Sumrak i pad generala

Generalitet Jugoslovenske narodne armije, JNA, epohalno se kompromitovao počev od 1990. godine, dopustivši sebi da ne primeti šta se događa u Jugoslaviji i u svetu, dopustivši sebi da padne šaka političarima koje nije uspeo da shvati i da – kao i ostatak te vojske – bude zloupotrebljen do potpune sramote.

Ratko Mladić javlja se kao najdrastičniji primer tog sumraka i pada, iz jednostavnog razloga što će u tom procesu najgore i da nastrada; i kao oficir i kao čovek. Nije reč o toj presudi od srede; reč je o svemu što je do toga dovelo. Karijeru je započeo kao tipična oficirčina, vičan topografskoj karti i manevrima, strog, ali pravedan (kažu potčinjeni iz tog vremena), sklon vikanju, ali u osnovi dobroćudan (kažu ti isti). Rat u Hrvatskoj nalazi ga – na njegovu nesreću – u Kninu, u činu pukovnika. Tu je počeo da se ističe u službi, umesto da malo razmisli. Dobro, rođen u Kalinoviku, porodica stradala u Drugom svetskom ratu (od četnika, doduše, kažu), siromašno dete dopalo Vojne škole itd.

E, sad: mi ne znamo, mada smo se jako trudili da doznamo, šta su oni tada, 1991. i dalje, uopšte očekivali. Veliku Srbiju odmah? Teško: to im je izbijano iz glave decenijama i bilo je nemislivo – u prvom trenutku, doduše; posle je bilo drugačije. Nešto drugo onda: početkom 1991. godine, u januaru, Politička uprava Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu (SSNO) uputila je u sve jedinice i sastave JNA raspis ironično nazvan „godišnja zapovest“; u tom raspisu generali, oficiri, podoficiri, građanska lica u službi itd. ohrabruju se da izdrže još malo, jer je SSSR samo trenutno na kolenima, ali će se podići u svoj svojoj snazi i veličini. Takođe se kaže da ideja socijalizma nije poražena i da će se pregrupisati oko Saveza komunista – Pokreta za Jugoslaviju u koji bi valjalo svi da stupe (stupilo ih je poražavajuće malo). Krajem 1990. i početkom 1991. nekoliko važnih generala diskretno putuje po nekim velikim silama i raspituju se kako bi ideja o vojnom udaru prošla tamo. Odgovori su – koliko znamo – bili neodređeni i mutni: vaša stvar, mi se ne bismo mešali, vidite šta ćete. Velike sile tada gledaju u Antu Markovića, koji je taman počeo da sređuje stvari, i nadaju se da će mu uspeti; ta vojska im se ne čini solidna. Nije ni bila, kako će se videti.

POČETAK JEDNE KARIJERE: Kada je tačno Ratka Mladića zasvrbeo prst na okidaču – ne znamo, ali znamo da je početkom proleća 1991, posle Plitvičkog incidenta, počeo da preti lokalnim Hrvatima iz kninskog područja, da bi ubrzo napao i zauzeo Kijevo, malu hrvatsku enklavu usred srpskih sela, uz medijsku buku, razmetanje i hvalisanje. Svrab ga nije prošao do kraja karijere.

U međuvremenu je 12. marta 1991. Kadijević krišom odleteo u Moskvu da se vidi sa ministrom odbrane Jazovom i predsednikom Komiteta državne bezbednosti (KGB) Krjučkovom. Tamo su mu rekli da se strpi, jer da će oni uskoro najuriti tog Borisa Jeljcina, pa će SSSR opet biti onaj stari. To nije čudno; čudno je što je Kadijević, školovan oficir i – očekivalo bi se – pametan čovek u to poverovao. Tokom leta 1991. Mladić i martićevci čiste kninsku krajinu od Hrvata, stižu do pred Zadar, koji Mladić granatira iz Zemunika (to je tamošnji aerodrom). Tako HDZ dobija izgovor da opljačka i protera sve Srbe iz Zadra tokom „kristalne noći“, kako je taj pogrom očekivano prozvan.

