Taoci građanskog rata

U toku svakog rata postoji neki izraz ili reč koja se po medijima najčešće provlači. U slučaju Libije, u konkurenciji su „zaštita civila“ i „plaćenici“, mada „psi rata“ u poslednje vreme odnose prevagu. Karakteristično je i da se većina medijskih saznanja o plaćenicima zasniva na istraživačkom principu „reče mi jedan čovek“. Još na početku sukoba u Bengaziju, izvesni francuski lekar je tvrdio da je video dve hiljade demonstranata koje su opkolili Gadafijevi plaćenici crne boje kože i ubili ih tako što su im pucali prvo u noge, potom u potiljak, i da je tih plaćenika bilo „između pet i deset hiljada“. Svetski mediji bi jednog dana javljali da su plaćenici iz Nigera, Čada, Sudana, a već sledećeg pominjali druge egzotične zemlje poput Nigerije, Malija, Mauritanije, a svoje mesto dobila je i Srbija.

PLAĆENICI I STRELJANJA: Srbi su se kroz takve vesti konstantno provlačili, prvi put još na početku nemira, kada su pomenuti kao Gadafijevi snajperisti koji pucaju na demonstrante i piloti aviona koji bombarduju simpatizere opozicije po Tripoliju. Ispostavilo se da bombardovanja Tripolija tada nije ni bilo, ali je početkom marta, kada je oboren avion Gadafijevih snaga kod Ras Lanufa, jedan od vođa pobunjenika izjavio da je pilot srpskog porekla. Drugi pobunjenici su tvrdili da je reč o Libancu ili Sirijcu, a predstavnik Hjuman rajts voča da je pilot kod sebe imao sudanski pasoš. Priča o pilotima je ponovo intenzivirana kada je u intervjuu TV Pinku Gadafi pomenuo da je opozicija u Libiji nudila milione dolara „srpskom pilotu Danijelu“ da optuži režim u Tripoliju za bombardovanje civila, ali da je on to odbio. U potrazi za Danijelom mediji su stigli do Damjana Uzelca, koji je rekao da je kao avio-inženjer 25 godina u Libiji održavao vojne avione, da se tim poslom više ne bavi i da, mada o Gadafiju i Libiji ima izuzetno dobro mišljenje, on nije čovek koga je pukovnik pomenuo.

Zagrebački „Večernji list“ preneo je 12. septembra tekst svog dopisnika iz Libije Hasana Haidara Diaba, da su tokom borbi u Misrati pobunjenici zarobili i ubili 85 stranih plaćenika, i da je među ubijenima bilo devet hrvatskih državljana, dvanaest srpskih, jedanaest Ukrajinaca i deset Kolumbijaca. Diabu je to rekao njegov vodič Abdelaziz Madini, borac pobunjenika, uz tvrdnju da su plaćenici „ubijali sve što je disalo, nevine ljude, žene, decu, starce“, i zbog toga „dobili metak u čelo“. Madini je rekao i da je „mnogo Srba snajperista u Gadafijevim specijalnim jedinicama“, da je na početku ratovanja bilo i srpskih pilota koji su učestvovali u bombardovanju Bengazija, i da je veliki broj njih „ubijen u borbama ili likvidiran posle suđenja po kratkom postupku“. Novinar Diab kaže da je dobio od ministra pravosuđa potvrdu da ima 19 Hrvata koji su uhapšeni, a da se „za Srbe i ostale vode evidencije po različitim zatvorima“. Diab tvrdi i da „lično zna da su se srpski plaćenici borili u Bani Validu, Sirtu i Sabi“ (verovatno misli na pustinjski grad Sebhu), mada je prilično teško dokučiti odakle potiču njegova „lična saznanja“, kada se zna da se u sva tri grada vode borbe i da tamo nema stranih novinara.

Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije objavilo je da nema informacije o streljanju grupe srpskih plaćenika, a ministar Ivica Dačić je rekao i da, bez obzira na to da li su navodi tačni ili ne, pojava bilo kakvih plaćenika nema nikakve veze sa državom Srbijom. I ministarstvo spoljnih poslova Ukrajine je navelo da nema nikakve informacije da su u Libiji streljani Ukrajinci.

ORUŽJE: Mada je u moru dezinformacija, namernih i slučajnih laži koje stižu iz Libije teško dokučiti šta je istina, sa priličnom sigurnošću se može zaključiti da je priča o masovnom prisustvu plaćenika namerno puštena i podgrevana. Plaćenika, naravno, ima u svakom ratu, pa i u Libiji. Najviše ih dolazi iz zemalja u kojima su sukobi dugo trajali, i gde je mnogo onih koji od životnih znanja jedino umeju da pucaju. Za vreme naših ratova, tu su na različitim stranama bili veterani iz Avganistana, što ruski što mudžahedinski. Kada su se balkanski ratovi okončali, „naši“ veterani su se rasuli po Kongu, Iraku, Avganistanu. Ima ih sigurno i u Libiji, ali nema baš nikakvog dokaza da je to prisustvo masovno. Mada Gadafijeve snage drže još svega nekoliko mesta u Libiji, od divizija crnačkih i inih plaćenika su u zatvorima, po navodima svetskih humanitarnih organizacija, mahom ljudi koje ustanici zatvaraju, maltretiraju i ubijaju bez ikakvih dokaza.

Gde su priče o ratu i plaćenicima, tu su i priče o oružju. Vest da je bivši vojni ataše u Libiji Žarko Radunković preminuo u Tripoliju propraćena je nagađanjima da je ubijen jer se u Libiji bavio trgovinom oružjem. Ministarstvo spoljnih poslova Srbije demantovalo je vesti o nasilnoj smrti i saopštilo da je Radunković umro u ambasadi Srbije u Tripoliju od infarkta. Radunković je bio penzionisani pukovnik Vojske Srbije i Crne Gore i radio je kao vojni izaslanik u Libiji od 2000. do 2005. godine. I posle penzionisanja je često putovao u Libiju, kao predstavnik privatne beogradske firme „Kofis“, za koju su mediji navodili da je trgovala oružjem. Nakon smrti Radunkovića, iz firme „Kofis“ je stiglo saopštenje u kojem se navodi da pokojni Radunković ne radi u njihovoj kompaniji od januara ove godine.

Kao i sve države, i demokratske i one druge, i bivša Jugoslavija, potom i Srbija, bavila se i bavi trgovinom oružjem, jer se ovog visoko isplativog posla niko ne odriče. Trgovina se svuda obavlja što preko državnih, što preko privatnih firmi, od kojih neke rade za svoj groš, a neke opet za državu kada nije zgodno da neki posao bude potpuno transparentan. Javna je tajna da penzionisani oficiri rade u takvim firmama, koristeći ranije stečeno znanje i kontakte. Libiji su oružje prodavale i zemlje koje je sada napadaju, poput Britanije i Francuske, kao i Srbija, koristeći decenijske veze, ali se o trgovini oružjem nigde ne priča previše glasno, naročito kada se vlast u zemlji menja, kao sada u Libiji.

Neki mediji su Radunkovića doveli u vezu i sa angažovanjem petorice srpskih državljana, koji su prošlog meseca uhapšeni u Libiji zbog sumnje da su kao plaćenici ratovali za Gadafija, ali nije bilo potvrde ovih špekulacija. Zarobljene Srbe su krajem avgusta novinari ruske „Komsomolske pravde“ videli na aerodromu u Tripoliju. Naši državljani tvrde da su u Libiju otišli sredinom avgusta da rade građevinske radove za srpsko-libijsku kompaniju „Zazura“, da su pokušali da se domognu naše ambasade kada je Tripoli potonuo u haos, ali su u taksiju uhapšeni na nekom kontrolnom punktu. Srpske diplomate u Libiji su posetile uhapšene Srbe, koji su u međuvremenu prebačeni u pritvor u gradu Zintanu i izjavili da se prema njima korektno postupa, a da je istraga o njihovim aktivnostima u Libiji u toku.

