Suzavac, batine i jauci

Za sve ovo o čemu pišem, najpre zahvaljujem mađarskom premijeru Viktoru Orbanu i njegovim evropskim kolegama. Evropska unija je mesecima ćutke posmatrala kako njena članica Mađarska krši međunarodna ljudska prava, propise, konvencije. Kako gladne, žedne, iscrpljene ljude tretira kao životinje. Kako smo na kraju i mi, novinari, dobili batine od mađarske policije. Da Evropska unija nije ćutala, možda se ništa od ovoga o čemu pišem ne bi dogodilo.

Moj posao je da nešto vidim svojim očima i to prenesem gledaocima. Zbog toga što smo radili svoj posao, moja ekipa, snimatelj Hadži Vladan Mijailović, ton-majstor Miroslav Đurašinović, i ja dobili smo batine od mađarske policije na prelazu Horgoš 2.

Ti udarci su fizički bili bolni, ali je bolnije bilo psihički svariti sve što se događalo od ponedeljka 14. septembra, kada je Mađarska zatvorila južnu granicu „tvrđave Evropa“.

Dan prvi, Horgoš 2, 14. septembar, nekoliko sati pre zatvaranja srpsko–mađarske granice

Od ponoći u Mađarskoj počinju da važe strogi zakoni. Svako ko ilegalno pređe granicu, ide u zatvor. Postojala je još samo jedna tačka na 175 kilometara dugoj granici na kojoj nije bilo bodljikave žice: pružni prelaz Horgoš–Roske koji je do ponoći trebalo da bude zatvoren. Kako smo se približavali tom punktu, shvatila sam da su izbeglice dobro informisane. Nije bilo gužve, pretpostavljam da su svi koji su mogli požurili u EU.

Na pružnom prelazu stoje policajci. Ne deluju arogantno i neprijateljski, čak se i obraćaju izbeglicama. Žene plaču, pokazuju na decu, na maternjem jeziku mole policiju da ih propusti. Muškarci, umorni, besni, revoltirani, na lošem engleskom objašnjavaju da hodaju već danima i da kroz Mađarsku samo žele da prođu. Policajci su neumoljivi. Pokazuju im put kroz njivu, uz bodljikavu žicu, levo od pruge. Treba još da hodaju, do zvaničnog graničnog prelaza Horgoš 2. Tamo će pustiti sve koji hoće da se registruju. Izbeglice negoduju. Vidim da neki nemaju cipele. Deca su umorna. Svi redom odlaze u njivu, pa peške ka zvaničnom graničnom prelazu. Pružni prelaz Horgoš–Roske polako se prazni. Gledam kako vojska spaja dva kraja ograde od bodljikave žice.

Stiže i vagon koji je takođe opasan bodljikavom žicom, iako je ograda visoka četiri metra. Razmišljam zbog čega su im potrebni i žica i vagon. Kao da im u zemlju ulaze teroristi, a ne izbeglice. Spektakl na pruzi mi deluje kao opasna unutrašnjopolitička igrarija Viktora Orbana.

Preusmerene sa pruge, izbeglice pune „ničiju zemlju“ na graničnom prelazu Horgoš 2 i staju u red ispred kapije kroz koju bi trebalo da uđu na „sveto“ evropsko tlo. Policija stoji s druge strane ograde. Rečeno je da će do ponoći propuštati manje grupe. I ništa više. Ni hoće li biti registrovani, ni gde će ih posle voziti, ni kada i kako će moći da nastave put. Raspitujem se šta će biti s tim ljudima. Pošto malo znam mađarski, pokušavam da preko ograde uspostavim komunikaciju sa nekim od policajaca. Gledaju me bezizražajno i ćute. Pričam sa izbeglicama, strpljivo stoje u redu. Čekaće zauvek ako treba, u Siriju se ne vraćaju.

Mađarska policija otvara kapiju i propušta grupice ljudi. U tom prolasku jednu porodicu dele na dva dela. Izbeglice plaču, graničari viču na njih. Drugi deo porodice ulazi u drugoj grupi. Grle se.

Odjednom, konfuzija postaje veća. Bez ikakvog objašnjenja, mađarski graničari zatvaraju kapiju iako još nije ponoć. Svima nama s druge strane kapije okreću leđa. Kolona izbeglica se povećava, sve je više dece. Posle nekoliko minuta, policija ponovo otvara granicu. Opet radost i aplauzi, do pola sata posle ponoći. Tada se granica opet zatvara. Kažu nam da je ovog puta do daljeg. Nije mi bio jasan cilj te konfuzije, osim da se dodatno psihološki izmuče ionako namučeni ljudi ne bi li odustali. Toliko su svi bili umorni i zbunjeni da nisu imali snage ni da protestuju.

Pred vratima Evropske unije te noći spavalo je stotinak ljudi. Većina sa decom. Tačno ispred granične kapije zatičem ženu sa bebom od šest meseci. Iz Somalije su. Prostire ćebe, i ona i beba spavaće na betonu. Sledećeg jutra zatekla sam je na istom mestu.

foto: ap photo

Dan drugi, Horgoš 1, 15. septembar, zatvorena oba granična prelaza na Horgošu

Sledećeg jutra bilo je jasno da tokom noći niko nije ušao u Mađarsku. „Ničija zemlja“ na prelazu Horgoš 2 puna je šatora. Deca se igraju. Pomišljam na to da su im se roditelji postavili kao Roberto Benini u filmu Život je lep, pa im ovo što se dešava predstavljaju igricu u kojoj pobednik dobija azil u Nemačkoj.

Tokom prepodneva konfuzija se nastavlja. Izbeglicama je rečeno da odu na granični prelaz Horgoš 1, na autoputu Beograd–Budimpešta. Oni koji pristanu na registraciju, navodno, moći će da uđu u Mađarsku. Još jedna laž, to sam videla čim sam sa ekipom stigla tamo. Horgoš 1 kompletno je zatvoren. Iza kapije stoji policija sa spremnim suzavcem u rukama. Na ničijoj zemlji stotine izbeglica. Viču: „Open, open!“ Grupa od pedesetak njih štrajkuje glađu, u rukama drže transparent „No food, no water until open the border“. Sede na zemlji, ispred sebe su pobacali svu hranu i vodu. Kažu mi da su toliko očajni da će pre skapati od gladi i žeđi nego što će se odavde pomeriti. Većina u toj grupi je iz Sirije.

Stojim među njima, muškarci skandiraju mađarskoj policiji. Žene i deca sede na zemlji. Približava mi se uplakana trudnica koja sa sobom vodi troje male dece. Pitam je da li mogu nekako da joj pomognem, odgovara mi da joj nema pomoći ako ne uđe u Mađarsku. Odbija i vodu koju sam joj ponudila, odlazi da sedne u senku ispred nekog kamiona, jer je ispod kamiona sve već zauzeto. Nema drugog hlada na ničijoj zemlji, a napolju je vruće.

Sredinom popodneva otvoren je punkt nekoliko stotina metara od kapije. Na tom mestu čekaju porodice iz Sirije sa malom decom. Navodno, čuli su da će tu moći da uđu i da se registruju. Ispred malih, belih vrata stvara se gužva. Čovek koji stoji u prvom redu drži u rukama kolevku sa bebom. Vrata se napola otvaraju. Vidim policajca sa štitom, pored njega kolegu sa suzavcem, iza njega još čuvara punkta. Počinju da urlaju na sve prisutne da se pomere. Užasno mi je što uopšte toliko viču, jer niko od izbeglica na njih ne viče. Policajac uzima od čoveka kolevku sa bebom, kolega sa štitom stoji pored njega, kolega sa suzavcem je u pripravnosti. Kao da su im pred vratima teroristi, a ne beba u kolevci. Potom, kao da razgovaraju sa životinjama, a ne sa ljudima, počinju da urlaju: „Only mother and father can go in!“ (Samo otac i majka mogu da uđu!) Puštaju to dvoje roditelja čiju su bebu već uneli i opet zatvaraju vrata.

Ispred vrata ostaju deca koja viču: „We are also children, let us in!“ (Mi smo deca, pustite i nas!) Plaču. Plačemo i svi mi oko njih. Kažu da se, kao novinar, morate emotivno ograditi od svega što vidite. Shvatam da postoje momenti kada je to nemoguće.

Kroz ta bela vrata prošle su malobrojne sirijske porodice. Do večeri punkt je bio prazan. Umorni od čekanja, penjanja na ogradu, prozivanja mađarske policije, prizivanja Angele Merkel u pomoć, izbeglice su primenile drugu taktiku. Žene i deca seli su tik uz kapiju, da ih mađarski policajci vide. Da se sažale. Videli su ih i – ništa. Više stotina ljudi tu noć provelo je pred mađarskom granicom. Spavali su na autoputu.

Videla sam dečje glave pripijene uz beton, bez ičega ispod. Cele porodice pod jednim pokrivačem. Čekali su da Evropa smisli rešenje. Ili, kako su napisali na jedom transparentu, da im „mama Angela pomogne“.

foto: ap photo

Dan treći, Horgoš 2, 16. septembar, dan kad smo dobili batine

Situacija na prelazu Horgoš 2 napeta je tokom popodneva. Izbeglice su izgubile strpljenje i probile prvu zaštitnu ogradu ka mađarskoj teritoriji. Od policije ih deli kapija. Izbeglice su „naoružane“ transparentima „Pustite nas da prođemo“, „Angela, spasi nas“, policija je naoružana suzavcem. Iza stoje vodeni topovi. Ubrzo izbeglice počinju da bacaju kamenje, flaše, čaše na policiju. Policija uzvraća suzavcem, dejstvuju vodeni topovi. Sa ekipom stojim sa strane, da se sklonimo barem od kamenica.

Plačem, ali ne od suzavca, nego od prizora koji vidim. Žene i deca trče ka nama, potpuno izbezumljeni od straha. Deca su se nagutala suzavca, vrište i plaču. Dajem im vlažne maramice, pokazujem da ih stave preko usta i nosa. Gledaju me prestravljeno. Muškarci koji mi dolaze u susret viču da su spremni tu da poginu, ali da se kući ne vraćaju.

Stiže hitna pomoć, naše vozilo. Izbeglice ljube sanitet, aplaudiraju doktorima, grle naše granične policajce koji su se tu našli. Razmišljam o tome koliko su zahvalni na tome što ih u Srbiji niko ne tuče. Izbeglice u prvim redovima, uglavnom mlađi muškarci, počinju da pale gume i prave dimnu zavesu. Mađarska policija i dalje ne štedi suzavac.

Potom, izbeglice stoje pred kordonom policije. Nema sukoba, čak ni verbalnih, potpuno je mirno. Prilazimo bliže izbeglicama da bismo napravili što bolje snimke, priključujemo se grupi snimatelja, novinara i fotoreportera koji već tamo stoje. U toj gužvi vidim kolevku sa bebom koju je jedan čovek podigao. Niko iz moje ekipe, a snimatelj i tonac imaju više iskustva sa rizičnim situacijama, pa i batinama, tu situaciju ne vidi kao rizičnu. Radimo svoj posao, snimamo i pripremamo izveštaj. Mađarska policija nas ne udaljava, ne daje nam nikakav nagoveštaj da će krenuti u brutalnu akciju.

Iako su u saopštenju nakon incidenta naveli da su nam „na stranom jeziku rekli da se udaljimo“, to nije tačno. Ja razumem mađarski, baba mi je Mađarica. Nisu rekli ništa. Niko ih nije napadao. Svi smo se u tom momentu osećali bezbedno. Ali onda počinje da se događa ono što mi i sad izaziva mučninu.

Mađarska policija kreće na izbeglice, i na nas. Guraju nas, tuku pendrecima, bacaju na zemlju. Ne znam šta nas je snašlo. Obaraju kolegu tonca, razbijaju mu opremu, nastavljaju da ga tuku pendrecima. Mene bacaju na zemlju, šutiraju. Sve vreme vičem da smo novinari (što je bilo očigledno, jer sam u ruci držala televizijski mikrofon, tonac svoju opremu, snimatelj kameru), nadajući se da će nas pustiti. Jedan policajac me podiže, ponadam se – čuo je da smo novinari, prestaće. Ali on me baca na zemlju, pod noge drugom policajcu. Tako nekoliko puta. Osećam udarce. Sledeće čega se sećam je da me grupa izbeglica povlači sa sobom u neko žbunje, polivaju me vodom da dođem sebi. Od šoka ne osećam fizički bol. Otkrivam da sam, ne znam kako, u ruci sačuvala mikrofon.

Stiže moj kolega sa RTS-a Toni Bedalov, izvlači me i vodi do hitne pomoći. Gužva ispred saniteta je ogromna, dolaze muškarci sa krvavim glavama, nogama, rukama. Pošto shvatamo da tu nećemo stići na red jer ima težih slučajeva od nas, odvoze nas u subotičku bolnicu. Tonac Miki je prošao najgore: prelom šake i podlivi od pendreka po celom telu. Snimatelj Vlada je dobio udarce po glavi i celom telu. Meni su povređene obe ruke, nemam prelome.

Vraćam se na lice mesta da u Dnevniku RTS-a ispričam šta se dogodilo. Na putu do Horgoša 2 tresem se od pomisli na mađarsku policiju, na pendreke. Motam slike užasa po glavi. Pokušavam da shvatim zašto su nas tukli, bilo je jasno ko smo, zašto nam nisu rekli da se sklonimo, zašto nas nisu oterali. Ali shvatam da treba da prestanem da tražim logiku u njihovim potezima. Bitno je da smo živi.

Policija nas je (mislim i na novinare i na izbeglice) napala bez ikakvog povoda. Saznala sam kasnije da je stradalo još kolega. Nemam drugo objašnjenje osim da su nas pustili da bi nas istukli. Mađarska policija je, u saopštenju posle incidenta, negirala napade na novinare. Dva dana kasnije, mađarski ministar spoljnih poslova Peter Sijarto rekao je da mu je žao zbog napada na ekipu RTS-a. Ja sam to izvinjenje shvatila kao priznanje: da, znali smo ko ste i pretukli smo vas.

Moje fizičke povrede zaceljuju. Ali ne mogu da prestanem da mislim na čoveka iz prvog reda koji je u rukama držao bebu u kolevci. Da li je beba bila dovoljan razlog da ga ne istuku?