Ako ne računamo okupaciju, kada je nemačka vlast imenovala Dragomira Dragog Jovanovića za izvanrednog komesara jugoslovenske prestonice, najstariji Beograđani pamte da je po okončanju Drugog svetskog rata, glavnim gradom upravljao privremeni Izvršni narodnooslobodilački odbor grada Beograda (INOO) sa stolarom Mihailom Ratkovićem na čelu. Zadatak ovog odbora bio je da se uvede red u Beogradu, dok se ne steknu uslovi za prve izbore u titoizmu.
Iako je svima odmah bilo jasno da je Vučićeva prinudna uprava bila samo taktički potez za razvlašćenje i urušavanje Dragana Đilasa pred izbore, ekonomisti Siniši Malom, predsedniku Privremenog organa u Beogradu, za ova dva meseca moralo je bar na trenutak biti neugodno zbog činjenice da je baš on posle 70 godina šef prinudne gradske uprave, kakva nije postojala ni za vakta Slobodana Miloševića, ratova, sankcija i bombardovanja devedesetih.
Takođe, mora da mu je neugodno i zbog toga što još nije siguran, čak i ako je obavešten, hoće li na kraju baš on biti kandidat SNS-a za gradonačelnika Beograda. To zna samo Aleksandar Vučić, a to znači da je svako iznenađenje moguće, mada se, u poslednje vreme, upravo na Malog viđeniji naprednjaci klade kao na glavnog favorita.
Uvođenje privremenog organa, imalo je tri, valja priznati, politički sasvim legitimna cilja. Prvo, razvlašćeni gradonačelnik Dragan Đilas trebalo je da bude onemogućen da kampanju za izbore vodi s mesta gradonačelnika, te je postao mnogo lakša meta za tabloidno kreirane afere, propitivanje o dugovima grada i preskupim projektima. Drugo, Beograđanima je trebalo pokazati da grad „živi i radi“ i bez Đilasa. I treće, bilo je važno demonstrirati školu mišljenja koja kaže da za uspešno vođenje Beograda nije važan jedan čovek, nego tim.
S TIMOM NA IZBORE: Tako da je sad već predvidljivo da će reč „tim“ biti visoko kotirana u trci za osvajanje grada, posebno ukoliko se Vučić odluči na opšte izbore, jer bi onda trka za Beograd mogla da se još više depersonalizuje. A to je, tvrde rejting-majstori i spin-doktori, ključ za Vučićev konačni obračun s Đilasom.
Aleksandar Jovičić, potpredsednik Izvršnog odbora SNS-a, preko Tanjuga je obavestio građane da se Predsedništvo stranke i funkcioneri slažu da bi samo „pravi tim“ izvukao Beograd iz „finansijskog kolapsa“. Na pitanje o kandidatu za gradonačelnika, naprednjaci se pravdaju da još nisu o tome razgovarali, što po svemu sudeći nije daleko od istine, jer će ih Aleksandar Vučić obavestiti o kandidatu kad za to dođe vreme. Zanimljivo je da ni druge stranke još nisu istakle svoje kandidate za gradonačelnika i da i one papagajski ponavljaju priču o „uspešnom timu“, što i nije tako loš koncept jer se gradonačelnik i onako ne bira neposredno po važećem zakonu. Sem DS-a koji ima svog kandidata i stranka NOPO (Nijedan od ponuđenih odgovora) istakla je svog kandidata – predsednika stranke Nikolu Tulimirovića. U SPS-u se, bar po pisanju beogradske štampe, nazire sukob između onih koji podržavaju aktuelnog ministra saobraćaja Aleksandra Antića, dugogodišnjeg predsednika Skupštine grada, i onih koji očekuju pozitivan ishod Dačićevih pregovora s Vukom Jeremićem. Dačić izgleda ne veruje preterano u timsku priču u Beogradu i ubeđen je da se od DS-ovih apstinenata dobar komad može odlomiti samo sa jakim Đilasovim protivnikom. Nada se da je to baš Jeremić. Na kraju se, očigledno