Traktorska buna i posledice

Već čuveni sudar vojvođanskih poljoprivrednika i Vlade Srbije, koji je traktorskim barikadama paralisao drumski saobraćaj u Vojvodini između 31. maja i 5. juna, završio se usvajanjem zahteva „motorizovanih paora“, a da li će Vlada platiti ono što je obećala, ostaje da se vidi. Istovremeno, ovaj veliki performans pokazao je u svoj ozbiljnosti šta se sve može dogoditi kada se drastično raziđu „reči i dela“ u politici i kada se učini pokušaj da se instrumenti ekonomske politike koriste kao predizborna akcija socijalne politike.

Uprošćeno, Vlada je prilikom usvajanja budžeta za 2011. godinu obećala 14.000 dinara subvencija po hektaru svim poljoprivrednicima koji plaćaju penziono osiguranje, a koji obrađuju do 100 hektara, isto kao i prošle godine – i za to planirala oko deset milijardi dinara u okviru ukupnog agrarnog budžeta od 22 milijarde dinara (2,5 odsto celog budžeta Srbije). To jest, tom subvencijom trebalo je namiriti oko 74.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava, koja gazduju sa oko 850.000 hektara obradive zemlje. Inače, procenjuje se da u Srbiji ima 778.000 poljoprivrednih gazdinstava, sa 4,1 milion hektara obradive zemlje (5,1 milion hektara poljoprivrednog zemljišta). Znači, unapred se računalo da će se subvencija deliti svakom desetom gazdinstvu i svakom šestom obradivom hektaru, ali se posle „rekonstrukcije Vlade“, iz nekog razloga, odustalo, pa su subvencije ponuđene samo onima koji obrađuju do deset hektara.

SRBIJA I DRUGI: U Sloveniji, gde poljoprivreda nije „prioritet“, agrarni budžet je 750 miliona evra, a 180 miliona evra se koristi za podršku obradi deset puta manje obradive zemlje (oko 400.000 hektara). U Poljskoj fond za subvencije poljoprivredi težak je 3,1 milijardu evra, u Mađarskoj milijardu itd. Gde je tu Srbija sa stotinak miliona evra?

Kada je isplata obećanih subvencija, krajem maja, došla na dnevni red Vlade Srbije, novi ministar poljoprivrede Dušan Petrović i ministar finansija, premijer Mirko Cvetković, verovatno uz saglasnost samog predsednika države Borisa Tadića, procenili su da se za subvencije „po hektaru“ može odvojiti 8,6 milijardi dinara, te da to nije dovoljno za podršku svim registrovanim seljacima koji obrađuju do 100 hektara godišnje. Zbog toga su procenili da „prioritetno“ treba spasavati mali posed u Srbiji, onaj do deset hektara, koji je na rubu propasti, upravo zato što obrađuje manje od deset hektara godišnje (sa dve-tri krave pride), tim pre što bi isplata subvencija svima koji godišnje obrađuju do 100 hektara – 75 odsto tih subvencija „slila“ velikim proizvođačima iz Vojvodine, a vladajuća koalicija tamo već dobro stoji, za razliku od seoskih krajeva centralne Srbije.

Tako je verovatno smišljeno da se izigraju „kulaci“ iz Vojvodine, te da se umire samo subvencijama za poljoprivredne kredite, teškim oko 2,7 milijardi dinara, koje bi „oborile“ kamate na godišnji nivo od osam odsto, u zemlji gde se privredni krediti plaćaju najmanje 15 odsto. No, problem je što je i osam odsto više od pet odsto, koliko su ti krediti koštali prošle godine, ali, pošto smo u međuvremenu imali inflaciju od 14 odsto, može se reći da je reč o povoljnijim zajmovima.

RAČUNICA NA OLOVKU: Drugo opravdanje da se izvrda subvencija krupnim proizvođačima je daleko realističnija. Evo samo najvulgarnije računice. Ako ste vešti i uticajni (naročito kod licitacija za iznajmljivanje državne zemlje) i možete da sakupite „u papirima“ obradivo zemljište od 100 hektara, onda možete računati na subvenciju od 1,4 miliona dinara – to jest mesečnu platu od blizu 120.000 dinara (svako bi je voleo). Ako pritom svu zemlju koju „pod obradom“ imate u papirima, zatim date u „usmenu arendu“, da je neko drugi obrađuje, možete računati na još jednu platu od 100.000 dinara mesečno, a troškove ćete pokriti, opet „papirima“. No, to je kafanska teorija, u najvećem broju slučajeva. Ljudi koji su slomili vladu blokadom drumova predstavljaju ešalon agrobiznisa sa daleko većim ambicijama od spomenutih „platica“ – s razlogom dakako.

