Strukturni defekti u percepciji i oceni demokratske obnove

...

Demokratija kakvu smo željno anticipirali, pa i uvereno očekivali, nije ozarila naš sumorni politički i društveni krajolik. Stvari su krenule neobičnim putevima kakve je malo ko mogao da predvidi. Danas nema pismenog Srbina koji takoreći u trenutku nije u stanju da nabroji manjkavosti i pogreške u našim političkim procesima i društvenim kretanjima. Korupcija, izborne manipulacije i podvale, medijska okupacija i sve izrazitije nasilje postali su deo našeg političkog folklora i znaci raspoznavanja po kojima se Srbija izdvaja čak i u širim međunarodnim konstelacijama.

U široj, pa i u stručnoj javnosti, sve su češće pojave skepticizma u demokratiju kao društveno uređenje i traganja za nekim zasad još nejasnim alternativama. Postoji opasnost da u javnosti, kad je reč o demokratiji, preovlada takav skepticizam da se njena ocena približava opasnoj granici neprihvatljivosti. Posle svega što se dogodilo iskrsava rizik nove ogromne greške da se demokratija oceni kao štetna i nepovoljna i da joj se pretpostave neke alternative za koje nije jasno kako izgledaju i šta sve u smislu rizika i promašaja impliciraju.

Svrha ovoga teksta jeste svojevrsna odbrana demokratije od sve brojnijih kritika i rastućeg pesimizma u vezi sa demokratskim preobražajem kao vizijom naše političke budućnosti. Učinci demokratije posledica su jednog broja egzogenih okolnosti koje sa demokratijom nemaju veze i ne bi trebalo da joj budu pripisane.

STRUKTURNE MANJKAVOSTI KAO OGRANIČENJE U AFIRMACIJI DEMOKRATIJE

U najširoj javnosti, pa i u najužim stručnim krugovima, nije uočena jedna bitna pretpostavka za afirmaciju demokratije i punu valorizaciju njenih nesumnjivih vrednosti. Kod nas je, naime, kao i u drugim zemljama u tranziciji iz socijalizma u demokratski pluralizam, preovladalo mišljenje da je za demokratsku obnovu dovoljno puko oslobađanje spontanih procesa i ekspanzija slobode delovanja najširih skupina društvenih aktera.

Pritom je zanemarena fundamentalna činjenica da se u tako neuređenoj slobodi delovanja javljaju hazardi neodmerene diferencijacije i brzo uvećavanje socijalnih razlika, kako u pogledu materijalnog i finansijskog položaja tako i kad je reč o razumevanju i prihvatanju demokratskih mehanizama i o produktivnom uključivanju u njihovo funkcionisanje.

Od hazarda preterane diferencijacije u pogledu ekonomskog položaja i društvene moći društvo mora da ima odbrambene mehanizme bez kojih demokratske konfiguracije nisu održive. Socijalizam je u našim krajevima ostavio institucionalnu pustoš bez ustrojstava koja bi kontrolisala neograničenu diferencijaciju moći, a u košmaru spontanih procesa brzo su se oformile strukture koje su okupirale ostatak društva i postavile se prema društvu kao jedna jasno izdvojena klasa, ako ne i kasta. Odbrana od toga socijalnog zla jeste podela vlasti i stvaranje neprikosnovenih institucija kojima neće moći da ovlada nijedan pojedinac ili grupa. Rudimenti takve zaštite društva od neodmerene akumulacije moći javili su se u nekim kratkim periodima predsocijalističkog razvoja, ali je to bilo daleko od dovoljnog, a i ono što se delimično oformilo bilo je tokom socijalističkog razvoja zaboravljeno.

Nekontrolisani procesi koncentracije političke moći doveli su do toga da Srbijom upravlja jedan čovek, kako se to na slobodnim medijima sluša iz dana u dan i kako je implicirano čak i u sadržajima državno kontrolisanih i sistematično upravljanih medija.

Sve to rezultiralo je u naglom izrastanju autokratske vlasti koja je okupirala i u neku ruku porobila celo društvo. Ta vlast je tako duboko pustila svoje korene do u najveće dubine društvenog tkiva da će za njeno prevladavanje biti potrebne godine i godine, možda i decenije, pa će ukupni politički i društveni trošak koji će ona naneti društvu biti čak i veći od onoga što se sa velikom zebnjom danas zapaža i konstatuje. Dugo urastanje autokratije u najdublje slojeve društvenog bića ima za posledicu da bi i put izlaska iz autoritarnog ustrojstva mogao da bude isto toliko dug i bolan. Ta temeljna činjenica mora se imati u vidu prilikom ocene šta je na planu demokratizacije uspela da ostvari opozicija i, posebno, šta su na tom sudbinski važnom planu uspeli da doprinesu studentski protesti.

