Svi skupa, svako za sebe i rizici

U poslednjim rečenicama svog članka iz 1966. godine – u kom uvodi i razrađuje koncept keč-ol partija (sveobuhvatnih ili partija širokog zahvata) – nemački politikolog Oto Kirhajmer pesimistički je zaključio: doći će trenutak kada ćemo se uželeti onih starih, krutih stranaka sa jasnim ideološkim, klasnim ili verskim identitetom.

Teško da se taj žal obistinio, ali pitanje keč-ol partija, a još više manjkavosti savremene demokratije i te kako je ostalo na dnevnom redu.

Nedeljama, mesecima, pa i godinama unazad, u Srbiji se naširoko raspravlja o tome šta je pravi odgovor na vladajuću keč-ol partiju i na njen ideološki miš-maš, ogoljeni pragmatizam i isključivo insistiranje na jednom vođi. I još važnije, kakav je odgovor na režim koji je od spin diktature skliznuo u klasično nasilje, sve govoreći da su mu cilj evropske integracije.

SRBIJA, 2026.

Godine 2021, Florijan Biber i Klaudija Laštro su u tekstu “Učinak opozicionih stranaka u kompetitivnim autoritarnim režimima: tri studije slučaja sa Zapadnog Balkana” analizirali slučajeve Srbije, Crne Gore i Severne Makedonije, istražujući sposobnost opozicije u ovim državama da se suprotstavi režimima, odnosno dominantnim partijama širokog zahvata. U svom radu zaključili su da je za uspešan otpor zarobljavanju ovih država, između ostalog, ključno da opozicione partije ostave po strani svoje silne podele, kao i da, osim ovog odolevanja unutaropozicionoj polarizaciji, treba da postoji snažan okidač koji će mobilisati veliki broj građana, što će prerasti u masovne proteste.

U međuvremenu, od ove tri države, Srbija se našla – kada je reč o zarobljenosti države – u najgoroj situaciji. Imala je najmasovnije proteste protiv vlasti u svojoj istoriji. Kako pokazuju istraživanja, vladajuća Srpska napredna stranka gubi podršku birača, ali se još uvek ne zna kada će, i pored brojnih najava predsednika, biti raspisani izbori, ko će biti na studentskoj listi, te kakva može da bude uloga opozicionih stranaka koje (ne)će podržati studentsku listu.

Pitanja je mnoštvo: da li se studentska strategija može nazvati keč-ol? Po čemu se onda, u svojoj suštini, razlikuje od keč-ol pristupa SNS-a? Koje su prednosti i mane toga? Koliko je jedan front nužan u okolnostima borbe protiv režima poput ovog? Ako njega nema, šta onda?

JEDNA LIČNOST VS. VLADAVINA PRAVA

Marko Žilović, docent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, za “Vreme” ističe da pojam keč-ol ima negativan prizvuk, jer je iskovan da opiše strategije stranaka levog i desnog centra u zapadnim demokratijama koje su nakon Drugog svetskog rata sve više odstupale od zastupanja isključivo one klase koja čini njihovu bazu.

“U tom izvornom smislu čini mi se da on zapravo i nije toliko primenjiv na naš kontekst”, objašnjava on. Kada je reč o smeni autoritarnih režima, ono što je važno jeste postojanje široke društvene koalicije. “Tako je s razlogom bilo Petog oktobra, ali i 1989. u smenama komunističkih režima, u izbornim revolucijama u drugoj polovini devedesetih i ranih dvehiljaditih, pa i u skorašnjim primerima smene autoritarnih režima u Ukrajini, Crnoj Gori, Poljskoj, Mađarskoj…”, kaže Žilović.

Politikolog Vujo Ilić, naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, ističe da je cilj keč-ol strategije da izađe iz okvira obraćanja posebnim segmentima birača i da se obrati celoj populaciji – tu mora da postoji nešto što povezuje različite, često suprotstavljene interese i politike.

“Kod koalicija oko SNS-a, to je ličnost Aleksandra Vučića kao glavnog donosioca odluka. Zato su sve dosadašnje SNS koalicije dobri primeri keč-ol liste; one šire krug potencijalnih birača, ali su često krhke i sklone fragmentaciji. Kod personalizovane varijante, kakva je naša, one počivaju na koncentraciji moći u jednoj ličnosti, što je samo po sebi mana”, objašnjava Ilić.

S druge strane, kako dodaje, kod studentske liste je reč o nečemu drugom. Prvo, iza nje stoji društveni pokret čija je struktura horizontalnija i bez lidera, a način na koji se lista formira je demokratski. Otuda je Ilić pre opisuje kao pokušaj pravljenja širokog demokratskog bloka: “Takva lista je ideološki heterogena, ali je na okupu drže ideološki minimum i posvećenost principima, pre svega vladavini prava.”