Kad se pogleda koliko je onih koji obrađuju između 30 i 100 hektara godišnje, onda izlazi, to jest kada se pretrese spisak od tih 74.000 registrovanih domaćinstava, da njih 55.000 obrađuje do deset hektara, što znači da preostalih 19.000 obrađuju više. A to su, uglavnom (90 odsto), oni iz Vojvodine, koji su se organizovali u Asocijaciju poljoprivrednih proizvođača – a koja je i priredila blokadu drumova u Pokrajini. Da li njih treba subvencionisati? Svako ko se razume u ekonomiju čuo je da po evropskim merilima obrada manje od 50 hektara spada u agrarnu praistoriju. Dakle, Vlada se našla, sa ove tačke posmatranja, pred pitanjem da li subvencionisati modernu, krupnu agrarnu proizvodnju, kako to rade sve evropske zemlje, ili subvencionisati okućnice, kako bi se mogli nazvati posedi manji od deset hektara („socijalistički maksimum“). Ona se opredelila za okućnice i socijalu. Istina, neki kvazistručnjaci su zavapili da Evropa podstiče male posede, navodno da bi suzbila monopole i razvila konkurenciju na tržištu hrane, ali su zaboravili da kažu da su u Evropi „mali posedi“ oni ispod 100 hektara.

Dakle, predizborno-socijalni dribling Vlade Srbije, koji je dosad uspevao mnogo puta, sada je, međutim, naišao na „tvrdo“, jer su se izigranim osetili najmoćniji biznismeni koji rade u primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji. Naravno da Vlada može uništiti i tih 19.000 poljoprivrednika koji danas treniraju kompjutere i „Džon Dir“ traktore velike snage za sutrašnje korišćenje evropskih agrarnih fondova. Ne bi to bilo ni prvi put u Srbiji. No, ta amputacija jedine zdrave noge u izvozu (30 odsto celog eksporta) koštala bi državu novog talasa ekonomskog nazadovanja, kao što je koštala i ranije. I čemu bi onda služila ona priča predsednika Borisa Tadića na Poljoprivrednom sajmu u Novom Sadu, desetak dana ranije, da će Srbija podržati poljoprivredu. Možda je mislio na okućnice i staračka domaćinstva?

Novi ministar poljoprivrede Dušan Petrović pridružio se ovom predsedničkom uskliku pričom da se i inače ograničena novčana sredstva preusmeravaju za meso i mleko, kako ne bi došlo do nestašice – ali tek za meso i mleko treba para, mnogo više nego što se može preusmeriti iz ove bedne državne budžetske zdele. Zatim je spomenuo da fondovi za voće i vinograde nisu pod znakom pitanja – verujući, valjda, da će tako umiriti čuvene „malinare“ koji malo-malo nešto demonstriraju i traže izvozne i druge podsticaje ili da će za saveznike dobiti nove velike voćare i vinogradare (Miškovića, Lazarevića, Živkovića i druge).

KO ŽIV, KO MRTAV: Jedino u čemu su najodgovorniji za našu ekonomsku politiku bili uverljivi jeste to da – para nema. Ali to je već neka druga i nova priča. Iz nje treba spomenuti samo to da prema proračunima stručnjaka (vidi Efekti integracije Srbije u Evropsku uniju, Trbović i Crnobrnja, Beograd, 2009) – „ček“ za pripremu naše poljoprivrede za Evropsku uniju iznosi oko deset milijardi evra. Te pare bi najbolje bilo da steknu sami poljoprivrednici – ako im taj novac bude obezbeđivala Vlada Srbije – proći će mnogo gore.