U vezi sa studentskim protestima, načinjene su određene greške koje dodatno usložnjavaju i onako komplikovanu situaciju. Studenti su, naime, ostvarili nešto što je sasvim blisko kulturnoj revoluciji, a što će u tegobnom poduhvatu pravog demokratskog preobražaja odigrati više nego važnu ulogu. Ostatak teksta posvećen je razjašnjenju uloge ovih tako neočekivano originalnih i novih čak i u planetarnim razmerama protesta i doprinosa.

PREDLOG KOREKCIJE U ODMERAVANJU ULOGE STUDENTSKIH PROTESTA

U raspravama o ulozi i dometima studentskih protesta preovladao je jedan pristup koji pravom odmeravanju te uloge nije primeren niti njenom razjašnjenju može smisleno doprineti. Zaboravlja se, naime, da je put oslobađanja društva od aktuelne autokratske okupacije rizičan, trnovit i veoma, veoma dug. Studentski protesti, kao i neke druge manje markantne i manje učinkovite akcije, predstavljaju društvena pregnuća na tom zaprepašćujuće dugom putu društvenog oslobađanja.

U javnosti se sve akcije usmerene na oslobađanje od aktuelnih stega u kvrgama vlasti odmeravaju i cene samo sa stanovišta odgovarajućih velikih društvenih promena, to jest sve te akcije uključujući studentske proteste cene se kao zasad neuspešne budući da nisu dovele do onih spektakularnih promena kakve se u javnosti priželjkuju i anticipiraju. Ništa nije pogrešnije od takvog gledanja na studentske proteste i druge poduhvate na liniji demokratske emancipacije društva. Zaboravlja se da za tu emancipaciju od ključnog značaja nisu samo završne epizode, to jest epilozi koji sadrže i donose konačno oslobođenje. Da bi srećni epilog prelaska u istinsku demokratiju bio ostvaren, potrebno je da na tom dugom putu budu načinjeni i svi prethodni koraci.

Suditi o naporima i pregnućima na putu demokratske emancipacije samo po tome da li su doneli smenu autokratske vlasti u principu je pogrešno jer srećnih epiloga ne bi moglo biti da nisu, možda u režiji drugih i vremenski udaljenih subjekata, bili načinjeni brojni prethodni jednako značajni koraci. Skepticizam prema studentskim protestima, zbog toga što aktuelna vlast nije promenjena, bio bi isto što i tvrdnja da je grupa koja ide peške iz Beograda za Brisel uspešna samo u poslednjoj fazi kad je taj ciljni grad konačno bio dostignut. Zaboravlja se tako da taj za neke trijumfalni dolazak u Brisel ne bi bio moguć da nisu savladane sve brojne prethodne faze toga napornog i mučnog puta u funkciji poznatog plemenitog cilja. Pešačenje između Novog Sada i Osijeka isto je toliko značajno kao i kretanje u poslednjoj etapi, kada je konačno dostignut Brisel. Brisela ne bi bilo da sve prethodne brojne distance nisu bile uspešno savladane.

UMESTO ZAKLJUČKA

Nezavisno od toga da li će u dogledno vreme doći do krupnih a toliko željenih političkih promena, studenti su ovome društvu učinili ogromnu uslugu. Već je pomenuto da su svojim delovanjem ostvarili svojevrsnu kulturnu revoluciju.

Najšire mase, uključujući one koje će aktivno nastupiti u glasačkim procesima, na tim izborima bi se ponašale suštinski drukčije da tih prosvetljujućih studentskih akcija nije bilo. Valjda nema nikoga ko će poreći da su studentski podvizi već napravili veliki uticaj na buduće izbore, nezavisno od toga kada će biti raspisani. Čak i ako ti izbori ne donesu smenu vlasti, niko neće moći da porekne njihov ogromni doprinos na nekim sledećim, vremenski više udaljenim izborima. Studentski protesti će se ispostaviti kao jedan odlučujući sloj materijala ugrađenog u velilčanstvenu tvorevinu budućeg demokratskog oslobađanja. Nezavisno od toga kad će se ono dogoditi i ko će od nas biti u prilici da ga doživi.

Autor je ekonomista i profesor u penziji

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!