baterija“. Primera radi, gorepomenuti Obama je tokom proteklih pet godina (od kada je u Beloj kući) odmarao 138 dana – što je, kako navode američki analitičari, znatno manje od njegovih prethodnika. Džordž Buš je, recimo, bio odsutan ukupno 490 dana, Bil Klinton 170, a Ronald Regan 349 dana: u odnosu na dužinu predsedničkog staža, to podrazumeva da su odmarali od 20 do 60 dana godišnje.
Mi, nažalost, nemamo podatke o ukupnom broju premijerovih slobodnih dana, iako je to, kako se ispostavlja, informacija od javnog interesa. „Korišćenje godišnjih odmora neophodno je u slučaju osoba koje su na odgovornim pozicijama, kao što su menadžeri i političari, ili onih u čiji je posao uključena odgovornost za živote, mentalno i fizičko zdravlje ljudi, kao što su piloti, kontrolori leta, lekari, psihoterapeuti. Bavljenje drugim ljudima, njihovim potrebama, problemima i životima, iscrpljujuće je na svim nivoima – fizički, psihološki i energetski“, kaže Lidija Vasiljević, napominjući da osećaj velike odgovornosti predstavlja stalni izazivač stresa i tako organizam održava u svakodnevnoj tenziji. Pošto je ta tenzija uobičajeni način funkcionisanja, ona više ne može ni da se primeti, pa osobe na odgovornim funkcijama često i odbijaju da prihvate svoje stanje, pravdajući se velikom količinom posla ili „lošim trenutkom“ za odlazak na odmor. „Što je posao odgovorniji, rizik od burnouta je veći, a posledice ovakvog stanja, osim na samu osobu, odražavaju se i na njegovu ili njenu okolinu. Svaki sledeći korak odgovornosti podrazumeva i veću odgovornost prema široj društvenoj zajednici, jer konstantno premorene osobe, koje postaju razdražljive i čija oštrina pažnje vremenom opada, ne mogu ni biti na nivou svog zadatka kada je u pitanju donošenje odluka.“
Upravo ove argumente navode i američki stručnjaci koji „brane“ Baraka Obamu zbog odlaska na godišnji odmor. Jedan od naslova iz tamošnje štampe čak eksplicitno navodi da je bolje imati predsednika na odmoru, nego predsednika koji je „pregoreo“. U našem slučaju, Aleksandar Vučić prećutno je proglašen za „heroja udruženog rada“, jer je odustao od brčkanja i tako se pridružio stotinama hiljada onih koji o odmoru mogu samo da sanjaju. S marketinške strane, to je možda i opravdano, ali život nikako nije (ili ne bi smeo da bude) marketing.
Za razliku do brojnih građana, koji na odmor ne mogu da odu i koji će zbog toga fizički ili psihički bolovati u svoja četiri zida, premijer u svakom trenutku mora da bude svestan sopstvene odgovornosti i da se, kao što to rade odgovorni vozači, „dobro naspava“ pre nego što sedne za volan. U suprotnom… Daleko bilo.