Uz medijski atraktivne priče o plaćenicima i trgovcima oružjem, gotovo da se ne pominju naši građani kojih još uvek ima u Libiji. Srpska ambasada u Tripoliju navodi da u toj zemlji ima još oko 120 državljana Srbije, većinom medicinskih radnika, koji su ostali posle evakuacije kada su u februaru počeli neredi u Libiji. Ukupan broj je ipak veći, jer ima i onih naših sugrađana koji su radili za strane kompanije i još uvek su u toj zemlji, a ambasadu nisu kontaktirali.

STARO PRIJATELJSTVO: Mada se često pominju samo čvrste veze Srbije i ove zemlje, Libija ima dobre kontakte sa svim državama nastalim od bivše Jugoslavije. Jake veze Libije i Jugoslavije potiču još od vremena kada je, 1969. godine, Gadafi pučem preuzeo vlast, a Jugoslavija bila jedna od prvih zemalja koja je novu vlast priznala i pomogla. Poznato je da je Josip Broz Tito bio veliki autoritet za tada mladog pukovnika. U narednim decenijama, u Libiji su poslovale brojne jugoslovenske firme, u ovoj zemlji je radio i živeo ogroman broj Jugoslovena. Osim toga, veliki broj Libijaca školovao se u Jugoslaviji, iz tog vremena ostale su jake porodične i poslovne veze, a broj ljudi u ovoj zemlji koji govore neki od „jugoslovenskih“ jezika verovatno premašuje broj onih koji znaju engleski.

Zlatno doba saradnje Libije i Jugoslavije bile su sedamdesete i osamdesete. U Libiji se odlično zarađivalo, a tempo rada je bio ležeran, mediteranski. Mnogo se porodica parama zarađenim u ovoj zemlji zakućilo, i tamo provelo, po sopstvenim rečima, najlepše godine u životu. Dok je iza leđa bila jaka i cenjena država poput SFRJ, problemi sa jezivom birokratijom, kašnjenjem plata, nepoštovanjem ugovora, što je u Libiji uobičajeno, lako su se rešavali na visokom nivou.

Onda su Libiju stigle sankcije, a Jugoslaviju rat i raspad zemlje. U Libiji je i dalje ostalo da radi mnogo bivših Jugoslovena, kod kuće ih je malo toga čekalo, ali uslovi su bili daleko gori, i za strance i za domaćine. Oni koji su u Libiji radili devedesetih i početkom dvehiljaditih, probleme sa libijskim poslodavcima su mahom morali da rešavaju sami. Nije uteha da je odnos libijske države prema pripadnicima drugih „slabih“ država, poput Iračana, Sudanaca, Egipćana, bio još gori.

Matična država, zabavljena svojim jadima, nije se pretrzala od pomoći, što su znali i domaćini. Na reči nekoliko Srba zaposlenih u bolnici u gradu Al Đelatu 2002. godine, izrečene tadašnjem ministru zdravlja oblasti Zuara, da će se žaliti svojoj ambasadi zbog kršenja uslova ugovora, kašnjenja plata ionako manjih nego što je potpisano, ministar se slatko nasmejao: „Pa žalite se.“ U ambasadi ondašnje SCG u Tripoliju, tadašnji ambasador je građanima svoje zemlje rekao da im ne može pomoći, da je Libija „strašna zemlja“ i da pomoć traže od onih koji su ih poslali. Na primedbu da ih je poslalo ministarstvo zemlje koju on predstavlja, da sama Libija nije strašna već je strašno samo nepoštovanje ugovora, ambasador je dodao da prisutni mogu da uvek dođu u ambasadu i popiju kafu, ali da je to sve što može za njih da učini.

