Tužilaštvo za kukolj, žito i merila profesionalnosti

Nije puka slučajnost što se, u poslednjih pedesetak godina, novinarima za ratni zločin sudilo samo u posleratnoj Nemačkoj i Ruandi. Nema rata bez ratne propagande, ali novinarsko podstrekavanje na ratni zločin je teško dokazivo na sudu zbog toga što je prvo potrebno dokazati da je do konkretnog ratnog zločina došlo pod uticajem konkretnog članka ili TV emisije konkretnog novinara. To jest, da zločina ne bi ni bilo bez inicijalne kapisle u lažljivom članku ili televizijskoj emisiji. Tek onda ide teži deo posla: dokazivanje namere novinara da izazove upravo zločin kakav se na terenu desio posle njegovog članka ili emisije.

Zato je poslednje takvo suđenje trajalo tri godine na Međunarodnom krivičnom sudu za Ruandu, zemlju u kojoj su urednici i novinari radija Mil kolin (Mille Collines) izdavali precizna uputstva ubicama o kretanju žrtava pripadnika Tutsi naroda nad kojim je izvršen genocid. U Nirnbergu je, međutim, saveznički sud oslobodio optužbe za ratne zločine Hansa Friča, šefa propagande u Ministarstvu informacija nacističke Nemačke. Friču su Nemci posle sudili za druga dela, ali saveznici su zaključili da namera ovog Gebelsovog čoveka nije bila istrebljenje Jevreja, već podsticanje ratnog morala Nemaca.

Na smrt je osuđen Julijus Štrajher, čovek koji je u nirnberškoj optužnici označen i kao glavni urednik „Šturmera“, visokotiražnog nemačkog lista koji je vodio međunarodnu hajku protiv Jevreja. Štrajher je, međutim, bio jedan od prvih članova Nacističke partije, organizator prvog pogroma Jevreja 1933. godine, provoditelj rasističkih zakona, nirnberški gaulajter, seksualni zločinac i sadista koji je u Nirnbergu osuđen za zločine protiv čovečnosti – i to kao tvorac zločinačke politike, a ne kao novinar podstrekač.

Zato je šokantno zazvučalo kada se službenica Tužilaštva za ratne zločine u Beogradu Jasna Šarčević-Janković, u studiju Radio-televizije Srbije prošlog četvrtka pozvala na slučaj Julijusa Štrajhera kako bi objasnila zašto je potrebno da se zasad neimenovani srpski novinari izvedu pred sud za ratne zločine, 18 godina posle dela za koja Tužilaštvo misli da su možda odgovorni. Ideja da je Srbima potrebna „denacifikacija“ nije nova, ali do sada nije bilo poznato da ta ideja ima svoje pristalice u važnim državnim organima, a kamoli u Tužilaštvu za ratne zločine. Poređenje srpske ratne propagande iz građanskih ratova devedesetih sa nacističkom propagandom i antisemitizmom jednog Julijusa Štrajhera, zapanjujuće je. Tim pre kad dolazi iz krugova koji svako poređenje srpskih zločina sa zločinima nad Srbima smatraju nedopustivom „relativizacijom zločina“, a Bruno Vekarić iz Tužilaštva za ratne zločine čak i pitanje je li lažljiva ratna propaganda o iračkom oružju masovnog uništenja izazvala razaranje Iraka smatra „relativizacijom“ sa kojom se on nikako ne može složiti. Ne sme se, dakle, porediti srpska propaganda sa američkom, ali se zato smeju porediti srpski novinari sa najgorim zločincima u istoriji čovečanstva.

Tu nešto ipak nije u redu. Pa makar padalo i na plodno tlo, u Nezavisnom udruženju novinara Srbije i među građanima koji vole da misle da su devedesetih godina bili kolektivne žrtve zle režimske propagande, da nikad nisu bili nacionalisti i da ih je samo propaganda naterala u rat nakon raspada Jugoslavije. To su oni kojim se danas čini da su za sve krivi „balkanski kasapin“, domaće i strane televizije, naši i zapadni političari.

Ako je takvo većinsko raspoloženje nacije, treba li se čuditi što se i okorelim ratnim zločincima, 18 godina posle zverstava koja su počinili, čini da su zapravo bili tek žrtve ratne propagande lažljivih novinara? Ili da u to žele da ubede sudije i tužioce?

Važnije od toga je pitanje kako je moguće da im Tužilaštvo za ratne zločine tako spremno poveruje. Dabome da je bilo ratne propagande u Srba, i sirove i one druge, sofisticiranije. Ništa se od toga ne sme zaboraviti. Sloboda štampe svakako nije sloboda da u dupke punoj sali vičeš „požar“, ali novinarstvo je profesija koja se zasniva na slobodi izražavanja, a u demokratskom i liberalnom društvu postoje stvari koje se ostavljaju javnom mnjenju. Kao što se razlike u mišljenju i tumačenju istorije prepuštaju istoričarima, novinarstvo se prepušta sudu javnog mnjenja i novinarima.