i kod naprednjaka i kod socijalista sve svodi na staru dilemu da li kandidovati čoveka iz stranke ili se opredeliti za nekoga spolja. DSS, recimo, nema taj problem. Andreja Mladenović, član Privremenog organa uprave Beograda, kaže da će kandidat DSS-a biti stranačka ličnost, jer u stranci ima dovoljno ljudi koji mogu da odgovore zahtevima funkcije gradonačelnika. I Mladenović ističe značaj tima koji treba da vodi grad uz napomenu da bi gradonačelnik Beograda trebalo da bude neko „ko oseća Beograd, ko je rođen tu i ko se u profesionalnom smislu dokazao da može da vodi velike sisteme“. I Suzana Grubješić, potpredsednica URS-a i odnedavno predsednica beogradskih Regiona, već viđena kao mogući kandidat URS-a za prvo mesto na listi za Beograd, kaže da je uvek bolje da neko iz stranke bude gradonačelnik. Uz opasku da iako je sada „moderno“ da kandidati budu nestranačke ličnosti „pogotovo neki reciklirani stranački kadrovi“, gospođa Grubješić kaže da URS sigurno tako nešto neće raditi. Ima tu sem poslovične principijelnosti i straha od nestranačkih ličnosti pa makar i recikliranih koje bi mogle da „povuku“ kampanju velikih stranaka i budu onaj zlosrećni jezičak na vagi zbog kojeg „malima“ može da se desi da ne prođu cenzus. Zato, kandidujući „timove“ bez jakih političkih ličnosti koji će predvoditi stranačke liste, kao da se svi utrkuju da nađu svog „malog od palube“ koji će ući u pobednički tim.
(N)I ČOVIĆ (N)I MALI: Čim je PPV saopštio imena pet članova Privremenog organa uprave grada Beograda 18. novembra prošle godine (Siniša Mali, Nebojša Čović, Andreja Mladenović, Nikola Nikodijević i Tatjana Pašić), počele su kalkulacije i spinovanja u političkoj čaršiji ko će od dvojice iz privremene uprave koje je ispred SNS-a imenovao Vučić, biti kandidat za gradonačelnika – Mali ili Čović? Ili će Vučić u poslednjem trenutku izvući nekog trećeg, iz rukava? I bili su glasniji oni koji su „od ljudi bliskih Vučiću“ saznavali da je to zasigurno Nebojša Čović, te da je on sve što Vučiću treba u konačnom obračunu s Draganom Đilasom. Mašinski inženjer kao i Đilas, čak mu je bio i asistent-predavač na fakultetu, s iskustvom gradonačelnika i upravljanja gradom devedesetih i iskusni političar, ostao upamćen kao gradonačelnik koji nije hteo da prihvati izbornu krađu SPS-a 1996. godine, iskusni političar koji je, kako sam kaže, u svojoj političkoj karijeri stigao da bude funkcioner velike stranke (SPS), predsednik male stranke (Demokratska alternativa) i član najveće koalicije na ovim prostorima (DOS).
O svojoj mogućoj kandidaturi za gradonačelika Čović u razgovoru za „Vreme“ kaže: „Mi o tome još nismo razgovarali, dogovorili smo se da ćemo razgovarati. Imam podatak u biografiji i dovoljno iskustva da ne moram da se zalećem. Pritom znam šta to znači. Neće biti laka vremena za Beograd. Imam, naravno, svoju koncepciju i viziju kako bih to radio, ali sačekajmo još malo pa ćemo videti.“
Poznavaoci prilika u SNS-u tvrde da šef stranke mora da angažuje postojeći stranački kadar, da je toga i sam svestan i da je zato Siniša Mali njegov izbor. A da je priča o Čoviću kao kandidatu samo spinovanje. Pritom, neiskusni Mali je ovako dobio i nekoliko meseci da nauči posao. Vučić mu je za mentora odabrao baš Čovića, koji bi, ako pristane, mogao da bude i u budućem naprednjačkom timu u nekoj novoj gradskoj upravi posle izbora.
