Takmičenje u podaništvu

Treći je ovo put u posljednjih godinu i pol dana da je tjednik „Vreme“ sa OEBS-om okupio umne ljude da pričaju o pravosuđu. Jedini je mogući zaključak da nakon svih takozvanih reformi pravosuđa nismo odmakli dalje od početka, s time što nam se sad najavljuju i promjene važećeg Ustava, pa i kad je o pravosuđu riječ.

„Monteskje je savetovao da se u zakon sme dirati samo drhtavom rukom. Dakle, i amandmane na Ustav, ako treba da primenimo ovo Monteskjeovo učenje, treba pisati drhtavom rukom“, kaže profesor Tanasije Marinković u svom uvodnom izlaganju o promjenama Ustava koje se odnose na pravosuđe. I dodaje: „Očigledno je problem upravo u kulturi. Očigledno da su i demokratija i vladavina prava nežne biljke koje se moraju pažljivo odgajati i pomenuta Magna karta u stvari jako dobro o tome svedoči. Jer od 1215. godine razvija se određena kultura. I ni tamo se to nije desilo preko noći. Drugim rečima, neće se desiti ni ovde. Mi toga moramo da budemo svesni.“

Naslijedili smo tešku, umjesto drhtave ruke, pa će tako sudija Apelacionog suda Miodrag Majić u nekom trenutku ustanoviti da mi, u stvari, nezavisnog pravosuđa nemamo još od 1945. godine. „Sudije se ponašaju i danas jednako kako su se ponašale i prethodnih decenija, očekujući da neko tu treću vlast pokloni. Ni jednu jedinu vlast nikada, to znaju svakako bolje oni koji se teorijom vlasti bave, niko nije poklonio. Vlast se uvek osvajala, a pravosuđe naše ni blizu nije, čini se, ideje o tome da bilo šta treba da osvajaju i da se za bilo koju vlast bori. Jedino što danas vidimo jeste neverovatna spremnost na kolaboraciju i neverovatna spremnost na podaništvo koje se neguje i podaništvo za koje se čak i takmiči – ko će bolje i ko će pre da postane podanik i kolaborant u toj igri nepostojanja te grane vlasti. Jer, ja sam više puta isticao i u tekstovima da mi nikada, u stvari, nismo ustanovili sudsku vlast na ovim prostorima.“

Majić dodaje: „Pravosuđe će na ovim prostorima, bojim se, tek u narednom periodu, od neke svoje Magna karte, ili kako god je nazivali, morati da otpočne borbu koju nikada nije ovde izvršilo. Pravosuđe koje mi danas znamo je izašlo ispod šinjela vlasti. Ono svoj sukob sa izvršnom vlašću još nije ostvarilo, ni završilo. I to je ta podela, to cepanje iz tog šinjela će morati da se odvije, ili ćemo i dalje nastaviti na ovom putu.“

USTAV I GRAĐANI: Dvije su sesije na tribini bile: prva, promjene Ustava koje se tiču pravosuđa, a druga pristup građana pravdi. Teško je jednu odvojiti od druge, miješaju se tu i politika i prava građana u konkretnim stvarima. Advokat Slobodan Beljanski tako govori: „Ilustrovaću to odnosom prema izjavi sadašnjeg ministra pravde povodom pisma grupe građana koji su tražili od njega pomoć. Odgovorio je autorskim tekstom koji je objavljen u septembru prošle godine u listu ‘Danas’, objasnivši da mu Ustav i zakoni ne dozvoljavaju da se meša u rad pravosudnih organa, ali da on ima pravo na svoje mišljenje pred Bogom i državom, pa je, izražavajući to mišljenje rekao kako on na svim sastancima sa sudijama i tužiocima kaže da posebnu pažnju treba da posvete rešavanju slučajeva propalih privatizacija, bezdušnih pljački države i radnika. Šta iz ovoga proizlazi? Najpre da ministar ne zna šta je mešanje u rad pravosuđa i da njegovo izražavanje mišljenja o ma kojoj vrsti sudskih postupaka ima bitna ograničenja. Jer, šta to znači posvetiti posebnu pažnju? Da li posvetiti manju pažnju, ili nepažnju nekim drugim predmetima? Ne znam da li mu Bog na to daje pravo, ali mu sigurno država ne daje pravo. Imamo, dakle, izjavu političara na koju je trebalo reagovati. Nisam primetio da je Društvo sudija reagovalo. Ako je kolega postavio to pitanje, onda i ja njemu mogu postaviti pitanje: zašto je Društvo sudija ćutalo? A taj i takav ministar pravde, da ne pominjem ostale greške koje čini, pod apsolutnom je zaštitom premijera. Premijer, pored svega ovoga što se događa, kaže da je on dovoljno odgovoran i dovoljno stručan, i da uživa njegovo apsolutno poverenje. Kako onda da se pomerimo sa mrtve tačke?“

