„Pokušao sam da ga pitam šta radi, ali odmah bi me napao i pretio. Tukao nas je, ucenjivao. Kad je porasla, sumnjao sam, pitao sam je, ali ona nije htela da priča. Samo ja znam koliko puta sam hteo da ga prijavim, ali nisam smeo jer sam se bojao da će ona iz straha od njega da kaže da to nije istina. Onda bi me ubio.“ Ovo su reči maloletnog brata takođe maloletne M.Š. (16) koja je u maju ove godine, uz podršku drugarice i brata, posle deset godina silovanja i zlostavljanja smogla snage da prijavi oca, jedinog staratelja kog je imala otkako ju je majka ostavila kada je imala šest godina.
Od ukupnog broja slučajeva seksualnog zlostavljanja dece koji tokom jedne godine budu prijavljeni Incest-trauma centru, izvršilac je osoba poznata detetu u 100 odsto slučajeva, a u gotovo 80 odsto slučajeva zlostavljanje se događa u porodici. Statistika dalje kaže da je prosečan uzrast u kom dolazi do prvog incidenta šest i po godina. Prema Izveštaju Incest-trauma centra, svi podaci zasnovani su na prijavljenim slučajevima, koji predstavljaju samo vrh ledenog brega, pa je realna situacija verovatno mnogo dramatičnija. A vrh ledenog brega izgleda ovako: prosečno trajanje zlostavljanja je pet godina i deset meseci. Prosečan period između početka zlostavljanja i prijavljivanja zlostavljača je jedanaest godina. Tek jedna trećina slučajeva prijavljena je u vreme dok je zlostavljanje još trajalo, a u ostalih 70 odsto slučajeva je prošlo minimalno dve, a maksimalno 26 godina od završetka zlostavljanja do trenutka prijavljivanja. Upotreba fizičke sile prisutna je u nešto malo više od 17 procenata slučajeva. Relativno mali procenat ne iznenađuje, ako se ima u vidu da se radi o zlostavljaču koji je detetu blizak i poznat. Autoritet i poverenje ključni su razlozi zbog kojih fizička prinuda nije potrebna.
U 43 odsto slučajeva, zlostavljanje prijavljuje sama žrtva, u 23 majka, a zatim slede nadležne institucije, bake i druge bliske osobe (rođaci, prijatelji). Jedan od najjezivijih slučajeva koji je potresao javnost dogodio se pre godinu dana u okolini Negotina, kada je majka osmogodišnje devojčice, nakon što je uočila povrede na detetu, prijavila nevenčanog supruga za seksualno zlostavljanje. Pre toga, prema majčinom svedočenju, devojčica je odbijala da prizna ko ju je povredio. „Tek kad sam joj se zaklela da joj se ništa neće desiti i obećala joj lutku, rekla je da joj je to uradio tata“, ispričala je majka devojčice. Ovaj slučaj je ilustrativan jer se radilo o porodici koja je ekonomski potpuno zavisila od oca nasilnika. Ipak, majka, inače rumunska državljanka, koja u bližoj okolini nije imala nikoga ko bi je podržao, bez razmišljanja je prijavila slučaj: „Odvela sam dete kod lekara na pregled. Umirala sam od straha šta će biti kad dođemo kući, ali svedočenje je ispalo dobro, uhapsili su ga pre nego što smo se vratile od lekara.“
Reakcija javnosti na slučajeve seksualnog zlostavljanja dece najčešće se kreće po šablonu: šok, zgražavanje, osuda majke koja nije primetila da se nešto dešava. Da li je baš tako i da li majka, odnosno drugi roditelj, zaista snosi deo odgovornosti za zlostavljanje? U Incest-trauma centru kažu da većina majki nije svesna da je seksualno zlostavljanje njihovog deteta u toku. Brak ili partnerska veza zahtevaju poverenje, žena teško može da zamisli da je čovek sa kojim živi i kome veruje neko ko je u stanju da zlostavlja sopstvenu decu. Osim toga, nikome neće pasti na pamet da u periodu zabavljanja testira partnera da li je potencijalni zlostavljač dece. „Očigledni“ znaci seksualnog zlostavljanja su obično nešto što tek u retrospektivi postaje upadljivo. Incest-trauma centar i druge institucije i organizacije koje se bave ovim problemom raspolažu podacima o ženama koje znaju za zlostavljanje, ali ne preduzimaju ništa, međutim, reč je o veoma malom procentu.