…A DS SE ČEŠLJA: Još jedno od medijskih spinovanja u kojima se javnost Srbije već mesecima iscrpljuje do besvesti, u stvari, od formiranja Vučić-Dačićeve vlade, jeste kad ćemo na republičke izbore? I uveravanje da je to Vučićev ključ u konačnom obračunu s Đilasom, koji je šefu naprednjaka veoma važan ne samo zato što je Beograd u pitanju, nego zato što je to već i sasvim lično. Đilas je Vučića dva puta zaustavio u nameri da postane gradonačelnik te da o svom trudu pomeri svoju političku karijeru s mrtve tačke (2008. i 2012). Ovako će Vučićeva karijera zauvek ostati u senci Nikolićeve pobede Borisa Tadića.
Sad je već izvesno da će Vučić u fokusu kampanje držati stranku, „tim“ to jest, mada će nesumnjivo morati da udovolji građanima koji su, uprkos zakonu, naviknuti da gradske izbore vezuju za pojedinca, a ne za stranku, te da glasaju za nosioca izborne liste, a ne za odbornike za koje ni čuli nisu. Zato će u najskorije vreme izaći s nekim imenom i prezimenom. Ima dovoljno vremena za jednu brzu i efikasnu kampanju i lansiranje trećeg čoveka u zemlji.
Za to vreme, Đilas je napadnut sa svih strana. Pošto je smenjen s mesta gradonačelnika, članovi privremenog organa su ga više puta propitivali za gradske dugove i najavljivali izveštaje komisija koje pročešljavaju poslovanje grada za vreme DS-ove vladavine. Po svemu sudeći stići će baš u kampanji. Tabloidi odavno pročešljavaju Đilasa, najnovije je da je Đilas pod istragom i zbog „Apoteke Beograd“. Ali, sve je to ni po’ jada u poređenju sa onim šta mu se radi u stranci. Govorkanja od jesenas da će biti smenjen još pre gradskih izbora s mesta predsednika stranke, poslednjih nedelja prerasla su u pravu kampanju. Boris Tadić bi ponovo da vodi stranku, a počeli su, navodno, da se bune protiv Đilasa i opštinski odbori Beograda (Vračar i Zemun), Vojvodine i centralne Srbije, pa ih mediji svakodnevno prebrojavaju. Do zaključenja ovog broja bilo ih je tridesetak. Čaršijski jezici tvrde da su se vođe pobunjenika dogovorile s Vučićem o svemu, sinekurama posle izbora pre svega, a da se na Vračaru i u Zemunu već prave liste za odbornike; Takođe i da je Vučić upamtio kad je Tadić njemu i Nikoliću pomogao da pocepaju radikale i da mu sad vraća uslugu. Đilas zasad (u trenutku zaključenja ovog broja, utorak, 14. januar) deluje pribrano. Kaže da će se na GO DS-a u subotu, 18. januara, videti koliko odbora i članova GO DS njega podržava.
„Ne obraćam pažnju na broj odbora, posebno kada na spisku tih odbora vidim i neke odbore za koje je diskutabilno da li uopšte postoje. Da ne verujem da je ispravno to što radim sa svojim timom, ja bih sam odustao“, kaže. Za „Vreme“ je ponovio da dok vodi DS neće pristati na ulogu posmatrača ni u jednoj vlasti, ni u jednoj vladi, a da oni koji to žele u stranci, mogu da iznose svoje stavove, ali neće moći da menjaju kurs DS-a.
I tako, deluje da su ovi gradski i republički izbori, ako ih bude, na neki način „više od igre“. Kao da „obična“, odnosno tesna pobeda naprednjaka u Beogradu ovoga puta ne bi bila dovoljna. I najmanji rast demokrata i pad naprednjaka u odnosu na dosadašnje lokalne rezultate, mogao bi i za DS i za SNS značiti „početak kraja“. Početak kraja propadanja DS-a i početak kraja uspona SNS-a.
