Sama svečanost, grandiozno zamišljena i uz neukusan glamur, bila je kilava. Profesionalno, estetski i suštinski. Donekle i uvredljiva
„Čija smo mi, uopšte, vojska?“ mrmljao je jedan viši oficir posle svečane akademije povodom Dana Vojske Jugoslavije, iskreno deprimiran uočljivim odsustvom zvanica iz državnog vrha, uglednih ličnosti, političkih i javnih radnika, što je donedavno bilo nezamislivo.
Gradonačelnik Čačka i jedini neraspoređeni dosovac tvrdio je u „Utisku nedelje“ da „mnogi lideri olako svojataju vojsku“, dok je Nebojša Čović konstatovao da su „Pavkoviću na svečanosti nedostajali samo Sloba i Mira“. Niti je, videlo se, ko svojata, niti su baš ono dvoje nedostajali. Vojsci je potreban, videlo se i to, neko ko predstavlja narod ili to bar tvrdi za sebe, da svojim prisustvom demonstrira jedinstvo vojske i političke vlasti da bi vojska imala razlog svog postojanja. Isključivo zbog toga se Svečana akademija i održava.
Sama svečanost, grandiozno zamišljena i uz neukusan glamur, bila je kilava. Profesionalno, estetski i suštinski. Donekle i uvredljiva. Postrojavanje pitomaca sva tri vida Vojne akademije pored prilaznog puta i garde bez naoružanja ispred ulaza u Dom vojske kao žive ograde ukazivalo je na ponižavajuć odnos prema budućim oficirima, načelnicima i komandantima ali i elementarno nepoznavanje Strojevih pravila. Špalir, naime, u vojsci ne postoji, a garda se postrojava isključivo naoružana i u strogo određenim prilikama, a takve prilike, pokazaće se, nije bilo.
Vidno nezadovoljan odazivom uzvanica, general Pavković je prisutnima čestitao prvi Dan Vojske u novom milenijumu, održao kratak govor o tome kako je Vojska do sada sve svoje zadatke uspešno i časno obavljala i da će se, sledstveno opštoj sirotinji, razvijati u skladu sa mogućnostima, znači smanjivati se i tako jačati koliko god to nelogično zvučalo. Pomenuo je materijalno siromaštvo „uvijeno“ saopštavajući podređenima da se nemaju čemu nadati.
Prikazani prigodni program posebna je priča, „parada neukusa i kiča“. Moralno uzdrmana, tražeći novo uporište, Vojska se kopernikanski odrekla vere svojih otaca u socijalističko bratsko-jedinstveno bolje sutra i zamenila je verom svojih praotaca u višnju pravdu na onom svetu naivno se nadajući da je Crkva neophodno potrebna isceljujuća koheziona sila. Primeri iz novije istorije kao „Vojnici, junaci…“ pa do „deset na jednog… o, da li se i to može“ zamenjene su porukama iz praskozorja srpskog pravoslavlja o ulozi vojske u borbi za „Veru, Crkvu i plemenitost roda“. Ipak, uprkos očiglednoj tendenciji Crkve da školstvo „preuzme“ sveti Sava, bolnice Kuzman i Damjan, a vojsku sam Bog, u publici je od svih pozvanih velikodostojnika bio samo vladika bački Irinej nasuprot, primera radi, zastupljenosti crkvene hijerarhije na osrednjoj žurki BK kompanije. Proslavi su prisustvovali, pored organizatora i učesnika, predsednik Srbije Milan Milutinović, ministar vojni dr Slobodan Krapović, viši i poneki niži oficiri sa suprugama, dva voda vojske dovedeno za popunu praznih sedišta i Ostareli Roker. Nedostajali su čak novinari i fotoreporteri, tako da je do fotografije proslave sada đavolski teško doći.
Po Pravilu službe, „uoči Dana Vojske Jugoslavije predsednik Savezne Republike Jugoslavije priređuje prijem za profesionalne pripadnike Vojske koji su postigli izuzetne rezultate u radu“. Tom prigodom uručuju se odlikovanja i unapređenja, odnosno zahvaljuje se na saradnji i šalje u zasluženu penziju. Predsednik je, na užas prisutnih, prvi put od proglašenja Republike, bez ikakvog objašnjenja, izostao. Vojska, nekada narodna uzdanica i gotovo svetinja, čini se da je napuštena.
„Poslednjim unapređenjima u vrh vojske došli su naši najbolji ljudi, sem ponekih vrhunski stručnjaci u svojoj oblasti, bez mrlje u karijeri“, zaključuje oficir s početka teksta. „Došlo je vreme za odgovor na moje pitanje.“
Zašto je svako ko se bavio upotrebom neutvrđenog tipa akustičnog oružja na studentskom protestu 15. marta postao neprijatelj države, terorista i atentator na Vučića? Zbog čega bi i Berija pozavidio Biji na ovoj operaciji? Kako režim u Beogradu 2026. nastoji stvoriti atmosferu nalik na onu iz Moskve 1937
Podaci Vrhovnog javnog tužilaštva pokazuju da poslednjih godina raste broj zahteva koje tužioci upućuju policiji radi prikupljanja potrebnih obaveštenja, ali da odgovori na te zahteve sve češće izostaju. Reč je o prvoj i jednoj od najvažnijih radnji u predistražnom postupku, bez koje tužilaštvo u mnogim slučajevima ne može da nastavi istragu
Zašto su se na meti režima, pored studenata, našli verbalni delinkventi – analitičari, stručnjaci i novinari? Kako je Više javno tužilaštvo u svom saopštenju donelo presudu da su studenti sami sebe streljali zvučnim topom? I kako je Vučić tvrdio da Srbija uopšte nema zvučne topove, a ispostavilo se da ih ima, kao što je odmah posle pada novosadske nadstrešnice tvrdio da “jedino ona nije renovirana”, pa se brzinom svetlosti na društvenim mrežama utvrdilo da to nije istina? Na koji je način aktivirana medijska bomba u režimskim medijima sa unapred spremljenim spiskovima ljudi koji su učestvovali u “zaveri” i koje treba utući? I da li je reč o pokušaju zabrane studentskog pokreta
Pošto tužilac u Srbiji ne može da optuži osobu koja se kolima zaleće u građane, gledaoci RTS-a mogu videti kako se pred kamerama obesmišljava ta pravna institucija
Srbija će sačuvati mir, lokalni funkcioneri moraju da razgovaraju sa narodom ili će biti smenjeni, ekonomija raste brzo, žele da nas sruše jer Srbija grabi napred, nema više straha od “blokadera”, predsednik je žrtva, biće veće plate i penzije. Na osnovu iskustva, po svoj prilici ovako će izgledati Vučićeve poruke na predstojećem mitingu
Manje je važno šta će pisati u službenim beleškama sa saslušanja Aleksandra Radića. Mnogo je važnije šta će večeras prolaziti kroz glave hiljada ljudi koji su o „zvučnom topu" govorili, pisali, svedočili ili tražili pomoć. Ako je odgovor: „Bože, samo da ne dođu i po mene", onda je cilj postignut
Kako je priznavši ubistvo Aleksandra Nešovića, Saša Vuković Boske vratio pažnju javnosti na Veselina Milića? Šta još upada u oči u njegovom iskazu
Ubistvo Aleksandra Nešovića u restoranu „27“ pretvara se kriminalističku misteriju koju bi mogao da reši samo Herkul Poaro
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
