Tajna Andrije Draškovića

Iako su posle akcije Sablja bivši ministar unutrašnjih poslova Dušan Mihajlović i ostali čelnici MUP-a samouvereno, ali ne ubedljivo, tvrdili da je „organizovan kriminal sasečen u korenu“ pokazalo se da su skeptici bili u pravu. Najsvežiji primer je, bez sumnje, pokušaj likvidacije Andrije Draškovića u prošlu nedelju predveče u kolovoznoj traci na delu puta između isključenja za Ikarbus i Kvantašku pijacu. Za sad nepoznati strelci u ukradenom „mercedesu“ sa registarskim tablicama skinutim sa vojnog vozila (VJP 1410) i nakačenim na „mečku“, sustigli su kolonu od tri impozantna „BMW-a“ i pretičući je otvorili vatru iz dve automatske puške. Po svemu sudeći atentatori nisu znali u kom je „BMW-u“ bio Andrija Drašković čiji je vozač uspeo da utekne iz zaustavljene kolone i odveze šefa na bezbedno mesto. Posle besomučne rafalne pucnjave obavljene u brzoj vožnji napadači su takođe odjurili. Bilans: ubijen je Dejan Živančević (25) iz Brusa, vozač jednog „BMW-a“, trojica pripadnika Draškovićevog obezbeđenja su ranjena, od kojih je Dejan Tukić (34), inače šef Draškovićevih telohranitelja, u kritičnom stanju, dok su Vladimir Kmezić (32) i Nebojša Đorđević (35) posle ukazane lekarske pomoći, sa lakšim povredama nastalih od hitaca, napustili Urgentni centar. Nedugo posle napada na kolonu u šumi pored Ulice Izletnički put blizu Zemuna, atentatori su zapalili „mercedes“ u kome su ostavili obe automatske puške. Svakako će uslediti ekspertiza stručnjaka za oružje, jer je moguće da je ono bilo upotrebljeno i prilikom nekog drugog zločina.

UZOR: Policija je ubrzo posle pucnjave blokirala put, novinarima je, naravno, pristup bio zabranjen, te su morali da nagađaju šta se dogodilo. Nije im pomoglo ni po običaju šturo i nespretno sročeno saopštenje MUP-a Srbije u kome, između ostalog, piše da su „nepoznati izvršioci pucali iz vatrenog oružja na kolonu vozila u kojoj se, prema zasad raspoloživim podacima nalazio Andrija Drašković…“. Neobično je da MUP ne saopštava, što je inače uobičajeno, ni osnovne Draškovićeve generalije kao da obični ljudi treba da znaju ko je on. Ili MUP ne zna ništa o njemu, ni koliko godina ima, ni čime se bavi, ni gde boravi… Kao da nema njegovog dosijea.

Većina medija Draškovića naziva „kontroverznim biznismenom“, mada je prošle godine tužilaštvo iz Barija, zapravo italijanski tužilac Đuzepe Šelzi, zadužen za borbu protiv mafije i trgovine drogama, naložio preventivni zatvor za A. Draškovića, budući da je istragom utvrđeno da je on glavna karika u ilegalnom prometu cigareta (veza Vanja Bokan), heroina i kokaina prema Italiji, odnosno Siciliji i Lombardiji. Andrija Drašković donekle ne osporava tvrdnju tužioca kad kaže: „Radim sve što pravi pare. Uglavnom legalno“; biće da ga Šelzi gađa bar na onaj deo nelegalnog posla o kome Drašković neće da govori, a koji donosi ogromne pare. Mnogi ga, kako je sam rekao, nazivaju srpskim Eskobarom, koji mu je očevidno bio uzor. „Tek krećem, ali sam na dobrom putu da postanem bogat čovek… Najviše bih voleo da živim u Crnoj Gori, da kupim celo jedno brdo i tu napravim svoju rezidenciju. Voleo bih da odatle delujem i da mi se tu nalaze stvari koje su mi neophodne. Imao bih svoj avion, svoj helikopter, tako da bih odatle mogao da odem kad hoću i gde hoću. Da odatle dirigujem… (iz Draškovićevog intervjua objavljenog u „Profilu“). Kao da je preslikao „poslovanje“ najpoznatijeg svetskog trgovca drogom.

