„Male srpske novinice“, tako glasi nadimak iz milošte za „Novosti – samostalni srpski tjednik“, nedeljnik koji izlazi svakog četvrtka u Zagrebu, u izdanju Srpskog narodnog vijeća (za izdavača: Milorad Pupovac). Ovih dana izlazi 545. broj. „Novinice“, međutim, porasle su do – kažu ljudi – statusa najozbiljnijeg političko-informativnog nedeljnika u Hrvatskoj.
Zasluga za to može se pripisati naporima redakcije, ali i opštoj medijskoj situaciji u Hrvatskoj. Naime, od kad se pre nekoliko godina ugasio „Feral tribune“, političko-informativni nedeljnici u Hrvatskoj sveli su se na ganc-izdanja koja su ili očigledno tendenciozna i politički opredeljena, ili su upeglana u multinacionalnu matricu „proizvodnje sadržaja“, dakle žutila; ili oboje. U svakom slučaju, ti mainstream, dominantni nedeljnici, takmiče se u irelevantnosti, malograđanštini i udvaranju džet-set polusvetu. Preko životno važnih, čak kritičnih tema hrvatskog društva prelazi se sa zapanjujućom lakoćom; u političke delikatne teme ulazi se isključivo na strani vlasti. Čak i onako ubedljiv narodni protest kao ovaj koji traje oko Varšavske ulice bio je nedeljama tumačen kao „napad na slobodno poduzetništvo“, iako je reč o unebovapijućoj uzurpaciji gradske i narodne imovine od strane jednog bestidnog tajkuna i jednog korumpiranog gradonačelnika. Urednici sa „menadžerskim ugovorima“ i platama od po nekoliko hiljada evra radije pišu o cigarama, šampanjcima, tajkunskim sojkama i sličnim idiotizmima. Dobar deo hrvatske štampe u rukama je japija-menadžera koji su dobro shvatili šta medijske multinacionale poput WAZ–a i Styria hoće, ali i ko je stvarni vlasnik medija u zemlji.
Uspon srpskih „Novosti“, dakle, delom je posledica prirodne gladi javnog mnjenja za poštenim novinarstvom. Ali, poštenog novinarstva nema bez dobrih novinara i to je zasigurno ključ ove priče. „Novosti“ su u ovih godinu dana sebi privukle novinare kakvi su, na primer, Marinko Čulić, Viktor Ivančić, Igor Lasić iz bivšeg „Ferala“, Boris Rašeta (takođe nekada u „Feralu“), Milan Cimeša, Nikola Bajto, Mirna Jasić, Nenad Jovanović (manje poznati ovde), Davor Konjikušić (pisao i za „Vreme“), Saša Kosanović (nekada u „Latinici“) itd. Urednička ekipa – Rade Dragojević, Andrea Radak, Petar Glodić – umela je da smisli koncept koji i dalje polako usavršava: ravnotežu između opštih i manjinskih tema, velike i lokalne politike, Zagreba, Beograda i zabitih ličkih i ostalih nekada srpskih opština. Jagoda na vrhu te vavilonske torte je Igor Mandić, legenda koja ima kolumnu pod naslovom „Zauzeto, Hrvat!“. Fale još samo Boris Dežulović (eno ga u „Globusu“; jedino on tamo nešto vredi), Đermano Ćićo Senjanović (u riječkom „Novom listu“, jedinom dobrom dnevniku) i Predrag Lucić (slobodni umetnik), ali ne može baš sve. Iz Beograda im redovno pišu Drago Kovačević, Tanja Tagirov, Dejan Kožul (e-novine), Saša Ilić („Beton“), Vladimir Arsenijević i – po potrebi i sa velikim zadovoljstvom – pisac ovih redova. Urednik beogradskog dopisništva je Tomislav Marković („Beton“).
Pre petnaestak nedelja „Novosti“ su prvi put izašle u prodaju na kioscima, ne bez zebnji. Novinice su em srpske, em nekako levo i antifašistički nastrojene, em imaju unutra čak i ćirilicu! Da, finansira ih hrvatska država iz budžetskih sredstava za pomoć manjinama; pa šta? Eto neke opšte koristi i od države. Prednost toga je što se niko – čak ni Miša Pupovac – ne usuđuje da dira u uređivačku politiku; oglašivača ionako jedva da ima; takve novine. Reakcija nacionalističke desnice bila je slabija nego što se očekivalo. „Srbi u Hrvata“, kako to zove „Hrvatski list“ (glasilo neoustaške desnice), kao da su navikli svoje većince na sebe. Na nekim kioscima, očekivano, „Novosti“ se ne vide; na nekim (Aerodrom Pleso) drže ih uz stranu štampu, pored „Špigla“; u zabita sela stižu i čitaju se. Jedini frontalni napad potekao je iz „Hrvatskog fokusa“ (tamošnja verzija Vučelinog „Pečata“): objavili su imena, telefone i adrese „izdajnika“, „mrzitelja hrvatstva“, komunjara itd.
Malo pažljivija analiza, međutim, pokazaće da takvima ne smeta toliko „etnička distanca“, kako se danas politički korektno zove šovinizam; više im smeta idejna distanca. „Novosti“ su iznenađujuće levo nastrojene novine, osim što su i moralističke, jer im se može i mora sa živim Viktorom Ivančićem, Marinkom Čulićem i Igorom Mandićem. To vrvi kritikom modernog „neoliberalnog“ kapitalizma; to raskrinkava tajkune i njihove političke saveznike; to podržava radničku klasu i podseća je na njene slavne dane; to ponekad dozlaboga dosadno žižekovski popuje na „antiglobalističke“ teme. To ne štedi ni Srbiju, što izaziva povremene napade nervoze, ali nikada cenzuru.
Koga zanima šta se stvarno događa u Hrvatskoj i kako je Srbekima tamo, neka sačeka da se male srpske novinice pojave i na beogradskim kioscima. Neće se pokajati ako ih kupi.