Istog stava je i Žilović, koji, imajući u vidu uporedno iskustvo, izdvaja nekoliko važnih tačaka: saradnja širokog fronta je nužna da bi se ublažile ogromne prednosti u medijskim, finansijskim, ali i represivnim resursima koje autoritarni režimi poseduju – kada je reč o represiji i nasilju, tu je situacija u Srbiji znatno teža nego što je bila u, recimo, Poljskoj, Mađarskoj ili Crnoj Gori. Zatim, najuspešniji antiautoritarni pokreti nisu oni koji ignorišu nacionalne teme, kao ni oni koji se sa režimom takmiče u nacionalnom populizmu, već oni koji iznalaze načine da povežu borbu za demokratiju i nacionalne teme.

“Upravo je u tome bila snaga mobilizacije protiv rudnika litijuma, kao i snaga studentskog pokreta koji kroz plenume, svakako uz izvesne tenzije koje su neizbežne, uspeva da neguje takve ujedinjujuće poruke”, podseća Žilović. Stoga i on potcrtava da, iako iza i studentskog pokreta i režima stoji ideološki šarolika društvena koalicija, u slučaju prvog ona se okuplja oko demokratije i vladavine prava, a u slučaju drugog – oko odbrane lične vlasti. “To je, zapravo, najveća moguća razlika, a ne proklamovanje nekog apstraktnog ideološkog čistunstva”, zaključuje Žilović.

IZNUĐENA OPCIJA ILI VREDNOSNO UDRUŽIVANJE

A kada je reč o poslednjem, nužno se otvara pitanje (ne)učestvovanja opozicionih partija na potencijalnim izborima. Da li bi one mogle da pređu cenzus i dobiju glasove onih birača kojima je na srcu “apstraktno ideološko čistunstvo”, odnosno onih koji se teško mire sa kompromisima koje donosi podrška širokom društvenom frontu? Ili bi se radilo o opasnom rasipanju glasova?

Vujo Ilić smatra da, kada se govori o partijama autentične opozicije – onima koje imaju za cilj formiranje nove većine bez sadašnjih stranaka na vlasti – one mogu da imaju potencijalno veoma važnu ali i vrlo rizičnu ulogu na narednim parlamentarnim izborima.

“Ima jakih argumenata za jednu ili više listi opozicionih stranaka koje bi prikupile glasove onih birača koji su protiv vlasti, ali ne bi glasali za studentsku listu. Rizik je, naravno, u neprelasku cenzusa”, kaže Ilić, dodajući da informisanu odluku o tome sada ipak nije moguće doneti, već će za to biti vreme kada se izbori zaista približe.

S druge strane, Žilović je u slučaju proevropske koalicije parlamentarnih stranaka skeptičan povodom njihovog pozivanja na jasne vrednosne odrednice, smatrajući da za najveći deo njih ono dolazi kasno: “Upravo je većina njih dugo igrala na keč-ol strategiju, jer su samo stidljivo govorile o identitetski kontroverznim temama.”

Smatra, dalje, da je nešto drugačiji slučaj sa desnom opozicijom, koja jeste dugo negovala vrednosni brend u smislu nacionalizma, ali da je istovremeno posvećenost demokratiji mnogih aktera sa tog dela političke scene upitna – bilo zbog njihove istorije saradnje sa režimom, bilo zbog istorije bivanja u koaliciji sa strankama koje su se ispostavile kao ubačeni režimski igrači.

Dalje objašnjava da, su iako je, načelno govoreći, ovdašnji birački sistem vrlo permisivan zbog jedne izborne jedinice i niskog cenzusa, te ostavlja prostora za različite modalitete izlaska na izbore, opozicione stranke u situaciji da je i prelazak cenzusa od tri posto upitan. “Njihova vođstva, podjednako liberalnih i desnih stranaka – za razliku od njihovih aktivista na terenu – nisu se dobro snašla u proteklih godinu i po. Jednostavno nisu uspeli da se nametnu kao značajan činilac u širokoj društvenoj mobilizaciji koju predvode studenti.” Otuda je, zaključuje, izlazak u više kolona rizičan, uprkos permisivnom izbornom sistemu.

“Ipak, s jedne strane, možda je nefer tražiti od vođstva opozicionih stranaka da se povuče – mnogi od njih se dugo bore protiv režima i imaju nemale zasluge u toj borbi i, da ste me pitali pre devet meseci, mislio bih da izlazak opozicije odvojeno ima više smisla”, kaže Žilović. “Ali jednostavno nisu uspeli da animiraju ljude u ovoj fazi borbe i zato kićenje vrednostima i Evropom deluje kao rezervna opcija da se opravda odvojen izlazak na izbore.”

Opet, ukoliko bi prešle cenzus, one bi mogle sutra da budu koalicioni partner studentskoj listi, što bi mogao da bude tas na vagi. Ukoliko ne, mogle bi dobrano da odmognu.

Žilović podseća da postoji još jedan rizik – da u predizbornoj kampanji dođe do sve ozbiljnijeg sukobljavanja opozicionih partija sa studentskom listom (nije ni da ga sada nema), ali ne smatra to velikim problemom jer je, kako ističe, studentska lista znatno dominantnija u tom odnosu.

A moglo bi se – kada za to dođe vreme – istraživanjima izmeriti kolike su šanse prelaska cenzusa, a onda na osnovu njih, kao što je kazao I Vujo Ilić, doneti odluke.

