Subjekat ili objekat međunarodnih odnosa

U definiciju lošeg filma mogli bi ući elementi poput neuverljive glume, predvidivog zapleta, besmislenih replika, usiljene akcije, nepotrebnih eksplicitnih ljubavnih scena i besmislenog kraja. Spoljna politika Srbije je tokom vanrednog stanja, koje je proglašeno zbog pandemije kovida-19, izgledala kao višestruka dobitnica Zlatne maline. Nesnađena u novonastalim okolnostima, ćutala je kada nije trebalo, u pogrešnim trenucima je izgovarala pogrešan tekst, saplitala se, preglumljivala, da bi došla do očekivano nesrećnog kraja – u lošijim odnosima sa najvažnijim i u čvrstom zagrljaju sa nepredvidivim međunarodnim partnerima.

SRPSKO–KINESKI ZAGRLJAJ

Srbija je postala idealan poligon za geopolitička nadmetanja zato što je srpski predsednik Aleksandar Vučić iskoristio unutrašnje podele u EU i metež na svetskoj sceni izazvan pandemijom za sopstvene političke ciljeve i dodvoravanje autoritarnim partnerima. Srbija je dospela u žižu svetske javnosti kada je prilikom uvođenja vanrednog stanja Vučić izjavio da su „čelično prijateljstvo“ kineskog režima i „brata Sija“ jedino što Srbiji može da pomogne da zaustavi širenje virusa korona. Predsednik Srbije je iskoristio prispeće pomoći iz Kine kao priliku da se uz simbolično ljubljenje kineske zastave obruši na Evropsku uniju.

Kineska tzv. „diplomatija maske“ podstakla je suparničke sile sa Zapada i Istoka da iskoriste svoju meku moć u nadmetanju za „srca i umove“ građana Srbije u doba pandemije virusa korona. Sledeći primer Kine, EU i druge evropske države izdvojile su novčana sredstva za medicinsku opremu i-ili socio-ekonomsku obnovu nakon krize. Rusija je uputila Srbiji pomoć u vidu medicinske opreme, tehnike i zaštitnih sredstava, ruskih lekara i specijalnih motornih vozila i vojnih stručnjaka iz jedinica Atomsko-biološko-

hemijske odbrane, koji su obavili dezinfekciju puteva i zdravstvenih ustanova u Srbiji. Turska je takođe poslala u Beograd i druge balkanske gradove avion sa medicinskom pomoći, uključujući 100.000 zaštitnih maski, 2000 zaštitnih odela i 1500 testova za kovid-19.

Hvaleći očekivanu kinesku pomoć, srpski predsednik svesno gradi sopstveni pozitivni imidž kao čuvara života, sigurnosti i fizičkog zdravlja srpskog naroda, čime sebi i vladajućoj stranci povećava javnu podršku uoči opštih izbora u Srbiji. Još važnije, promocija Kine je u službi daljeg učvršćivanja ekonomsko-političkih odnosa, te brzog i lakog pristupa kineskim investicijama i kreditima bez javnih tendera.

Srpski predsednik, kao i mnogo puta do sada, vrlo promišljeno i vešto igra na „rusku“ ili „kinesku“ kartu kako bi od Evrope dobio više podrške i pomoći, a sebe stavio u epicentar svetskih dešavanja. Dodatno učvršćujući antizapadne osećaje među svojim biračima, predsednik želi potkopati i ućutkati kritičare koji EU obično vide kao saveznika u borbi protiv autoritarizma i korupcije u Srbiji.

Nakon što se pandemija završi, ekonomska pustoš koju je ostavila postaće glavna briga vlada širom sveta. U postkoronarnoj stvarnosti za Srbiju će biti važne one države i organizacije koje će pružanjem direktnih investicija ili kredita pomoći ekonomski oporavak zemlje i pružiti podršku aktuelnom režimu da ostane na vlasti i opsluži klijentelističku mrežu. U ovom trenutku to obećava Kina, ali i EU želeći stabilnost u regionu i rešenje statusa Kosova.

Ipak, američki predsednički izbori ostaju zakazani za novembar 2020. godine i Trampu je hitno potreban spoljnopolitički uspeh koji za sada nema. Iznuđeni sporazum između Kosova i Srbije bi, u tom smislu, mogao biti dobra šansa za američkog predsednika. Međutim, ono što bi za Trampovu administraciju bio uspeh, za ostale, a pogotovo za balkanski region, moglo bi biti opasno.

POLITIKA MUZIČKIH STOLICA

Politika „muzičkih stolica“ je ona u kojoj Srbija računa da će, kada muzika stane, moći da sedne na bilo koju. U toj igri Srbija misli da može da žonglira sa međusobno suprotstavljenim interesima SAD, EU, Kine, Rusije i drugih zemalja. Čak i među državama članicama EU pronalazi najbližeg saveznika u autoritarnoj Orbanovoj Mađarskoj, ali istovremeno želi i blisko partnerstvo sa Nemačkom i Francuskom. Ovakva politika ima sve veće šanse da se završi tako što će se grubo prizemljiti i ispasti iz igre, što se već može naslutiti iz reakcija evropskih zvaničnika poput šefa evropske diplomatije Žozepa Borela, koji je izrazio zabrinutost zbog ovakvih narativa, i zapadnih medija poput „Špigla“, „Standarda“ ili „Forin polisija“, koji sve češće pišu o nedemokratskom karakteru srpske vlasti i njenoj sve većoj bliskosti sa Kinom.