Ta sovjetska stvar slavno je propala kada su Jazov i Krjučkov pokušali da državnim udarom smene Jeljcina, 19. avgusta. Nisu uspeli. Ne znamo šta je Kadijević rekao Miloševiću, ali ionako je bilo prekasno: JNA je poražena u Sloveniji i povlačila se ubrzano; Hrvatska je pružala žestok otpor. I opet ne možemo a da se ne pitamo: pa šta su generali mislili tog kobnog leta kad je puč u Moskvi već propao i kada je svaka nada u sovjetsku bratsku pomoć nestala? Jedino što su uspeli da smisle bilo je da razvale Vukovar i polupaju Dubrovnik, dva apsolutno nebitna vojna cilja. Vukovar su, na svoju nesreću, zauzeli; Dubrovnik nisu ni pokušali. Imali su na umu i prodor do Splita, ali su se srećom predomislili.

Generali nisu razumeli neke bitne stvari: kao prvo, da narod neće da ratuje; kao drugo, da razni „dobrovoljci“ ne mogu da zamene narod u ratu; kao treće – i najvažnije – da je JNA od samog početka 1941. pravljena kao vojska iz naroda, za narod i sa narodom. Bez naroda ne vrede ništa tenkovi, artiljerija i avioni. Tako je na kraju i ispalo, ali generali to nisu umeli da razumeju: kao da se nisu školovali u visokim vojnim školama. Ili su bili glupi, što je pretpostavka koja zaslužuje dublju analizu posle tolikih decenija negativne selekcije, fušeraja, karijerizma i ostalog. Mislili su – kukala im majka – da se silom sve može. Ispalo je da ne može.

KRVAVA SILAZNA PUTANJA: Dolazi strašna 1992. Ratko Mladić postaje general – sa ili bez Ratne škole, nije ni važno – i biva prekomandovan u Bosnu i Hercegovinu za načelnika štaba Vojske Republike Srpske. Dobija ogromne količine vojne tehnike i naoružanja, nešto oficira koji nisu mogli da se sklone u Srbiju jer su rođeni u BiH i gomilu neobučene i nedisciplinovane vojske, sa sve lokalnim hajducima i „dobrovoljcima“ iz političkih stranaka. Isprva je pokušavao da ih natera da skinu kokarde, ali nije išlo, pa je digao ruke. Ratni cilj Radovana Karadžića i njegove kamarile sa Pala bio je da BiH očiste od Bošnjaka-Muslimana, pa je to ubrzo postao komšijski pogrom umesto rata. Armija BiH tek je nastajala u većim mestima i Sarajevu, tako da nekih borbi nije ni bilo.

Sarajevo je takođe – sa vojne tačke gledišta – nejasan slučaj: nisu smeli da ga zauzimaju, pa su ga bombardovali i tukli iz sveg oružja. Zašto nisu smeli da ga zauzmu? Odgovor je jasan: šta će onda s njim i sa Sarajlijama? Previše je stanovnika, a ideja vodilja bila je da ih se eliminiše – ili „vrati vjeri prađedovskoj“ (Radovan Karadžić).

Neko bi (ovaj autor, na primer) bio tada u iskušenju da primeti kako Mladiću na samom početku te krvave klanice nije bilo baš svejedno. Sećam ga se kako mu je bilo neprijatno da posle minobacačkog napada na red za hleb u Ulici Vase Miskina izmišlja fantastična tehnička objašnjenja, tvrdeći da su Sarajlije sami sebe poubijali – samo da mogu da optuže Srbe. Pominjao je MRUD (minu usmerenog dejstva, ono što se u svetu zove Claymore), pa je video da ne vredi itd. Videlo se na njemu koliko mu je neprijatno. Posle je otvrdnuo.