Osim, naravno, ako novinarstvo predstavlja krivično delo ili ratni zločin, kada imamo posla sa novinarima koji su planski, lažima, navodili na ratni zločin. Ali kako se takvi traže i gde se nalaze? U slučaju navodnih srpskih novinarskih ratnih zločinaca, tužilaštvo je prvo pustilo sumnju u javnost, a kao da je tek onda počelo da traži dokaze. Tako je prošle sedmice tužilac pozvao sve građane Srbije, koji poseduju dokumentaciju o medijskim zločinima, da je ustupe Tužilaštvu za ratne zločine u Beogradu. Ono iz tih papira tek analizira „ambijent, atmosferu kakva je vladala u društvu“. Zasad ne samo što nema optužnica, već nisu počele ni istražne radnje.

Mislim da bi bilo profesionalnije da se Tužilaštvo za ratne zločine javno oglasilo tek po završetku istrage protiv konkretnih ljudi. Kampanja koja je sada u toku otvara sumnje u sve i svakoga, a sam Vekarić je izjavio da bi istraga političara, i drugih koji su devedesetih podstrekavali na zločine, naterala Tužilaštvo da krene „na pola države Srbije“. Je li samo zbog toga izabrana lakša, novinarska meta? Neki se od tih političara, naime, ponovo nalaze na važnim mestima u vlasti i u vladi.

Deset dana je prošlo otkako cela Srbija bruji o nameri Tužilaštva za ratne zločine da srpske novinare optuži za zverstva počinjena na Ovčari i u Zvorniku, a javnost još nije uspela da sazna ni najosnovnije činjenice vezane za taj pionirski poduhvat beogradskih tužilaca. (Pionirski, jer druge države nastale na ruševinama bivše Jugoslavije, pa ni Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, nisu na optuženičke klupe izvodili novinare.)

Saznali smo tek toliko da su se neki osuđeni za ratne zločine na Ovčari i u Zvorniku u iskazima pred nadležnim organima „branili“ da ih je na ubistva naterao bes koji su osetili gledajući televiziju. Nismo saznali, jer tužilac neće da nam kaže, kako glase imena tih osuđenika, kao ni imena novinara koji su ih navodno gurnuli u zlo. Ne znamo koji su tekstovi i TV prilozi došli pod pasku tužilaštva, a pogotovo ne znamo koji medijski eksperti, odnosno novinari-saradnici, analiziraju te priloge za potrebe tužilaca.

Znamo da su neki pravni eksperti (Vojin Dimitrijević, Milan Škulić) već izrazili sumnju u dokazivost krivice novinarskih podstrekača na ratne zločine, ali su svejedno podržali akciju tužilaštva kako bi se „protresla savest ljudi i podsetilo na prošlost“ (Vojin Dimitrijević, koji žali što mnogi pripadnici novinarske profesije „ne samo što nisu iskusili nikakvu sankciju, nego se smatraju nacionalnim veličinama i objavljuju knjige u velikim tiražima“). Akcija tužilaštva pokrenula je brojne javne spekulacije o tome koji bi urednici i novinari mogli doći pod udar suda za ratne zločine: u javnosti se pretresaju i upoređuju najgori primeri ratne propagande i licitira imenima autora. Ratni tužilac naizgled veselo primećuje da su se Milijana Baletić i Mila Štula „same prepoznale“, uz pomalo uvredljivu opasku da Štula i Baletićka „ponovo jašu“. Bruno Vekarić ipak dodaje da žene nisu među osumnjičenima. A onda tvrdi da osumnjičenih zapravo i nema, jer istraga o zločinu još nije ni počela.

Efekat mutnog zastrašivanja i svojevrsnog lova na veštice je već postignut, čemu doprinosi i Teofil Pančić, koji u prošlom broju „Vremena“ svoje kolege novinare sa novosadske i beogradske televizije naziva „masovnim ubicama“ i „paramilitarnim i paranovinarskim gmazovima“, odnosno „parapatriotskim formacijama“ koje su „svakodnevno činile krivična dela“. Tužilac za ratne zločine u veoma gledanom televizijskom programu žali što su se na srpske ekrane vratile novinarke koje on ni pre nije voleo da gleda. Njegova saradnica kaže da je svesna da je iste otrovne propagande bilo i u hrvatskim i bosanskim medijima, i da je ta propaganda doprinosila srpskom stradanju, ali dodaje da je za Tužilaštvo „suviše osetljivo“ da se time bavi. Tužilac pak neće da dira u lokalne političare. Je li politička osetljivost validna pravna kategorija koja se uzima u obzir kod pokretanja postupka za ratne zločine?

Za žaljenje je, na kraju, i to što Nezavisno udruženje novinara Srbije odobrava ambicije tužilaca da u novinarskom esnafu odvajaju „žito od kukolja“. Kao i to što u nastaloj hajci na novinare traži potvrdu svog postojanja. Jelka Jovanović iz ove asocijacije rekla je za Politiku da je NUNS i nastao 1994. „baš zato što se nismo slagali sa tadašnjim načinom rada“, i dodala: „Imamo potpuno isti stav kao i Tužilaštvo. Bez obzira na to da li će to rezultirati nekim presudama ili ne, posle istrage ponovo će se uspostaviti merila profesionalnosti…“