„Uvek su me svi voleli. Uvek sam bio glavni predvodnik u društvu. Tako sam se i osećao, a tako su i drugi govorili“, često je u razgovorima isticao Drašković odrastao u Beogradu u ul. Ljutice Bogdana. Njegovi drugovi iz detinjstva i momaštva, sada odrasli ljudi, sećaju se da je Andrija bio uvek pun para što su stariji momci iz kraja umeli da koriste, posebno kada su odlazili u provod. Cehove je, naravno, plaćao mlađani Andrija. „Kao mladić nije bio mnogo vispren, pre bi se reklo naivan“, kažu njegovi bivši drugovi. „Čini nam se da još nije bio punoletan kad mu je otac kupio novu ‘lančiu’, automobil kakav u to vreme nije postojao u Beogradu. Jednog dana smo ga uzeli i vozeći ga po gradu savili oko neke bandere koja je naletela na nas i potpuno ga slupali. Ipak, dovukli smo ga nekako do mesta na kome ga je Andrija parkirao i ujutru mu objasnili da su auto uzeli neki mangupi i slupali ga. On se primio ko mlad majmun i poverovao. Inače, budući da mu škola nije išla od ruke, mama mu je osamdesetih godina kupila klub Zvezda u Knez Mihailovoj ulici, tek toliko da se zabavlja. U to vreme družio se sa Vanjom Bokanom, upuštao se s njim u razne ilegalne poslove“, prisećaju se njegovi bivši prijatelji uz napomenu da Andrija nije imao kliker da pravi pare na legalan način kao njegov otac. Ali svejedno, imao je dosta novca s kojim se razbacivao i opsenjivao prostotu. Slutilo se još tada da se naveliko bavio trgovinom drogama i to u dilu sa državom, odnosno tajnom službom.

KNEZ ROJAL: O Andriji Draškoviću, prvom srpskom plejboju, na balkanski način brujala je bulevarska štampa veličajući njegovu lepotu i bogatstvo. („Oduvek sam bio svestan svog naročitog fizičkog izgleda – jednostavno, znao sam da lepo izgledam,“ A. Drašković). Za njim su navodno žene uzdisale, počev od maloletnica, sponzoruša do klecavih starica. Nešto više o Andriji Draškoviću pisalo se krajem 2000. godine kad su on i njegov kum Aleksandar Golubović zvani Batanko, u Beogradu u ul. Kneza Sime Markovića 10, zapravo u restoranu Rojal Knez, omiljenom sastajalištu ljudi nedefinisanih profesija, pucali i ubili pripadnika surčinskog klana Zvonka Plećića Pleću. Navodno je Plećić ušao u restoran i odmah se uputio ka stolu za kojim je Drašković ručao sa svojim telohraniteljima, kumom Aleksandrom Golubovićem i Elenom Mijatović. Inače, posle Arkanovog ubistva, u beogradskom podzemlju, posebno u Surčinu, uveliko se pričalo da je Drašković imao umešane prste u ubistvo surčinskog idola Zorana Šijana i da se Surčinci neće smiriti dok ga ne osvete. „Jesi li ti ubio mog prijatelja Šijana“, upitao je Plećić Andriju koji je negirao optužbu. „A nisi kažeš. Ti si obična pičkica“, i ovlaš ga pomilovao po kosi. Nije teško pretpostaviti koliko se poniženim osetio Drašković. I to pred celom kafanom, posebno pred Elenom. Zar njemu da neki pijani surčinski dripac ruši imidž ponosnog i opasnog svetskog bonvivana. Ako ne reaguje na Plećinu uvredu, iste noći bi beogradska čaršija, odnosno polusvet, zaključio da je Plećićeva kvalifikacija Andrijine ličnosti bila tačna. A to je nešto najgore što se može dogoditi nekome ko bi da bude cenjen i poštovan u svetu kriminala i domaćeg nazovi džet-set društva. To sebi, pretendentu na zvanje žestokog momka, Drašković nije smeo da dozvoli. Kad se Plećić okrenuo i pošao ka izlazu Drašković i Golubović su mu pripucali u leđa i ubili ga. Prema prvoj varijanti Andrija je na podu overio Plećića hicem u glavu. Obojica su posle okončane istrage bili optuženi za takozvano kvalifikovano ubistvo (na podmukao način), odnosno za najteži oblik.

Policija je prilikom pretresa stanova osumnjičenih za ubistvo Plećića pregledala i boravište Elene Mijatović i u njenom stanu otkrila ručni bacač („zolju“), a što je ona objasnila rečima da joj je to oružje „neophodno zbog lične zaštite“. Prvom presudom Drašković je bio osuđen na devet i po a Golubović na devet godina. Međutim, Vrhovni sud Srbije im je povećao kazne: Draškoviću na 12, a Goluboviću na 11 godina zatvora. Krajem 2002. godine Savezni sud je obe presude ukinuo uz obrazloženje da činjenično stanje nije u potpunosti rasvetljeno. Na ponovljenom suđenju u julu prošle godine Okružni sud im je smanjio kazne: Draškoviću na sedam i po, a Goluboviću na sedam godina. Ni ta presuda nije opstala. Na sledećem, ponovljenom suđenju u Okružnom sudu sudsko veće petorice utvrdilo je da su optuženi pucali u nužnoj samoodbrani i oslobodilo ih krivice. Državni tužilac je uložio žalbu na oslobađajuću presudu, a kad će ona u Vrhovnom sudu doći na red ne zna se. Obojica osuđenih pušteni su iz Kazneno-popravnog zavoda u Sremskoj Mitrovici 17. maja ove godine. Inače, sve u svemu Drašković i Golubović proveli su u KPZ-u po četiri godine.