Za razliku od ondašnjeg ambasadora, mnogi Srbi, ali i pripadnici drugih jugoslovenskih nacija, Libiju nisu doživljavali kao strašnu zemlju, već su, koristeći veze stečene prethodnih decenija, osnivali firme i tamo poslovali. Neki su se bavili mutnim poslovima, neki radili u građevini, naftnom biznisu, zdravstvu. Ljudi sa ovih prostora su dolazili da rade u Libiji preko državnih ministarstava, naročito u zdravstvu, ali i preko državnih i manjih privatnih firmi, nekih boljih, nekih lošijih.

Ako se neko pita zašto je priličan broj ljudi i pored ranije pomenutih problema pristao da radi i ostajao u Libiji, odgovor je da je, kada se odbiju sve prevare u ugovorima, takse i nameti libijske države, većina ipak zarađivala bolje nego kod kuće, gde je posla za njih bilo malo ili nimalo. To je važilo za Srbe, ali i za Ruse, Ukrajince, Bugare, Beloruse. Bilo je i dosta stručnjaka u naftnoj industriji, gde su uslovi bili daleko bolji, naročito za one koje su angažovale zapadne kompanije. Osim toga, stanje se, što se plata i uslova tiče, bitno popravilo od kada su Libiji 2003. godine ukinute sankcije i zemlja se otvorila prema Zapadu.

Tako je rat u Libiji zatekao priličan broj naših građana. Većina se početkom rata evakuisala, ali neki su ostali u Tripoliju i mestima zapadno od glavnog grada, gde mesecima nije bilo sukoba, nadajući se da će se sve nekako završiti, razmišljajući o nepodignutim platama i deci kod kuće koju treba školovati. Neki od njih su u Libiji godinama, i jednostavno nisu hteli da napuste bolnice u trenucima kada su tamo bili najpotrebniji. Bilo je onih koji se nisu na vreme evakuisali, a kasnije se nisu usudili da krenu prema Tripoliju jer su putevi bili nesigurni, kao i ljudi kojima su kompanije za koje su radili poručile da, ukoliko odu, za njih neće više biti posla, a kada su se našli u obruču već je bilo kasno da beže.

Dok iz pojedinih krajeva Libije, na primer Tripolija, od naših ljudi stižu vesti da se stanje bar malo normalizovalo, što ne znači da opušteno hodaju ulicama, dok nove vlasti pozivaju sve koji su ranije radili u ovoj zemlji da se vrate i nastave posao garantujući im sigurnost, ima i onih čija je situacija potpuno neizvesna, poput nekoliko naših građevinskih radnika u opkoljenom Sirtu. Kada se pominje pet naših sugrađana pritvorenih u Zintanu, slične probleme imaju i neke druge zemlje. Ukrajinski lekari koji rade u Libiji kažu da je dvadesetak građana ove zemlje u zatvorima pod optužbom da su plaćenici, mada se radi o ljudima koji su radili kao kuvari i građevinci u Libiji.

Kada se i ako se sukobi u Libiji završe, unosnog biznisa za trgovce oružjem i vojne instruktore sa ovih prostora neće biti, ali ni za velike građevinske i druge proizvodne firme, jer će te oblasti preuzeti kompanije zemalja koje učestvuju u intervenciji. Za Srbe, ostale bivše Jugoslovene i Istočnoevropljane ostaće neki drugi poslovi – nema Zapadnjaka koji će se otimati da u Libiji rade kao medicinsko osoblje. Problemi sa birokratijom i nepoštovanjem ugovora neće biti manji, to nije bilo do Gadafija već do načina poslovanja u ovom delu sveta. A dok se država ne normalizuje, dodatno opterećenje predstavljaće neizvesnost i mrki pogledi zbog priča o plaćenicima sa ovih prostora, što su već na svojim leđima iskusile hiljade emigranata crne boje kože.

HAJKA NA IZMIŠLJENE PLAĆENIKE: Borbe u Libiji…

…i pretrpani zatvori