“Možda bi se tada mogao postići džentlmenski sporazum – da se odustane od izlaska na izbore ukoliko je prelazak cenzusa nesiguran. Ali bojim se jedino da stranke o kojima govorimo imaju istoriju previše optimističnog čitanja anketa”, kaže Žilović.

Konačno, ostaje otvoreno i pitanje da li će stranke sa desnice napraviti svoj front; koliko će na toj listi (ili listama) – ukoliko izađu na izbore – biti manje ili više skrivenih režimskih igrača; do koje mere će studentska lista uspeti da dođe do njihovih birača (i u kojoj meri je to već učinila); šta je plan popularnih pojedinaca za koje se govorilo da se nalaze na studentskoj listi, ali po svemu sudeći to nije slučaj – kom će se oni carstvu privoleti…

DAN POSLE

Konačno, ostaje kao veoma važno i pitanje “dana posle”. Za neke je ta tema raspršivanje energije koja je neophodna za borbu sa veoma nasilnim režimom, za druge koristan način da se zaista unesu podele u pobunjeno društvo i/ili zadovolji lična sujeta, a za treće – autentična briga proistekla iz prethodnog iskustva ovog društva. Ali za početak – potrebno je vratiti prave izbore.

Vujo Ilić ističe sledeće o danu posle: biće potrebno prevazići heterogenost u Narodnoj skupštini i zadržati funkcionalnu većinu u skupštini i u vladi; drugo, promena većine u zakonodavnoj i izvršnoj vlasti samo je prvi korak u transformaciji režima.

“Promene bi morale da zahvate i sve druge institucije koje vode partijski lojalisti. Tek tada može da se pređe u ostvarivanje programa i redemokratizaciju zemlje”, kaže Ilić. Možda je najvažnije od svega to što moramo da se podsećamo kako je smena vlasti na izborima osnovna odlika demokratije – nešto što bi trebalo da bude uobičajeno – a ne kataklizmičan događaj kakvim ga već dugo prikazuju podržavaoci vlasti.”

Bežanje od “ideološkog prtljaga”

Upitan o keč-al vlasti i opoziciji, te iskustvima Petog oktobra, kao i situaciji u Srbiji, Marko Simendić, profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu, kaže za “Vreme” da mu deluje kako se dosta energije troši na izbornu matematiku i taktička pitanja, ali da, istovremeno, ne samo da glasači nemaju sve potrebne informacije nego je pitanje i da li sve partije imaju dovoljno informacija da donesu odluke koje će im doneti željeni rezultat.

“Takođe, uporedna iskustva – bilo sinhronijska bilo dijahronijska – nemaju uvek onu snagu koju im pripisujemo. Konačno, razmišljanjem o raznim kombinacijama i njihovim ishodima retko se govori o neizvesnosti koju politika uvek nosi sa sobom”, kaže Simendić, dodajući da neizvesnost, međutim, ne znači oslobađanje od odgovornosti. “Ipak nedovoljno često čujemo da neko zahteva političku odgovornost partijskog vođstva za posledice procena koje su se ispostavile kao pogrešne.”

On smatra da sve partije u Srbiji koje pretenduju na većinsku podršku dele osnovna opredeljenja sa većinom građana Srbije, pa je pitanje šta uopšte znači “keč-ol”. Isto tako, “keč-ol” je gotovo pogrdan epitet, pri čemu nije isto imati keč-ol vlast i keč-ol opozicioni pokret, iako je i za jedne i za druge prirodno da budu takvi.

O keč-ol opozicionom pokretu Simedić kaže: ”Ako se od suverenih građana traži da prosuđuju o rezultatima vlasti, nadmoć njihove suverenosti oslikava se u tome što ne moraju da polažu račune za svoj stav, niti da imaju izgrađenu alternativnu koncepciju u odnosu na vladajuću. Drugim rečima, građani ne moraju da znaju šta učiniti drugačije ukoliko ne odobravaju ono što vlast radi – ili ne radi dovoljno dobro. Za mnoge od njih dovoljno je da postoji akter u kog imaju poverenja da će kazniti lošu politiku, i na ovaj sentiment se kalemi uspeh studentskog pokreta.”

O keč-ol vlasti, ističe: ”Politički pejzaž u Srbiji je već decenijama čvrsto zadat: osnovni cilj je ‘bolji životni standard’, ekonomski sistem malo ko dovodi u pitanje, ne priča se o pravednosti već uglavnom o borbi protiv korupcije, što je nedovoljno. Spoljnopolitičke okolnosti su složene, lako promenljive i nepredvidive. Uopšteno govoreći, strateškog razmišljanja je malo, a teška pitanja se uglavnom ostavljaju ‘za kasnije’. Pošto su glavna pitanja ili ‘već rešena’ ili prepuštena neodređenoj budućnosti, racionalno je biti keč-ol vlast: u svakodnevnom političkom snalaženju bolje će proći ona opcija koja sa sobom ne nosi nikakav ideološki prtljag, a vladaće sve dok je dovoljno rasprostranjeno uverenje da se ‘živi bolje’.”

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!