Pored negodovanja, Brisel je vrlo brzo pokrenuo humanitarnu kontraofanzivu. EU je već 20. marta odobrila 7,5 miliona evra bespovratnih sredstava za borbu protiv epidemije kovid-19. Nakon nedelju dana odlučila je da se 93 miliona evra iz IPA fondova preusmeri u borbu protiv virusa korona. Od tih sredstava su plaćeni transport medicinske opreme koja je stigla iz stranih zemalja, uključujući Kinu, nabavljena je medicinska oprema i pružena je podrška otvaranju radnih mesta, kao i malim i srednjim preduzećima.

Zanimljivo je da podaci o vrednosti pomoći Kine, Rusije i drugih neevropskih zemalja nisu poznati javnosti, kao ni u kom procentu su to donacije, a u kom kupovina medicinske opreme. Međutim, pomoć EU ni za medije, od kojih je većina naklonjena srpskoj vlasti, a ni za samu srpsku vlast kao da nije bila jednako vredna kao ona koju Srbija nabavlja u Kini, Rusiji, Turskoj ili Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Za njih su rezervisani termini kao što su „braća“ i „prijatelji“, kao i svečani dočeci uz ljubljenje zastava, dok je pomoć EU zauzela manje mesta u medijima, a njen prijem je više bio protokolaran.

Zato je sama Delegacija EU u Srbiji pokušala da reklamira kako je od 2000. godine više od 450 miliona evra u donacijama i kreditima obezbedila za bolnice, institute, laboratorije i raznu medicinsku opremu. Međutim, zbog evidentnog podrivanja od strane najviših predstavnika države, ovaj potez EU je ličio na očajnički pokušaj da se dopre do građana Srbije, koji i dalje veruju da su ruske i kineske donacije tek par procenata manje nego evropske, što je daleko od istine. U tom smislu se Vučićeva mlaka, usputna i kasna zahvalnost EU na pomoći savršeno uklapa u sliku srpskog neiskrenog odnosa prema njoj.

EVROPSKE INTEGRACIJE – SVE PO STAROM

Odnos EU prema kandidatima za članstvo na Zapadnom Balkanu poslednjih godina imao je nekoliko karakteristika: tolerisanje autoritarnih tendencija, blokada otvaranja pregovora sa zemljama koje su de facto bile spremne za to, nemogućnost uticaja na promene u BiH, nefer odnos prema Kosovu u pogledu viznog režima, neveliki politički apetiti za proširenjem, potkusurivanje najmoćnijih članica debatom o novoj metodologiji i slično. Zbog svega ovoga je odluka o početku pregovora sa Severnom Makedonijom i Albanijom usred najvećeg izazova sa kojim se EU suočila nakon Drugog svetskog rata imala veliku simboličku važnost. Srbija na ovu odluku EU nije ni reagovala i time je ponovo pokazala kakav značaj za nju imaju evropske integracije regiona.

Završetak vanrednog stanja u Srbiji poklopio se sa dugo očekivanim samitom Evropske unije i Zapadnog Balkana u Zagrebu. Pred sam samit objavljena je Deklaracija civilnog društva „Sa ili bez EU“, kojom se između ostalog traži od EU i zemalja regiona da intenziviraju i ubrzaju reforme u oblastima osnovnih prava i sloboda, sudstva, vladavine prava i demokratskih institucija. Samit je na kraju protekao u potpunoj senci pandemije kovida-19. Bilo je primetno razočaranje lidera EU zbog antievropskih poruka koje su stizale iz regiona prethodnih meseci, ali i zbog značajnog nazadovanja demokratije i vladavine prava.

MASKE SU PALE

Maske su pale i interesi srpske spoljne politike su ogoljeni tokom pandemije kovida-19. Ti interesi ne počivaju na vrednostima opšteg dobra, već na mehanizmu za očuvanje postojećeg unutrašnjeg poretka. Vlast u Srbiji prepodne gleda na istok, a popodne na zapad u nadi da će sa svih strana sveta dobiti finansijsku i političku podršku, a za uzvrat je spremna na sve, osim na ograničavanje sopstvene moći.

Međutim, ukoliko se nešto iz korena ne promeni, groteskni pokušaji Srbije da nastavi sa svojom „neonesvrstanom“ politikom imaju velike izglede da se završe tragično – tako što će joj jedini partneri biti oni koji je vide kao monetu za potkusurivanje, kao poligon za demonstraciju uticaja ili kao ekonomsko-političkog vazala. Niko, pa ni one zemlje koje aktuelni srpski zvaničnici nazivaju prijateljima, neće imati poštovanja prema državi koja je neiskrena i nepoštena u svojim spoljnopolitičkim odnosima. Takvu državu sve druge gledaju sa podozrenjem, kao plen ili kao igralište na kome mogu ostvariti neke njima važnije interese, uz potpunu nezainteresovanost za moguće posledice po to igralište. Takva država više i neće moći da vodi spoljnu politiku, drugi će to činiti umesto nje.

Ova kriza je prelomna tačka u globalnim odnosima i najveća je utopija verovati da se može sve nastaviti po starom. Ako Srbija to ne shvati sama, realnost će je naterati na to. Ukoliko želi da bude pouzdan i kredibilan međunarodni akter, Srbija ne sme dozvoliti da umesto subjekta postane objekat međunarodnih odnosa. Borba za uticaj u njoj je geopolitika kojoj ona u ovom trenutku nije dorasla. Geopolitika u kojoj će onaj ko misli da može sve druge da prevari, ostati na kraju sam, bez saveznika, bez suvereniteta i bez uticaja.