Trka u naoružanju na balkanski način

Obe države plaše svoje građane drugom stranom i navodnim pretnjama koje dolaze, a u stvari su to opasnosti od prazne puške M-48, koja u sebi nema nijedan metak.

Gledajući obraćanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića, koji o “rafalima” priča kao o “svetskom čudu”, građani stvarno pomisle da će Srbija vojno da ojača, što i jeste istina, osim što se previđa činjenica da će ih u startu to koštati 2,7 miliona evra, ali ta cena ni u kom slučaju nije konačna; trgovci oružjem imaju svoje računice.

Sa hrvatske strane, pak, dolaze uveravanja da su oni najjača vazduhoplovna sila u regionu jer već imaju šest “rafala”, doduše polovih, ali su u upotrebi, kupljeni 2021, a ostalih šest očekuje se 2025. Vučić i hrvatski premijer Andrej Plenković tako prebacuju ping-pong loptice preko državnih i paradržavnih medija, a običan svet, stanovnici obeju država, posebno Srbi u Hrvatskoj, na to se “pecaju”.

“Hrvatska će i dalje imati najsnažnije zrakoplovstvo u ovom dijelu Europe”, poručuje hrvatski premijer Andrej Plenković, koji priznaje da će Srbija, kad joj ispruče prve “rafale” imati bolje letelice, ali da je Hrvatska potpisala ugovore sa dve francuske kompanije koje isporučuju opremu i naoružanje za njih, što je, je l’ te – prednost.

Vučićevi tabloidi su to odmah iskoristili da na naslovne strane stave naslove tipa “Hrvati cmizdre”, “Zoran Milanović zakukao” (pošto je i hrvatski predsednik rekao nešto na tu temu), “Srbija ima prvorazredno naoružanje, Hrvatska nema ništa od toga”, “Milanović će da pukne zbog novog naoružanja Srbije – Vučiću sve prolazi”.

Citirati hrvatske medije je besmisleno, svi oni imaju svoje raznorazne informere, telegrafe i aloe, imaju i na televizijama dežurne “analitičare” stuparovsko-karanovsko-guzijansko-spasićevskog tipa – danas pričaju o Srbiji, sutra o Ukrajini, prerkosutra o Pojasu Gaze.

Predsednik Hrvatske Zoran Milanović za Vučićevu samohvalu nabavkom “rafala” kaže: “To se mene, čak i nas (Hrvatske) ne tiče. Imate vlast u Srbiji koja se naoružava, a naoružava se, u stvari, za tjedan dana nekog fiktivnog rata, koji nikad neće izbiti. A Hrvatska se naoružava jednako tako za manje od tjedan dana tog rata”.

Kao i u Srbiji, gde vlast od 2017. pokušava da u javnosti oživi ideju o ponovnom uvođenju vojnog roka uoči svakih izbora. U Hrvatskoj je ministar odbrane izvesni Ivan Anušić, čiji je jedini zadatak da sluša svog “šefa” u svemu, pa i u pogledu vraćanja vojnog roka, ali i da ne zaboravi “domaći zadatak” da udari verbalno po Srbiji. U svemu tome izgovori i jednu istinu kad kaže: “Nema utrke u naoružanju jer je Hrvatska članica NATO”. I time je sve rekao!

Dalje Anušić nastavlja da se Srbija “može naoružavati koliko hoće, ali mi smo jača i kompaktnija oružana sila. Oni nisu puno napredovali od prije 35 godina, a tada, kad smo bili samoorganizovani – pobijedili smo ih. Čestitam im na njihovom ‘rafalima’ i želim im puno sreće sa njima”, poručio je, u “vulinovskom” stilu, Anušić. Ko je shvatio – shvatio.

O pitanju vojnog roka Anušić ćuti (otvoriće mnoge druge stvari u Hrvatskoj, jer ta ideja nije naišla na dobar odziv kod građana, pogotovo onih koji su prošli rat). Hrvatska ima profesionalnu vjsku, članica je NATO i EU i šta tu ima da se priča. Vučić i Plenković, kao po dogovoru, plasiraju tu ideju istovremeno, režimski mediji se time bave, propagiraju u jednoj i u drugoj zemlji.

Tu propagandu im je, uoči predsedničih izbora u Hrvatskoj, “poklopio” Milanović rečima: “To je tema za ozbiljan i dosadan razgovor, a ne za debatne klubove”.

Milanović je optužio Plenkovića i Anušića da su pokušali, odlukom o vraćanju obaveznog služenja vojnog roka, “ustavni udar, naređen od Hrvatske demokratske zajednice” i da je on to sprečio “u zadnjem trenu”. Poručio je i da se odluke o vojsci ne mogu doneti bez njega “kao vrhovnog zapovjednika”, a da će on biti protiv toga, jer “osam tjedana vojske ne može biti dovoljno”.

Milanović je time stavio tačku i na vučićevsko-plenkovićevsko podizanje ratnih tenzija. Njihov ceh plaćaju vozila sa oznakama Srbije u Hrvatskoj i obrnuto!