Kosta Mitić Vranjkić iz Društva sudija, pak, kaže da ako promatramo pravosuđe 2015. godine u zemlji Srbiji koje „nije ni na nebu, ni u nekom prostoru između zemlje i neba, nego upravo u zemlji Srbiji 2015. godine“, ono i nije baš tako loše. „Usudiću se da kažem da je i bolje, kako od drugih grana vlasti tako i od mnogih društvenih sistema u ovoj zemlji, ili zdravstva i drugih“, kaže on i pita: „Je li šest sudija u Visokom savetu paradigma svih sudija u Republici Srbiji? A pritom, kada govorimo o šest sudija izbornih, članova Visokog saveta sudstva, ja moram da podsetim da je jedan kolega digao svoj glas, a čini mi se da se nešto to zaboravlja, i da je završio u zatvoru. Da je bio šest meseci u pritvoru zato što je rekao – ja neću. Pa, videli smo, znači, kako prođe sudija koji je u Visokom savetu pod nekom drugom vlašću, ali čovek je tako prošao. Čovek je šest meseci bio u zatvoru. I dan-danas se vodi krivični postupak protiv njega. Teško da će me neko ubediti da se to njemu ne bi desilo da on tadašnjoj ministarki pravde nije rekao: „Ja neću to tako da radim.“ (Slučaj sudije Blagoja Jakšića, prim. aut.)

I TAČKA: Članica Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije Jelisaveta Vasilić, pak, kaže, u samom startu diskusije, da svaka vlast pravi pravosuđe po svojoj mjeri. „Pravosuđe propada onoliko koliko to vlast izvršna hoće. To znači – vlast na raznorazne načine ucjenjuje pravosuđe, ali baš ucjenjuje. I budžetom, i materijalnim položajem, i nemogućnošću nosilaca funkcija da ostvare neka svoja ljudska i ostala prava. To znači: svaka vlast za pravosuđe nije dobra – tačka!“

Sve je, dakle, u skladu s onim što je advokat Beljanski rekao, a tome u prilog govori i advokat Vladimir Horovic: „Naša borba za zakonitost, izmene zakona, izmene propisa, pa konačno i izmene Ustava će biti na taj način obezvređena, jer ćemo imati kompletirano podobno sudstvo, tužilaštvo takođe, i bićemo srećni što imamo upodobljene zakone Evropskoj uniji, ali ćemo biti nesrećni što imamo upodobljene sudije vlasti koja ih je po sadašnjem sistemu i načinu odabrala.“

O tužilaštvu su govorili predsjednik Udruženja tužilaca Srbije Goran Ilić i član ovog udruženja Nenad Stefanović. Goran Ilić kaže: „Recimo, priliv predmeta po zameniku javnog tužioca u Novom Sadu je više od hiljadu u toku godine. Ako to pomnožite sa brojem radnji koje on mora da preduzme u toku godine, po jednom predmetu, znači više od deset sigurno, i opet to podelite sa brojem radnih sati u toku godine, doći ćete do toga da tužilac i u najsloženijem predmetu ima svega desetak minuta vremena da donese odluku. A koliko mu treba vremena da tu odluku realizuje, da tehnički odradi itd., o tome ne treba ni govoriti. Znači, prosto Zakonik o krivičnom postupku je napravio jedan potpuni disbalans u našem sistemu. Pojedini delovi sistema su odjednom postali preopterećeni, a drugi delovi sistema su donekle rasterećeni“, kaže on i dodaje da je, primjerice, u Prvom osnovnom sudu u Beogradu priliv predmeta po sudiji otprilike stotinjak predmeta godišnje, a tužilac ima više od 700.