Ako se vratimo na protutnjalu „traktorsku bunu“ treba, naravno, primetiti da se Vlada, već drugog dana blokade (1. juna), povukla na unapred pripremljeni „rezervni položaj“, pa je obećala da će dati pare za subvencije svima onima koji obrađuju do 30 hektara do kraja godine. Kad je to providno cenjkanje odbačeno, posle navodnih pregovora, onima do 100 hektara pare su obećane u januaru 2012. godine, pa je sporazum utanačen. Sve to zajedno koštaće oko 14 milijardi dinara. Ministar poljoprivrede Dušan Petrović smatra da u bitnom ipak nije popustio, bar kad je reč o ovoj godini, a iduće, „ko živ, ko mrtav“.

Traktori su posle pet dana povučeni sa drumova i mostova – ali mnogo toga više neće biti moguće po staroj praksi. Pre svega, neće se dalje moći razvijati priča o „prioritetu poljoprivrede“ sa jednom špekulantskom agrarnom politikom i sa „zelenim budžetom“ koji, ponavljamo, iznosi samo 2,5 odsto državnog budžeta. Pritom treba imati u vidu da poljoprivreda u stvaranju BDP-a u Srbiji participira sa previsokih 11 odsto (u EU dva odsto) i da će, i posle „poraza Vlade“ subvencionisati tek svako deseto poljoprivredno domaćinstvo sa manje od 150 evra po hektaru, dok se u Evropskoj uniji subvencije kreću od 250 evra po hektaru u Velikoj Britaniji, do 800 evra u Grčkoj.

LALA I IŠTVAN: Sudar agrobiznisa i Vlade sigurno će ostaviti i značajne političke posledice. Vladi se prvo obilo o glavu što Bojanu Pajtiću i Vladi Vojvodine nije vratilo nijednu finansijsku nadležnost u poljoprivredi, pa je vođa vojvođanskih demokrata mudro prebacivao svu odgovornost na „državnu centralu“, jer za drugo šta i nije imao novaca (i vojvođanski „ustavni budžet“ stiže u Novi Sad, kad to padne na pamet ministru finansija – obično je pola tog budžeta u hroničnom zakašnjenju). Drugo, Pajtić čak može da kaže da je vladajuću koaliciju politički „častio“ tako što je obezbedio (pošto tamo drži apsolutnu većinu) da se na dnevni red Skupštine Vojvodine ne stavi problem sa subvencijama – što je na drugoj strani otvorilo pitanje čemu onda služi ta Skupština u agrarnoj Vojvodini. Od svih vojvođanskih političara, o suštini problema jedini se usudio da govori Ištvan Pastor, potpredsednik Vlade Vojvodine i šef Saveza vojvođanskih Mađara, pa mi je jedan poznanik rekao: „Dokle je došlo, da Lala mora na narednim izborima glasati za Ištvana.“

Od beogradskih političkih stranaka, koje nisu na vlasti u Republici, najveštija i najkompetentnija se pokazala stranka Čede Jovanovića, LDP. Kažu da je njihova mlada predstavnica, na sednici Odbora za poljoprivredu Skupštine Srbije (27. maja), novog ministra poljoprivrede uverila da je njegov budžet za ovu godinu 22 milijarde dinara, a ne 20 koliko je on smatrao, a pri tome mu je „sasula“ i niz drugih korisnih informacija.

LDP je, inače, preko Čede Jovanovića izašao sa tezom o anahronosti subvencija „po hektaru“, i sa stavom da je u Ministarstvu poljoprivrede doneta pogrešna odluka, pa se „sankcionišu oni koji nešto rade i stvaraju, a sa druge strane se obećava milostinja onima koji te pare nikad neće videti“. Još je istakao da se ova sasvim rudimentarna politika podrške poljoprivredi mora bar modernizovati (subvencije za određenu proizvodnju, za kvalitet, za prinos, itd.), a u načelu da se poljoprivredni proizvođači moraju pripremati za tržišnu utakmicu. I SNS je izneo, ovoga puta, nekoliko suvislih sugestija i kritika Vladi, ne izjašnjavajući se za ove ili one seljake (male ili velike, srpske ili vojvođanske).

Zanimljivo, „traktorska buna“ je napokon sastavila na hitan „samit“ u Beogradu, celu „nesvrstanu“ vladajuću koaliciju. Ne znamo tačno šta su se i da li su se nešto dogovorili, ali su, izgleda, bar razgovarali. Očigledno se i unutar te koalicije nešto dešavalo tokom preraspodele državnih subvencija za poljoprivredu, a možda i unutar same Demokratske stranke, čim je to nekoliko puta demantovano.

foto: reuters