VIP TRETMAN: Draškovićevo „robijanje“ je posebno zanimljivo. Kao niko do tada sve vreme je imao posebne privilegije. Boravio je u odvojenoj kući u krugu Zavoda i imao komfor o kome su ostali osuđenici mogli samo da sanjaju: poslugu, kupatilo, telefon, spavaću sobu i povremeni izlazak u grad. „Morali smo da ga odvojimo od ostalih da ga ne bi neki zatvorenik napao i ubio“, objašnjavao je nekadašnji upravnik Zavoda. Na pitanje novinara kad se osuđenici kupaju, upravnik je odgovorio „isključivo subotom“ ali i dodao da Drašković može svaki dan da se kupa i to toplom vodom. Da li osuđenici imaju aparat za ekspres kafu?: „Naravno da nemaju, doduše Drašković ima, ali to je mali aparat samo za jednu kafu“, objasnio je upravnik nekoliko meseci pre svog smenjivanja. Svakako da upravnik nije odlučivao kako će Drašković robijati i pod kojim uslovima i da je privilegiju odredio neko ili više njih iz prethodne vlasti. „Drašković je još početkom ove godine govorio da je pitanje dana kad će biti oslobođen krivice i iz KPZ-a izaći kao gospodin“, rekao je jedan od zatvorskih čuvara u Sremskoj Mitrovici dodajući da oni nisu verovali u to ubeđeni da je to Draškovićeva pusta želja.

Pripadnici preostalog beogradskog podzemlja tvrde da je Andrija Drašković bio najsigurniji u KPZ-u u Sremskoj Mitrovici i da ga, kao što se videlo prošle nedelje, čekaju dani strepnje, odnosno vreme kada će ponovo biti meta ubica.

MOTIVI I KOMBINACIJE: Zašto bi neko pucao u Draškovića? Opšte je uverenje podzemlja, naročito Surčinaca, da je Andrija Drašković aktivno učestvovao i u ubistvu Željka Ražnatovića Arkana u dogovoru sa tadašnjim DB-om, odnosno njegovim šefom Radetom Markovićem, koji je od svog bivšeg načelnika Jovice Stanišića preuzeo Andriju Draškovića i dao mu službenu značku. Sumnju da je Drašković imao udela u Arkanovom ubistvu potkrepljuje svojim svedočenjem na suđenju Arkanovim ubicama bivši načelnik lozničke policije Vojislav Jekić, koji je za Ražnatovićevu smrt direktno optužio tadašnjeg načelnika DB-a Radeta Markovića, koji je likvidaciju i organizaciju smaknuća prepustio Andriji Draškoviću, kao dugogodišnjem spoljnom saradniku DB-a koji je angažovao Dobrosava Gavrića, Dragana Nikolića Gagija i Milana Đuričića kao izvršioce ubistva. Međutim, prilikom likvidacije Željka Ražnatovića njegov telohranitelj uspeo je da rani Gavrića koga su potom Đuričić i Nikolić odvezli u bolnicu u Loznici. „Razgovarao sam sa Đuričićem koji mi se poverio da je svu trojicu ubica angažovao Andrija Drašković i da iza ubistva stoje Rade Marković i generali policije“, svedočio je Jeknić tvrdeći da je nekoliko časova posle Arkanovog ubistva u Loznici video Andriju Draškovića u policijskom džipu.

Prema rečima bivših DB-ovaca, Jovica Stanišić je u junu 1992. organizovao B odeljenje za likvidaciju sa sedištem u Bosanskoj vili na Dedinju. Namena te jedinice bila je likvidacija ljudi koji su takođe po nalogu DB-a ubijali kriminalce da bi i sami bili žrtve pripadnika B odeljenja. Time bi bila skinuta sumnja, procenjivali su šefovi DB-a, da su likvidacije delo njihovih ruku. Mora se priznati da ova kombinacija ne zvuči sasvim ubedljivo ali bilo je to vreme kada je sve bilo moguće.