„Očevi i majke nemačkog ustava verovatno nisu mogli ni da zamisle da toliko partija uopšte ne želi da vlada“, izjavila je nedavno Angela Merkel. Dosadašnja kancelarka u tri mandata izrazila je tako negodovanje što su posle četiri nedelje propali mučni koalicioni pregovori između njene Demohrišćanske unije (CDU), bavarske Hrišćansko socijalne unije (CSU), Liberala (FDP) i Zelenih. Formalno su natezanje prekinuli Liberali, ali su zapravo odahnuli i Zeleni – kompromisi na koje bi zarad učešća u vlasti morali da pristanu činili su im se preveliki. Naravno da je tu bilo i taktiziranja, pogotovu kod Liberala, koji su se posle četiri godine vratili u parlament i odmah dobili šansu da uđu u Saveznu vladu – njihov šef i nova zvezda nemačke političke scene Kristijan Lindner očigledno misli da bi posle još četiri godine u opoziciji mogao da ojača poziciju partije, pa možda čak da puca i na mesto kancelara. Ali se pre svega radilo o partijskim programima, o principima koje se nisu usudili da dovode u pitanje da ne bi pali u nemilost birača; ili zato što rukovodstva partija zaista veruju u neke vrednosti i nisu spremna da ih iznevere. Makar takav utisak odaju.
Slično je reagovala i Socijaldemokratska partija (SPD), koja je protekle četiri godina bila manjinski partner Angele Merkel. Socijaldemokrate su posle saveznih parlamentarnih izbora održanih 24. septembra bili prvi izbor kancelarke za formiranje nove vlade. Međutim, predsedavajući partije Martin Šulc je posle istorijski loših rezultata odmah rekao da se SPD povlači u opoziciju, da vlast prepušta drugima.
Sada su ponovo socijaldemokrate na potezu. Nakon što je Angela Merkel odbacila mogućnost manjinske vlade, preostaju ili novi dogovor o velikoj koaliciji ili ponovljeni izbori. Iako i nemački mediji i partneri u Evropskoj uniji vrše pritisak na Šulca i lidere SPD-a da preuzmu odgovornost i ponovo uđu u vladu zbog stabilnosti Evrope, ishod nije nimalo siguran. Čak i ako partijski vrh socijaldemokrata postigne dogovor sa sestrinskim partijama CDU/CSU, baza mora da ga odobri. Malo je verovatno da će se ishod znati pre Nove godine.
Ove tri partije ne hrle u vlast uprkos tome što Nemačka beleži istorijski dobre privredne rezultate, što je nezaposlenost rekordno mala, što se državna kasa preliva, što je tokom koalicionih pregovara Ministarstvo finansija pronalazilo nove i nove desetine milijardi evra kako bi mogli da se finansiraju projekti važni za sve četiri partije, što je pod takvim uslovima milina vladati. Naravno da je i u Nemačkoj, kao i u svakoj drugoj parlamentarnoj demokratiji, cilj svake partije da dođe na vlast, ali ne po svaku cenu.
DAČIĆI I LJAJIĆI: Mučno je takvo shvatanje demokratije i odgovornosti prema biračima posmatrati iz Srbije, u kojoj na političkoj sceni dominiraju preletačevići, beskičmenjaci, koristoljupci, iluzionisti, prevaranti, vulini, dačići, ljajići, draškovići koji su danas jedno, sutra drugo, po potrebi; predstavnici penzionera koji prihvataju kresanje penzija; socijalisti ili vajni komunisti koji podržavaju smanjivanje radničkih prava; predstavnici seljaka koji glasaju za otimanje zemlje srpskim poljoprivrednicima…. Nikolići i vučići koji su do pre osam godina veličali generala Mladića, da bi zarad dolaska na vlast izdali Šešelja i sve u šta su se deceniju i po kleli.
U Srbiji je izbor sveden na ličnosti, a ne na partijske programe ili ideologiju. Sve može: i Kosovo i Evropa; i Nato i Rusija; i SAD, i Kina, i Turska i Emirati; i neoliberalni kapitalizam i socijaldemokratija; i čista energija i sagorevanje uglja; i demokratija i tehnokratija; i socijalna pravda i interesi poslodavaca… Ne postoje razgraničenja, ne postoje principi, sve je na prodaju, sve je prihvatljivo zarad vlasti, jer samo vlast može da se unovči.
Onog trenutka kada je posle devedesetih godina i ubistva Zorana Đinđića njegov naslednik na čelu Demokratske stranke Boris Tadić zarad opstanka na vlasti rehabilitovao Socijalističku partiju Srbije i uveo je u vladu, Srbija je na neodređeno vreme prokockala šansu da postane demokratsko društvo u kome ogolelo koristoljublje nije jedina ideja vodilja. DS je morao da se profiliše kao snaga koja ne odustaje od principa. U društvu bez ideologije i principa, Aleksandru Vučiću je moguće da se predstavlja i kao vajni evropejac i kao srpski nacionalista, da dijalog pretvori u monolog i da čitavu politiku svede na jedno pitanje: da li mi verujete?