Osim dece, žrtve seksualnog zlostavljanja u porodici često su i žene. Iako je silovanje u braku još 2002. godine Zakonom o krivičnom postupku definisano kao krivično delo, žene se, prema podacima MUP-a, veoma teško odlučuju da prijave zlostavljača, a ako to i urade, najčešće povuku prijavu. Kako izgleda situacija u kojoj žrtva odlučuje da trpi, ilustruje svedočanstvo jedne učesnice ženskog foruma ana.rs. Dvadesetdvogodišnja majka sedmomesečne bebe nije ni znala da je silovanje u braku moguće, pa je u julu otvorila na forumu temu upravo sa pitanjem da li je to moguće i prepričala svoje iskustvo od prethodne večeri. Kada su joj druge korisnice objasnile da je reč o krivičnom delu i da ne mora da trpi, objasnila je svoju situaciju: „Nemam mamu ni tatu. Plaćamo kiriju po pola. Imam bebu od 7 meseci. Nije prvi put. Jednom sam već zvala policiju, ali on ima vezu i izašao je posle 11 sati. Juče sam opet htela da ih pozovem, ali me je on stigao, prebio i rekao ako ih pozovem da će ubiti dete, čim izađe iz zatvora. Zvala sam danas njegovu mamu, a ona je na njegovoj strani i kaže: ‘Pa naravno da će da te prebije kada mu ne daš seks.’“
Najčešći oblik zlostavljanja u porodici ipak je fizičko nasilje. I ovde su najčešće žrtve žene i deca, ali i roditelji. Prošle nedelje u prostorijama Opštine Voždovac održana je tribina „Nasilje nad ženama – Žrtva sam, šta mogu da uradim“. Jedan od zaključaka tribine bio je da se poslednjih godina u Beogradu dosta radi na sprečavanju nasilja u porodici, ali žrtve još uvek nisu spremne da prijave nasilje iz straha, stida ili predrasuda.
Prema podacima Centra za socijalni rad na Voždovcu, samo u prvih devet meseci ove godine evidentirane su 193 prijave nasilja u porodici, od kojih je 134 Centar primio tokom radnog vremena, dok je 59 prijava upućeno mobilnom timu koji dežura nakon radnog vremena. „Žrtve nasilja još se plaše da prijave slučaj, jer nisu sigurne da li i od koga mogu da očekuju pomoć. Centar za socijalni rad može da pokrene postupak protiv nasilnika, žrtvi može da omogući policijsku zaštitu, pravnu pomoć, takođe žrtva može da dobije jednokratnu novčanu pomoć ili da bude smeštena u sigurnu kuću radi dalje bezbednosti. Sve zavisi od slučaja. S obzirom na to da je nasilje sve češće, neophodno je da ima više skloništa gde bismo mogli da smestimo žrtve“, rekla je rukovodilac Centra za socijalni rad na Voždovcu Mirjana Veljović.
Prema podacima Viktimološkog društva Srbije (VDS), svaka treća žena u Srbiji je žrtva fizičkog nasilja u porodici, dok je svaka druga žrtva psihičkog nasilja, a svaka četvrta je bar jednom u životu bila izložena fizičkom nasilju u porodici. Prema analizama VDS-a, svakog trećeg dana u crnim hronikama dnevnih novina u Srbiji izveštava se o delu koje je posledica nasilja u porodici. Policiji se prijavljuje samo 16,5 odsto slučajeva nasilja u porodici. U 74,8 odsto slučajeva nasilja nad ženama nasilnik je njen sadašnji ili bivši muž.
Posebnu kategoriju zlostavljanih u porodici čine stari, ali ovde statistika potpuno zakazuje jer ogromna većina ovakvih slučajeva nikada ne bude prijavljena. Procena VDS-a o broju zlostavljanih starih lica kreće se između pet i deset odsto ukupnog broja starih u Srbiji. Najčešće žrtve su žene, njih 74 odsto, a najčešći zlostavljači (u više od polovine slučajeva), opet – žene, najčešće ćerke ili snaje žrtava.
O kom god obliku zlostavljanja u porodici da je reč, seksualnom, psihičkom ili fizičkom, problem je isti: nema realne procene koliko je ono prisutno u društvu, jer se statistika bazira isključivo na prijavljenim slučajevima. Žrtve najčešće ćute, što od stida i straha, što zbog neinformisanosti i neznanja. Prema podacima Zavoda za statistiku, u 2008. godini zabeležen je porast slučajeva nasilja u porodici za čak 300 odsto u odnosu na 2004. godinu. A opšte je poznato da u svakoj zgradi ili ulici u Srbiji postoje bar jedna vrata iza kojih se čuju jauci i vika, kao što je opštepoznato da većina onih koji jauke slušaju smatra da to nije njihov problem. Nikakvo čudo za zemlju u kojoj je nasilje u porodici definisano kao krivično delo tek 2002. godine.