Kako je Armija BiH jačala iz godine u godinu, đavo je odnosio šalu: sada je valjalo tući se. Već 1993/94. oružje stiže Armiji BiH ovako ili onako, za skupe pare svakako, ali stiže. Velike sile počinju da zakeraju i da prete. Veseljaci sa Pala odbijaju Vens–Ovenov plan, lakomisleno i nepromišljeno, ali – kad su bili drugačiji? Miloševića su izvređali u oči i izbrukali pred Micotakisom, a on to nije voleo. A i taj Unprofor se bio obezobrazio. Mladić 1993. drži sastanak sa komandantima u Bijeljini i jako je ljut: njihovoj vojsci je samo do pljačke, „dobrovoljcima“ pogotovo; Arkan oslobađa samo zlatarske radnje; Karadžića zanima samo njegova policija, Vojsku Republike Srpske ne snabdeva čak ni neophodnim gorivom. Logistika je na umoru, nafta i municija stižu preko Hrvatske, a ona budala Mile Martić potapa pontonski most kod Maslenice, jedini put za snabdevanje. Kažu da je jedva preživeo susret sa Mladićem posle toga, a most više nije dirao.

Tada se događa nešto za šta kažu da je prelomilo život Ratka Mladića: u Beogradu se ubila njegova ćerka. Ta tragedija je, naravno, neshvatljiva svakome ko je – daleko bilo! – nije doživeo i o tome treba ćutati. Kao oficir i vojskovođa, Mladić je već na silaznoj putanji u tom trenutku. Ratna sreća se polako okretala, velike sile gubile su strpljenje, Milošević ga je ignorisao, a Karadžić mu podmetao nogu. Kada su velike sile izgubile strpljenje i selektivno bombardovale položaje Mladićeve Vojske RS, Mladić naređuje da svi pristupačni vojnici Unprofora budu uzeti za taoce i raspoređeni po objektima za koje se očekivalo da bi mogli biti mete. To je bila, ispostaviće se kasnije, kobna greška: velike sile i NATO ne vole takve postupke koji su i kršenje ratnog prava – osim poniženja. Jedan francuski kolega, koji je bio blizak tadašnjem načelniku Generalštaba francuske vojske Lanksadu, rekao mi je da je načelnik njemu rekao: „Sve bismo mu možda i progledali kroz prste, ali ovo nećemo nikad.“

Mladić je i dalje na sve strmijoj silaznoj putanji. Najkobniju grešku napraviće oko Srebrenice i Žepe. To je jul mesec 1995. kada Hrvatska vojska već opkoljava Knin i svima je jasno šta sledi. Republika Srpska Krajina je na kolenima, ko je mogao pobegao je, prosečna starost pešadijskog bataljona porasla je na preko 40 godina, što je jasan znak. Već tokom akcije „Bljesak“ početkom maja 1995. bilo je jasno da sa srpske strane u BiH pomoći nema, niti će je biti: sa položaja Vojske RS metak nije bio opaljen za pomoć Srbima iz Zapadne Slavonije.

Dok je Hrvatska vojska opkoljavala Knin i zauzimala položaje za napad na celu teritoriju RSK osim Zone Istok (Istočna Slavonija), Vojska Republike Srpske koncentrisala se oko Srebrenice i Žepe sa namerom da te dve enklavice pregazi po svaku cenu. Tako je i bilo, kao što zna svako ko hoće da zna; ko neće, nema potrebe objašnjavati mu; neka prati rad Tribunala. I dok se Mladićeva vojska bavila masovnim streljanjima, Hrvatska vojska je za nekoliko dana zauzela celu Republiku Srpsku Krajinu i proterala oko 200.000 tamošnjih Srba. Ostatak je istorija.

Ratko Mladić se povukao posle Dejtona i nestao bez traga. Danas slutimo da ga je skrivala Vojska Jugoslavije neko vreme; onda su ga skrivali razni jataci, dok mu je rok trajanja polako isticao. Kad je procenjeno da je od njegovog daljeg skrivanja veća šteta nego korist, uhapšen je i isporučen u Hag. Kraj karijere bio je tužan: na salašu u Sremu, kod rođaka, bez para i pratnje, zarozan i depresivan.

Od drčnog pukovnika i generala do sirotog salašara, preko karijere pune zločina i krvi, uzimanja talaca i masovnih streljanja. Čemu njih uče na tim vojnim akademijama i školama?