„E, sad, taj isti tužilac prati predmet od početka do kraja, a sudija odlučuje samo u jednoj fazi tog postupka. Naravno da sudije nisu krive zbog toga što nemaju dovoljan broj predmeta, ali prosto govorim o tome u kakvoj smo se situaciji kao javno tužilaštvo našli, ne svojom krivicom. Naravno da će sve to u perspektivi imati kao posledicu, da kažem, opadanje kvaliteta. Jer, šta se dešava? Ljudi, tužioci, bežeći od Zakonika o krivičnom postupku, opterećeni su takozvanim kultom norme da se što veći broj predmeta uradi u što kraćem roku, bez obzira na kvalitet, jer je bitno samo završiti što veći broj predmeta. Ako ne završe odgovarajući broj predmeta, doći će pod udar raznoraznih pravilnika. Po svaku cenu se primenjuju neke alternativne forme, načini za rešavanje krivičnih stvari“, kaže Ilić, dodajući da ima utisak da se sve više udaljavamo od pravde, a sve više približavamo nečemu što je trgovina, cjenjkanje, pogađanje i tako redom…

DELEGACIJE I OPSTRUKCIJE: Ilićev mlađi kolega, tužilac Nenad Stefanović, iz općinsko-tužilačkih redova dodaje: „U Palati pravde imate kabinete od 12 kvadrata. Ja kao nosilac javnotužilačke funkcije, zamenik osnovnog javnog tužioca, sedim sa još četvoricom kolega koji su tužilački pomoćnici. Oni isto imaju u radu od 700 do 800 predmeta. Razumem sve advokate, sve stranke, građane koji nam se obraćaju i pitaju šta se dešava u njihovim predmetima, ali ću reći da, na primer, ukoliko je krivična prijava od policije podneta danas, ja mogu da zakažem saslušanje tog osumnjičenog tek u oktobru ove godine. Ukoliko mi se ne odazove sledeći put preko policije, onda je saslušanje moguće negde u martu sledeće godine. Kada će biti ispitani oštećeni i ostali svedoci, stvarno ne znam, tako da smo pred kolapsom.“

foto: dubtastic | jason morrison

Ima i pozitivnih tonova. Tako advokat Predrag Savić misli da je danas situacija u pravosuđu „za nijansu bolja“ nego 2000. godine. Ipak, među malobrojnima je. Vida Petrović Škero, dojučerašnja sutkinja najvišeg suda u zemlji (otjerana u penziju po hitnom postupku, to je tek druga priča), kaže: „Šta ćemo reći kada se već drugi put delegiraju sudovi po Srbiji, jer parnični sudija ima od 800 do 1000 predmeta u radu? I onda se predmeti delegiraju i za godinu dana dođemo na istu situaciju. E, pa, ja ću jednu stvar reći: naše sudstvo je gore. Neću govoriti o pojedincima i reći ću još jednu stvar koja je moj lični zaključak: jadni građani!“. I kaže još: „Nesinhronizacija i nesistematično funkcionisanje sistema dovelo je dotle da građanin nema apsolutno nikakvu dostupnost da bi obezbedio ni efikasnost, ni kvalitet, niti da mu se obezbedi pravično suđenje, jer on neće moći da proveri ni ono šta je razlog da mu učestvuje nezavisni sudija sa institutom, preko instituta isključenja izuzeća…“

Kraj postupka je izvršenje presude. O tome izvršiteljka Mirjana Dimitrijević kaže: „Sa aspekta građana smatram da je efikasnost izvršnog postupka nešto što je neophodno. Baš zbog ovakvog stanja u pravosuđu o kome smo danas slušali, o dužini trajanja suđenja, dakle parničnih postupaka, ako i sam izvršni postupak vratimo u situaciju da traje godinama, koliko je bilo do 2011, bojim se da to za naše građane, a i za našu državu neće biti dobro.“ A i u ovom segmentu se očekuju promjene.

JOŠ JEDAN KRAJ: Kraj za profesoricu Univerziteta Union Violetu Beširević: „Da li je situacija u pravosuđu loša? Tu smo čuli neka suprotstavljena mišljenja i ja bih se složila sa onima koji tvrde da je loša i da nikad nije bila gora. Neću da procenjujem, jer nisam sudija, da li je to zaista tačno, ali samo da vas podsetim da situacija u našem društvu teško da je ikada bila ovakva kakva je sada. Svi segmenti društva su izloženi antimodernizacijskim trendovima, uključujući, pre svega, profesiju kojoj ja pripadam, obrazovanje je u katastrofalno lošem stanju. Ako je situacija u društvu uopšte takva, ni sudstvo ne može biti mnogo bolje.“

Treći put zaredom, nitko se iz Ministarstva pravde nije pojavio na tribini „Vremena“ i OEBS-a, iako su bili uredno pozvani. Jednako kao i nitko iz Ustavnog suda Srbije. Njih se ne tiče skup pametnih profesionalaca koji o pravosuđu imaju svašta reći, i o problemima i njihovim rješenjima.

Da se nadamo da će bar pročitati stenogram rasprave na sajtu „Vremena“, ili će im čak i to biti prevelik i suvišan intelektualni i profesionalni napor?