Šta nam se to događa? Šta dalje? Šta je doneo Studentski protest i u šta (ne) može da se pretoči? Koliko smo blizu političkoj promeni i šta je za nju potrebno? Ovo su pitanja koja se postavljaju gotovo svakodnevno. Za to vreme, vlast i dalje pokušava da iznađe odgovor na proteste koji su kao šumski požar zahvatili zemlju, kao i na društvenu katarzu – posle koje manipulacije vlasti ne rade kao pre, a ravnodušnost i strah se tope – koju izazivaju studentski marševi.
O tome i drugim temama razgovaramo sa Slobodanom G. Markovićem, profesorom političke antropologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i Institutu za evropske studije. Sagovornik je zamolio da u tekstu sintagma “Studentski protest” bude napisana velikim početnim slovom, jer ovaj protest sagledava kao istorijski događaj.
“VREME”: Ko danas u Srbiji ima moć?
SLOBODAN MARKOVIĆ: Da krenemo najpre od toga ko je imao političku moć do decembra 2024. u Srbiji. Tu je odgovor jasan. Srpska napredna stranka drži vlast od republičkog nivoa do nivoa mesnih zajednica, na način na koji nije pošlo za rukom ni SPS-u tokom devedesetih godina. Gotovo da nema opštine u Srbiji u kojoj SNS nije na vlasti. To znači da je politička moć formalno u rukama vladajuće stranke. Pošto je ona oličena u osobi koja je dala naziv listi SNS na parlamentarnim izborima, onda je politička moć bila u rukama predsednika Srbije Aleksandra Vučića i SNS. Njen je opseg po vertikali takav da je bio nepoznat u političkoj istoriji Srbije od 1990. do sredine prošle decenije. Ni u vreme vladavine Slobodana Miloševića njegov režim nije mogao da pobedi u mnogim opštinama Srbije, a u poslednjim godinama nije imao vlast ni u ključnim gradovima.
U pogledu nivoa ostvarene demokratije stanje ipak nije gore sada nego što je bilo devedesetih. Tada je zemlja bila pod međunarodnom izolacijom i u autokratskom poretku, dok je danas u poretku koji nije ni demokratija ni autokratija nego nešto između, ali s tendencijom da ide ka autokratiji. Paradoks je što ni u sistemu koji je uspostavljen devedesetih nije bila moguća ovakva koncentracija političke moći po vertikali – od mesne zajednice do nivoa države. Hibridnost poretka u Srbiji olakšala je ovakav ishod u pogledu urušavanja demokratije, ali nije jedini uzrok toga. Hibridni poreci mogu da mobilišu podršku sa svih strana i nisu opterećeni ideološkim i moralnim ograničenjima. Ta fleksibilnost hibridnog poretka pokazala se na više primera u Evropi i svetu kao idealna za osporavanje liberalne demokratije.
A ko poseduje legitimnost?
Posle okupljanja studenata i građana na Slaviji 22. decembra postalo je jasno da je legitimnost gradskih vlasti u Beogradu potpuno upitna, a posle mitinga u Novom Sadu osporena je njena legitimnost i u Novom Sadu. Prolaskom studenata kroz gradove i mesta Srbije osporena je i vlast u Aranđelovcu, Kragujevcu i drugde. Uporedni građanski protest osporio je i legitimnost vlasti u Užicu, Čačku, Batočini, Vršcu, Sečnju, Mionici… Prema podacima Arhiva javnih skupova, na mitinge u pojedinim mestima Srbije na proteste je izašlo od 10 do 40 odsto stanovništva. To je otprilike 18 do 72 odsto onih koji izlaze na izbore. Tako nešto je do sada nezabeleženo.
U periodu između 22. decembra i Sretenja 2025. došlo je velike erozije legitimnosti vladajuće stranke. Moć se izmakla vladajućoj stranci po horizontali. Vrhunac političke moći je, kako kaže Hana Arent, kada su svi protiv jednog, vrhunac nasilja je kada je jedan protiv svih. Moć očigledno, po toj definiciji, zavisi od broja pristalica i, u tom smislu, svedočimo tome da ona u Srbiji odlazi od oličenja te moći i od vladajuće stranke u drugim pravcima. Teorijski, legitimnost, kao i moć, počiva na nivou podrške. Ali kada je u toku građanski protest, stvari su malo drugačije. Tada postaje ključna razlika između voters i supporters, odnosno između glasača i pristalica.
Glasači vladajuće stranke zapravo su deo dobro organizovane izborne tehnologije koju je partitokratija SNS dovela do samog vrhunca. Pri tome, partitokratija u Srbiji postoji od uvođenja političkih partija, odnosno od osamdesetih godina 19. veka do danas, i predstavlja stalni problem za konsolidaciju demokratije. Ono što je novina u višestranačju u Srbiji, a što je bilo praksa u vreme socijalizma, jeste to da jedna stranka tvrdi da je opštenarodna i to potkrepljuje navodima da ima 700000 članova. Taj broj je neverovatno veliki, čak i ako je uvećan iz marketinških razloga. On je za 260000 viši od broja članova Laburističke partije (koja ima 309000 članova) i Konzervativne stranke (131000 članova) zajedno u Britaniji, a ta zemlja ima 10 puta više stanovnika od Srbije. Toliki broj članova unapred značajno određuje i ishod izbora. Po sadašnjoj britanskoj praksi vladajuća stranka bi, na nivou Srbije, trebalo da ima između 12500 i 31000 članova!
Protesti u Srbiji izneli su na videlo da glasači nisu i pristalice. Debakl vladajuće stranke na mitingu u Jagodini ogolio je tu razliku kada se na 100000 građana i građanki u Beogradu 22. decembra pojavilo 14000 ljudi u Jagodini. Čak ni tih 14000 nisu bili pristalice, kao što su otkrili dovitljivi prilozi pojedinih novinara i podaci da je ogromna većina dovožena iz raznih mesta Srbije. Ni miting u Sremskoj Mitrovici nije popravio utisak o tome da bi vladajuća stranka u Srbiji mogla da konsoliduje redove. Naprotiv. Problem za vladajuću stranku u tome je što birači koji nisu pristalice lako mogu da promene stranu ili da se pasivizuju kada nastupi društveno previranje, i ta stranka sada je u velikom problemu kako da zaustavi talas delegitimizacije koji je u toku. Zapravo, teško je predvideti i neki scenario u kome bi ona mogla da ovaj proces zaustavi.
Drugim rečima – politička teorija kaže da smo vrlo smo blizu političke promene?
Već se procenjuje da je Studentski protest u Srbiji najveći protest koji vode studenti u Evropi od 1968. Jedan pokret koji je nešto prilično novo, bez analogija 57 godina unazad, ne može lako da se sagleda. Još teže je davati prognoze. Delegitimizaciju poluautoritarnog režima izazvao je jedan, sa stanovišta političkog sistema, vanistitucionalni faktor – skup plenuma studenata. Plenumi insistiraju na evoluciji, političkom sazrevanju društva i osnaživanju institucija. To je sve preduslov za fer i slobodne izbore. Tek ovi izbori mogu da dovedu do promene vlasti. Alternativno, vlast može i sama da se uruši, ali je to, ako posmatramo najbližu analogiju s Crnom Gorom, malo verovatno bez izbora.
A šta je, u toj široj slici, sa koalicionim partnerima SNS? Kakva je njihova uloga?
Oni su dodatni faktor neizvesnosti. Koalicione partnere vladajuće stranke sa SNS ne vezuje nikakva ideološka bliskost. Oni su najslabija karika režima. Zato je i najavljeno formiranje novog pokreta. Ali čini se da će upravo stvaranje, ili pokušaj stvaranja tog pokreta doneti više problema nego koristi vladajućoj koaliciji, a moglo bi da dovede i do krize pojedinih koalicija. Od nivoa društvenog pritiska zavisiće dinamika kojom bi Srbija mogla da dođe do tačke da ima slobodne i fer izbore. Svakako da je sada Srbija daleko bliža toj mogućnosti nego bilo kada ranije u ovoj deceniji.
Kako vidite razrešenje političke krize u Srbiji? Koji su koraci neophodni?
Priprema za slobodne i fer izbore jedini je institucionalni izlaz. Problem je u tome što onaj deo Srbije koji je na ulicama, a to znači i sve opozicione političke stranke, ne veruje vlastima da su spremne da obezbede uslove za slobodne izbore. Promena sastava vlade neće nikoga zadovoljiti i samo je manevarski potez vlasti da izbegne raspisivanje izbora na kojima bi ona bila jedina učesnica. Vlasti je u interesu da kupuje vreme i da se nada da će studentski i građanski pokret da splasne, kao što se dogodilo s prethodna četiri pokreta: “Krvave košulje”, “Jedan od pet miliona”, “Srbija protiv nasilja”, i ekološkim i građanskim pokretom protiv eksploatacije litijuma. Ako i novoizabrana vlada bude kratkotrajna, ne vidim šta će drugo vlast moći da uradi nego da, na kraju, prihvati koncept prelazne vlade koja bi pripremila slobodne izbore?
Koja je tu uloga opozicije, koja pokreta, a koja studenata?
Protesti u Srbiji imaju višedimenzionalni karakter. Prevashodno su to studentski i građanski protesti u kojima su nosioci aktivnosti studenti, a odlučno ih podržavaju umetnici, profesori, naučnici, prosvetni radnici, maturanti, advokati, taksisti i drugi. Taj deo protesta ima i karakter studentskog i karakter građanskog pokreta, i oni se dopunjuju. Protesti se odvijaju već u preko 300 mesta Srbiji, a u najvećem broju tih mesta nema ni fakulteta ni viših škola. U tim mestima nosioci protesta su građanski aktivisti i opozicione političke stranke i pokreti. Konačno, ekološki pokret još je jedan deo protesta.
Protesti “Srbija protiv nasilja” i veliki protesti protiv eksploatacije litijuma prošle godine jasno su pokazali da je potencijal građanskog protesta mnogo širi od potencijala okupljanja koje bi vodila politička opozicija. Već od kraja 2023. osa je počela da se premešta u korist građanskog aktivizma. Glavni problem je kako da se građanski aktivizam usmeri u pravcu institucionalnih promena. Partitokratija u Srbiji, koja je pod SNS dostigla svoj vrhunac, obesmislila je bavljenje politikom, pa i opoziciono političko delovanje. Zato sada imamo politički vakuum. Vlast se delegitimiše, a legitimnost ne prelazi na političku opoziciju. Simbolički, studenti su preuzeli i deo političkog autoriteta. Oni ne pokazuju ambiciju da to pretvore u političku moć. Time široki društveni dijalog postaje neophodna stvar.
Dijalog je u Srbiji svakako potreban. Na nivou vlasti i opozicije on je teško izvodljiv bez posredovanja Evropske unije, ali je veoma važan. Kada je u pitanju demokratska Srbija, taj dijalog je još važniji, ali ne s vlastima, nego međusoban. Potreban je dijalog između svih društvenih aktera (studenata, akademske zajednice, građanskih aktivista, političkih stranaka i pokreta) koji se zalažu da se institucije oslobode i koji rade na tome da se dođe do slobodnih i poštenih izbora.
Kako je moguće da su kult ličnosti Aleksandra Vučića, koji je građen više od decenije i u koji je uloženo toliko sredstava i resursa, studenti tako brzo razbili?
Ne znam da li bih to nazvao kultom ličnosti, pošto je kult ličnosti teško izgraditi u pluralističkom društvu, pa čak i u defektnom pluralističkom društvu kakvo je srpsko. Ono što se događalo u Srbiji u prethodnih 12 godina pre bih označio kao sistematsko nastojanje da se stvori utisak da su postignuća vlasti i ranijeg premijera, a sada predsednika Srbije, “najveća u njenoj istoriji”. Takav utisak razbija se još od pokreta “Srbija protiv nasilja”. Studentski protest samo je do kraja ogolio ono što je postalo jasno već tokom 2023, a to je da većina građana/ki Srbije ne želi jakog vođu već jake institucije, ali da nisu sigurni ko može da dovede Srbiju do te promene. Kada kažem većina, mislim na sve građane/ke, a ne samo na one koji izlaze na izbore.
Glavni je razlog ipak u generacijskom okviru Studentskog protesta. Zumeri (generacije rođene između 1997. i 2009) reaguju drugačije od bejbi bumera i iksovaca (generacijâ rođenih između 1946. i 1980), koji čine glavninu političke elite i u Srbiji i u svetu. Pojednostavljeno rečeno, dok su bumeri potrošači, iksovci su potrošači i pomalo cinici. Onima koji naginju beskrajnoj kritici bilo je lakše da prihvate poluautoritarnu vlast nego što je to zumerima. Dok iksovci beskrajno i isprazno debatuju po društvenim mrežama, uvek bez saglasnosti o bilo kojoj temi, zumeri reaguju drugačije. Oni su veoma osetljivi na nasilje i svaki oblik prisile. To su pokazala i pojedina istraživanja u Srbiji. Oni sve one koji se, prema njihovim merilima, netolerantno ponašaju i koji podržavaju nasilje jednostavno kenseluju.
