Strategija za održavanje populističkih iluzija

foto: marija janković

Do skora su se žitelji Skoplja sprdali s okolnošću da su Nikola Gruevski i njegova neuka ekipa od Skoplja načinili, kako kažu, evropsku prestonicu kiča. Zaista, kad prođete centrom ovog grada sklanjate pogled od nelagode pred nebuloznim oponašanjem antike (ima i jedno zlatno antičko lavče u skoku koje izgleda kao da ga je upravo strefila struja). I renesansa je oponašala stare Grke i stare Rimljane, ali, kako da kažemo, renesansni oponašatelji zvali su se Leonardo, Rafaelo i Mikelanđelo (i nisu bili nindža kornjače). Vlast posle Gruevskog nije imala snage i hrabrosti da sve to smeće ukloni. U međuvremenu Beograd lagano preuzima primat od Skoplja jer izrasline na telu Grada – kako to drugačlije nazvati nego izraslinama, gukama, gnojnim plikovima – niču na svakom koraku zagađujući nam, usred zagađenog vazduha, i pogled. Svako malo naletite na skulptorski podvig naprednjačke estetike. Car Nikolaj II pored stare Skupštine, ono čudovište od skulpture ispred kidnapovane Železničke stanice, nesrećni Despot Stefan kod Botaničke bašte (izgleda kao transformers), Gavrilo Princip beznadežno izgubljen negde u Finansijskom parku, raspevana fontana na Slaviji koja, na sreću, više ne peva, ali na žalost je i dalje tamo, Cvetni trg sav u belom mermeru izgleda kao obredno gubilište, besmisleni zabetonirani prostor ispred Doma Omladine i još besmislenija “skakaonica” na Slaviji, skulptorska nakaza kod Arhiva Srbije (jal’ je čovek, jal’ kentaur)… svako je slobodan nastaviti spisak. Ogroman je. O naprednjačkoj estetici, odnosu prema gradu (i životu), prostakluku, neukosti, kiču i malicioznosti, razgovaramo sa Dejanom Atanackovićem, likovnim umetnikom, piscem (dobitnik NIN-ove nagrade za roman Luzitanija 2017), kolumnistom i, od kako ga je muka naterala, odbornikom u Skupštini Grada Beograda (koalicija “Moramo”, 2022-2023), čuvarem Savskog mosta i pobunjenim građaninom koji je nedavno uhapšen. Trenutno se protiv Atanackovića vodi postupak po privatnoj krivičnoj tužbi “Milenijum tima” zbog izjava i tekstova koji ovu firmu blisku režimu Aleksandra Vučića dovode u vezu sa nezakonitim radnjama i sistematskim zagađivanjem Beograda. Njegoiv novi roman “Tajni život Gorana Grolovića” uskoro će izaći iz štampe.

VREME: Kako biste manje upućenim čitaocima Vremena objasnili zbog čega je važno skrenuti pažnju na spomeničko nasleđe ere Aleksandra Vučića?

DEJAN ATANACKOVIĆ: Najpre, moram da naglasim da se ne slažem sa upotrebom reči nasleđe. Ovde je reč o jednom privremenom stanju kojem naprosto ne treba dozvoliti da postane nasleđe. To što mi imamo kao nasleđe režima Aleksandra Vučića nisu spomenici već ruševine i mrtvi – unakaženi gradovi, milioni tona građevinskog i drugog otpada koji su raštrkani po celoj Srbiji, otrovne magle od zapaljenih deponija koje obavijaju čitava naselja i gradove. Imamo nezapamćenu korupciju i verovatno predstojeće dužničko ropstvo čije će posledice trpeti generacije, imamo nerazjašnjena ubistva, policijsku torturu, a uz to i teško kulturno zagađenje izazvano decenijskim trajanjem i navikavanjem na prostakluk i laž. Pritom, ne treba nikako zaboraviti da, uz sve to što je nataloženo u protekloj deceniji kao nasleđe koje ostaje iza Aleksandra Vučića, imamo i masovne grobnice devedesetih, proterivanja ljudi, atentate, pozivanje na krvoproliće, i krvoprolića koja su se dogodila u vreme trajanja vlasti kojoj je pripadao. Ja sam uveren da, iako je tu reč o stvarima koje izlaze iz domena kulture, samo se u domenu kulture, i naravno obrazovanja, društvo sa njima može temeljno suočiti, pa i stvoriti jasne uvide o tome što već svi znaju, ali se o tome nedovoljno govori.

Vladavina prostakluka i kiča, dakle…

Nismo kao društvo ni krajem osamdesetih, ni pre deset ili petnaest godina, umeli da raspoznamo pogubnost prostakluka i kiča. Nismo videli da pevajuće fontane, ludačka novogodišnja rasveta, idiotski spomenici, i sve to praćeno medijskim šundom, direktno najavljuju totalitarizam, ruševine i smrt. To je, po mom mišljenju, razlog zbog kojeg se nasleđe Aleksandra Vučića mora izuzetno precizno analizirati, a te statue podizane u čast njemu i njegovoj vlasti nikako ne izdvajati kao nešto posebno, već isključivo sagledavati u kontekstu organizovanog kriminala i društvene devastacije. Što se samih statua tiče (ne bih da koristim reč spomenik) one svakako treba da budu uklonjene iz javnog prostora, i tu nema mesta nikakvoj retoričkoj raspravi o tome šta bi onda sve trebalo ukloniti, šta bi sve neko mogao da zahteva da se ukloni, kakve bi to posledice proizvelo itd. To je sve stvar precizno formulisanih kulturnih strategija i odluke zrelog društva da napravi razliku između, s jedne strane, odlika nekog vremena, kakvo god ono bilo i koliko god ono u ideološkom smislu nekome bilo blisko ili ne, a sa druge anahronih budalaština koje su nastale kao rezultat psihoze jednog pojedinca i organizovane pljačke javnog novca.

Oko nas niče nevešti realizam. Nacisti su ponudili “zdravu” realističku umetnost nauprot “izopačenoj”. Sovjetska umetnost takođe. