Susret koji se za tabloide nije desio

Posle neuspešnih pregovora, carine su stupile na snagu 7. avgusta, dan pošto je šef srpske diplomatije Marko Đurić u Vašingtonu imao razgovore sa državnim sekretarom Markom Rubiom.

Tada je dogovoreno i da će dve zemlje kasnije ove godine održati “bilateralni strateški dijalog” kako bi produbile ekonomske, bezbednosne i druge veze “kakve nisu postojale u prethodnim generacijama”.

Dakle, tipična euforija naspram surovo pragmatskog Trampa koji u međunarodnim odnosima gotovo sve svodi na dolar. To pokazuju sporazum o eksploataciji retkih minerala sa Ukrajinom ili velika obećanja “fenomenalne saradnje” sa Rusijom ukoliko prekine rat.

Jedan ovdašnji stručnjak je gotovo ushićeno konstatovao da je strateški dijalog nesvakidašnja šansa da naš mali čamac vežemo za veliki brod. Podseća na reči pokojnog patrijarha Irineja izrečene u Moskvi jula 2013: “Ja sam vrlo često upotrebljavao jedan izraz koji je upotrebljavao Nikola Pašić kada je vladiku Nikolaja slao u Evropu da svoj brod mali vežemo za veliki ruski brod ruskog naroda i ruske crkve”.

Najava tumaranja od luke do luke.

foto: ap photo

STRATEŠKA PARTNERSTVA I PARTNERI

Diplomatski odnosi sa SAD su tokom više od 140 godina trajanja prelazili put od saveznika do neprijatelja, a tokom drugog mandata “lidera ere”, kako je Trampa nazvao Aleksandar Vučić, uočljivo napreduju ka partnerstvu koje ne samo da brine Rusiju i Kinu, već i Evropljane koji procenjuju da je Srbija zauzela stranu u tinjajućem sukobu transatlantskih saveznika.

Srbija i SAD su prvi i zasad jedini sporazum o strateškoj saradnji potpisale prošlog septembra oko energetike. Tada je rečeno da će sporazum omogućiti američkim kompanijama da više investiraju u energetski sektor kako bi Srbija divezifikovala izvore snabdevanja energentima i udaljila se od Rusije. Amerika nudi aranžmane za kupovinu tečnog gasa pošto je Vašington jasno dao do znanja šta misli o NIS-u.

Srbija sporazume o strateškom partnerstvu ima sa Rusijom i Kinom. Deklaracija koju su u Sočiju 2013. potpisali Vladimir Putin i tadašnji predsednik Tomislav Nikolić sadrži tri ključne odrednice partnertstva: podrška Moskve srpskoj politici u vezi sa statusom Kosova, koordinacija stavova dveju država u odnosu na međunarodna pitanja i nesmetana realizacija strateških ekonomskih projekata kao što je celokupni naftno-gasni aranžman.

Ugovor o strateškom partnerstvu sa Kinom potpisan je 2009, a nezadrživ uspon “čeličnog prijateljstva” poslednji put je potvrđen maja 2024. prilikom druge posete predsednika Si Đinpinga Beogradu u osam godina.

“Zajedničku saradnju podižemo na nivo zajedničke budućnosti”, poručio je tada predsednik Srbije, koji se u septembru sprema za posetu Kinu.

Oba sporazuma su po Srbiju nepovoljna jer ne uzimaju u dovoljnoj meri prioritete evropskih integracija Srbije.

Sa Amerikom to ne bi bio slučaj pošto Vašington u kontinuitetu podržava Beograd na putu ka Briselu, ali SAD priznaju Kosovo i realno je pitanje zašto bi Tramp bio zainteresovan za diplomatsku koordinaciju sa Srbijom kada sadašnja administracija vodi spoljnu politiku bez koordinacije i sa najbližim evroatlantskim saveznicima.

CARINA – NAJLEPŠA REČ ZA TRAMPA

Politika nije zamisao Trampovog plana. Carine su najlepša reč u rečniku, govorio je Tramp, a onda odlučio da svoju ljubav ostvari u praksi. U Danu oslobođenja, kako je nazvao 2. april, sastavio je listu od 90 zemalja kojima zavodi carine uz očekivanje da će tako povećati iznos prikupljenih poreza i smanjiti deficit, podstaći američke potrošače da kupuju više robe proizvedene u SAD i ohrabriti investicije.

Tvrdio je da su mnoge strane zemlje, posebno one sa suficitom u trgovini, “prevaranti” koji “pljačkaju” Ameriku. To se pre svega odnosilo na Kinu kojoj je u jednom trenutku razrezao carine od 104 pa 145 odsto, potom ih smanjio na 30 procenata na rok od 90 dana koji ističe 12. avgusta. Pregovori su u toku. Po istom osnovu se na spisku kontroverzne carinske politike koja udara na temelje slobodne trgovine našla i Srbiju koja nije članica Svetske trgovinske organizacije, nema bilateralni sporazum o bescarinskoj trgovini sa SAD, a ima visoke carine na američku robu koje dosežu do 74 odsto.

Ukupan obim međusobne robne razmene od oko 1,2 milijarde dolara i nije veliki, ali američke carine predstavljaju udar na srpsku privredu, posebno na delove prerađivačke industrije poput građevinskih konstrukcija i metalne opreme, proizvodnje automobilskih guma – simptomatično sve što drže Kinezi. Jednim udarcem dve muve.

Pitanje je i šta će biti sa sankcijama NIS-u. Vašington zasad izlazi u susret uznemirenom Beogradu koji ne zna šta će, ali to neće trajati unedogled. Nema na vidiku rešenja koje Vučić i Vlada pokušavaju da ostvare kroz pregovore i dijalog sa ruskim Gaspromom. Pitanje je i šta će se dogoditi sa tzv. sekundarnim sankcijama – carinama od 100 odsto – koje Tramp namerava da uvede zemljama koje kupuju rusku naftu – glavnom ruskom robom za finansiranje rata u Ukrajini. Srbija bi mogla da se suoči sa još ozbiljnijim udarom.

Tramp je u pismu Vučiću svoj potez pravdao deficitom SAD u trgovini sa Srbijom i poručio da bi odluka mogla biti preinačena ili povučena ako kompanije iz Srbije organizuju deo svoje proizvodnje u Americi. Od toga ništa, ali Beograd bi da naplati što se uoči novembarskih izbora horski klicalo “Trampu Srbinu”.

“Ukoliko Amerika nekog smatra za strateškog partnera, to je signal i svim

drugim američkim saveznicima da se radi o ozbiljnoj i stabilnoj zemlji, što će povući još jedan ozbiljan broj novih investicija i partnerstava između Srbije i nekih drugih država”, smatra predsednik Kongresa srpsko-američkog prijateljstva Vladimir Marinković.

REČ–DVE O DODIKU I KOSOVU

Vlastima u Beogradu jeste lakše nego sa administracijom Džozefa Bajdena, čija je spoljna politika vođena pod geslom “Demokratija protiv autokratije”. Trampa te vrednosti ne zanimaju. Njegova spoljna politika je kontinuitet njegove poslovne karijere pa top poziciju zauzima profit. Njujorški milijarder u Beloj kući je suviše iskusan i operisan od emocija. Njegovi prioritet su poslovni pa tek onda geopolitički.

Vašingtonski sporazum iz 2020. imao je za cilj normalizaciju odnosa Srbije i Kosova kroz ekonomsku, a ne političku saradnju iako je Amerikancima važan i bezbednosni aspekt saradnje. Velika pažnja je letos posvećena međunarodnoj taktičkoj vežbi “Platinasti vuk 25” održanoj u bazi “Jug” kod Bujanovca, koju je organizovala Vojska Srbije uz podršku Evropske komande oružanih snaga SAD.

Ako postoji politički strateški interes Amerikanaca, onda se to tiče deeskaliranja tenzija na Kosovu. Tramp je ove godine u tri navrata ponovio da je sprečio novi “veliki rat” koji je pripremala Srbija. “Rekao sam im da ne trgujemo sa onima koji hoće u rat”. Beograd simptomatično uopšte nije javno reagovao na te izjave.

Aktuelna je i situacija u Bosni i Hercegovini, posebno Republici Srpskoj. Ministar Đurić povodom presude Miloradu Dodiku kaže da je sastanak u Vašingtonu iskoristio da Rubiju prenese kako je oduzimanje predsedničkog mandata Dodiku “politički lov na veštice”.

Stejt department u svom saopštenju predsednika Srpske ne pominje, na osnovu čega može da se zaključi da su stavovi dveju strana i oko Kosova i oko BiH i dalje udaljeni.

Sve ostalo je dolar. Zvaničnici ovde su poslovično skloni preuveličavanju važnosti Srbije na globalnom planu i liderske uloge u regionu, ali Amerikance ne zanima dijalog na druge političke teme. Rekao bih da će strateški sporazum u političkom smislu reči jedva vredeti hartije na kome je napisan i potrošenog mastila.

CV DRAGANA ŠUTANOVCA

I pre Đurićeve nenajavljene posete, frekvencija razgovora sa američkim partnerima upadljivo se pojačala poslednjih meseci. Predsednik je u julu u Beogradu razgovarao sa pomoćnikom državnog sekretara SAD Brendanom Hanrahanom.

“Učinimo srpsko-američko strateško partnerstvo ponovo velikim”, napisao je ambasador Dragan Šutanovac na svom Instagram nalogu pošto je krajem jula Trampu predao akreditivna pisma. Tada je šefa Bele kuće podsetio da nijedan američki predsednik nije posetio Srbiju od 1980. i pozvao ga da bude prvi koji će to promeniti.

Ambasador je polako počeo da popunjava svoj CV. Pre predaje akreditiva sastao se sa predsedavajućim Odbora za spoljne poslove Predstavničkog doma Kongresa SAD Brajanom Mastom i kongresmenkom Klaudijom Teni, predsedavajućom Srpskog kokusa u Predstavničkom domu. Tramp će sigurno posetiti Srbiju pre kraja mandata, izjavila je ona preuzimajući rizik koji uvek postoji kada se radi o nepredvidljivosti i hirovitosti američkog predsednika.

Krenulo je ubrzano poravnavanje štete koju je Vučić naneo prilikom pokušaja da prisustvuje republikanskoj konvenciji u Majamiju. Amerikanci su pobesneli, ali srpskoj javnosti je samo bilo rečeno da je predsedniku naglo pozlilo i da je morao hitno da se vrati.

Vašington je posvećen “zajedničkom korisnom odnosu sa Srbijom”. Naglasak je na “korisnom”.

U takvom ambijentu se čeka najavljeni strateški dijalog. Beograd to doživljava kao priznanje pozicije Srbije kao pouzdanog partnera u regionu, što nesumnjivo jeste, ali treba analizirati koji su primarni interesi SAD da prihvate malu Srbiju kao strateškog partnera. Kako bi trebalo da izgleda “strateško partnerstvo” sa SAD?

foto: fonet / instagram

RUDNICI MITA

Dosadašnja iskustva pokazala su se kao povoljna za korupcionašku vlast, ali ne i po Srbiju. Razni mutni poslovi vezani su za ruski kredit za železnice. Kinezi su dobili RTB Bor, železaru Smederevo i fabriku guma “Linglong” kod Zrenjanina. Pokazalo se da je njihov angažman u izgradnji infrastrukture, pre svega puteva i železnica, bio rudnik mita. Baš kao i partnerstvo sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima kojima su dati Beograd na vodi, PKB i JAT. Ekonomija počiva na tajnim ugovorima, diplomatija na nagađanju. Sve to teško da može da izađe na dobro.

Biznis pristup je već dao rezultate potvrđujući da je primarni američki interes profit. Posle obećanog litijuma Nemačkoj i kupljenih “rafala” u Francuskoj, čini se da je već počela naplata budućeg strateškog partnerstva. Američke direktne investicije su u Srbiji u prvoj polovini 2025. premašile nemačke, a firme u većinskom vlasništvu američkog kapitala trenutno zapošljavaju oko 12.000 ljudi, što je više nego što direktno zapošljavaju kompanije iz Nemačke. Koliko je taj transfer probitačan zemlji koja teži EU, tek će se videti.

Vodeći američki mediji nisu pominjali susret Rubio-Đurić, što je potpuno u skladu sa praksom da protokolarne vesti nisu vesti. Poslednji tekst o Srbiji na sajtu “Vašington posta” tiče se upada na Državni univerzitet u Novom Pazaru krajem jula i sukoba sa policijom. Poslednji na sajtu “Njujork tajmsa” još je stariji, iz marta. Tiče se posete Trampovog najstarijeg sina Donalda Trampa Juniora Beogradu i projekta Trampove porodice i predsednikovog zeta Džereda Kušnera da na spornoj lokaciji Generalštaba izgade Tramp Internešnel hotel, prvi takav u Evropi.

TABLOIDNA ZAVERA ĆUTANJA

U Srbiji se aktivnost političara pomno prati i kada se radi o vestima bez ikakvog sadžaja. Predsednik može da primi bilo koga, nečijeg ministra rudarstva, a to je onda udarna informacija režimskih medija.

Zanimljivo je, u tom kontekstu, ćutanje najomiljenijeg predsednikovog tabloida “Informer” i njegove televizije na kojoj je gotovo svakodnevni gost. Ni reči o Đurićevom susretu sa Rubiom. Kao da je to nevažna rutina a ne prvi razgovor na tom nivou u Vašingtonu posle 18 godina i prvi otkako je Tramp postao predsednik u drugom mandatu. Ni u prvom mandatu nije bilo takvih susreta sa šefom Stejt departmenta. Otkud tišina? Da li vlasnik “Informera” i predsednikov intimus zna nešto što mi ne znamo?