Tokom skupa na Autokomandi prolazio sam pored prisutnih studenata dok je trajalo gromoglasno najavljeno obraćanje predsednika Srbije. Pažljivo sam pratio njihove reakcije. Skoro niko nije gledao u mobilni telefon. Znači skoro niko od prisutnih studenata/kinja nije obraćao pažnju na govor koji je bio upućen njima. Studenti su pročitali Ustav i naučili član 112. Zaključili su da predsednik nije nadležna institucija za njihove zahteve i da se ne uklapa u njihovo viđenje tolerantnog ponašanja. Tako su, ignorisanjem predsednika u svom svetu, srušili i utisak izuzetnosti koji je o njemu stvaran u prodržavnim medijima. Studenti su plasirali slogan “nisi nadležan”, a taj njihov stav proširio se na ceo protest.
Šta je tu bilo ključno?
Ima sigurno više ključnih tačaka. Sa studentske strane ključna je njihova inovativnost i brzina reagovanja, koju jedan okoštali režim nije u stanju da isprati. Jednako je važna i reakcija vlasti koja je pomislila da sa studentima može da se obračunava pritiscima i pretnjama. Ono što važi za zumere uopšte, još više važi za studentsku populaciju u okviru zumera. Otpor nasilju je za njih bezuslovna stvar, a režim je pokušao da se sa njima obračuna pritiscima. Stvarana je i stvara se atmosfera koja podstiče na fizičke obračune sa studentima. Pokazalo se da je takav pristup vlasti besmislen jer je horizontalni otpor studenata toliko širok da je obuhvatio celo društvo, a to znači decu i rođake svih: i onih koji sarađuju sa režimom i onih koji mu se protive. I policija, koja je na sličan način horizontalno povezana sa studentima, jedva je dočekala da dobije instrukcije da štiti studente. Već prilikom skupa na Autokomandi postalo je jasno da redovne snage policije pokazuju velike simpatije za Studentski protest.
Koja je uloga marševa od Beograda do Novog Sada, pa sada iz svih delova Srbije do Kragujevca? Šta oni donose?
Marševi od Beograda do Novog Sada i Sretenjski marš iz raznih gradova Srbije do Kragujevca od izuzetnog su značaja za simboličko mapiranje slobode. Studentski protest marševima mapira jednu novu Srbiju koja se samoidentifikuje kao Srbija oslobođena od straha. Prvi čin bio je skup na Autokomandi. Tada je simbolički stvorena zona od Hrama Svetog Save do Autokomande, koja je bila oslobođena straha. Bio je to spektakl različitosti i dokaz da u Srbiji oslobođenoj straha ima mesta za sve: od studenata koji žive najrazličitijim životnim stilovima, preko umetnika i profesora, do bajkera, poljoprivrednika i veterana elitnih vojnih jedinica. Na sloganima je bilo svega, od Če Gevare preko liberalizma do patriotskih poruka. Na marševima koji su usledilim svako mesto kroz koje su studenti prolazili je, antropološki rečeno, učestvovalo u procesu prelaska. Taj prelazak bio je iz stanja zebnje i teskobe u nešto što su oni koji su učestvovali u dočecima studenata, po sopstvenim iskazima, doživeli kao novostečenu slobodu. Teško je pronaći nešto nalik tome u novijoj političkoj istoriji Srbije, nešto s čim bismo mogli da uporedimo značaj ovih marševa. Simbolički potencijal ovih marševa je ogroman i mislim da još nismo u stanju da sagledamo sve promene koje bi mogli da donesu.
Trenutno istražujete stavove studenata po raznim pitanjima. Možete li nam otkriti neke nalaze?
Za sada bih se zadržao na analizi slogana i poruka koje članovi plenuma nose na protestima i koje objavljuju putem društvenih mreža. Što se tiče poruka, one otkrivaju visoku društvenu i političku zrelost, zapanujući nivo inovativnosti, i daju uvid u glavne poruke protesta. One su usmerene protiv onoga što članovi/ce plenuma doživljavaju kao sveprisutnu korupciju u Srbiji, nedostatak pravne države, nepostojanje medijskih sloboda. Tu su i poruke da studenti/kinje žele da ostanu u Srbiji. Sve ove poruke govore u prilog tome da bi glavni tok Studentskog protesta mogao da se nazove “ustavni patriotizam”, dakle onaj oblik aktivizma koji pozivanjem na Ustav pruža inkluzivan pristup i obezbeđuje slobodu svim građanima i građankama Srbije.
Svaki plenum ima svoje posebne parole, koje proističu iz naučnog usmerenja za koje se školuju. Farmaceuti u Beogradu imaju indikacije bolesti, opis neželjenih efekata i predlog za terapiju. Veruju da je za profilaksu kasno, ali da za razne društvene otrove imaju protivotrov! Studenti FON-a obavili su SWOT analizu i zaključili da je najveća snaga studentskog pokreta u studentima, a najveći izgledi u redu, pravdi i boljem sutra. Jedna od poruka studenata Ekonomskog fakulteta u Novom Sadu je “amortizujte korupciju ne našu budućnost”. Dovitljivost je način kritike učesnika/ca plenuma pa studenti/kinje Saobraćajnog fakulteta u Beogradu poručuju protivnicima blokada: “Ako vam smetaju blokade vozite se metroom.”
Šta vam je ostavilo najjači utisak o tome kako funkcionišu plenumi?
Uz ogradu da sam prisustvovao samo uvodnim delovima plenuma, mogu da kažem da su mi utisci izuzetno povoljni. Nivo poštovanja koji učesnici plenuma pokazuju jedni prema drugima zavidan je. Druga hvale vredna stvar jeste način na koji oni prevazilaze međusobne razlike. Istakli su i definisali zahteve koji mogu da mobilišu sve. Međusobna solidarnost je isto tako veoma važna i jasno vidljiva među učesnicima plenuma. Konačno, inkluzivnost je nešto o čemu bi iksovci trebalo da uče od učesnika/ca plenuma.
Kakav je položaj Srbije, kakav režima, a kakav demonstranata u međunarodnim okvirima danas?
Opet treba napraviti paralelu s novembrom 2024. Tada je režim u Srbiji stajao izuzetno dobro u međunarodnoj zajednici. Gotovo komično laviranje u srpskoj spoljnoj politici činilo se kao prilično rizično, ali je posle pobede Donalda Trampa ono dobilo nov kontekst i dotadašnje osude takvog stava kod pojedinih zapadnih zemalja potpuno su relativizovane. Delovalo je da je politika zadovoljavanja partikularnih interesa svih velikih sila donela povoljne rezultate za režim u Srbiji.
Od početka ove godine sve je to, čini se, palo u vodu. U poslednjih mesec dana došlo je do toga da se o vlastima u Srbiji govori veoma kritički u Evropskom parlamentu i da komesari Evropske komisije prvi put taksativno navode sve probleme povodom vladavine prava u Srbiji na koje analitičari godinama ukazuju. Čak tri od četiri ključne grupacije stranaka koje formiraju većinu u Evropskom parlamentu odlučno su osudile vlasti u Srbiji i podržale zahteve Studentskog i građanskog protesta. Jedna poslanica Evropskog parlamenta se i poklonila studentima u Srbiji i njihovom pokretu. Broj negativnih i kritički intoniranih tekstova o vlastima u Srbiji u poslednjih mesec dana u stalnom je porastu. Samo je posle decembarskih izbora 2023. postojao jedan period jače kritike srpskih vlasti, ali sadašnji talas kritike još je izraženiji.
Što se tiče podrške studentima, prva dva meseca prošla su bez veće podrške. Skupovi na Autokomandi, u Novom Sadu i Kragujevcu donose podršku širom demokratskog sveta, i po dubini i po širini. U Sloveniji i Grčkoj ogromno je zanimanje i podrška Studentskom protestu, a i građani zemalja Jugoistočne Evrope pokazuju solidarnost. Uz to, sve veći broj univerziteta u svetu bavi se Studentskim protestom, a i podrška medijskih ikona poput Novaka Đokovića, Madone, Marine Abramović, Severine i drugih od velikog je značaja.
Slika zapadnih medija o vlasti u Srbiji poslednjih nedelja prilično je nepovoljna. Mnogi od njih sada se pitaju koliko ona još može da opstane i analiziraju šta joj je alternativa. Novina je i da sve veći broj zapadnih medija prihvata činjenicu da je većina građana Srbije odlučno protiv eksploatacije litijuma i da je samim tim od malog značaja da li sadašnje vlasti podržavaju taj projekat ili ne.
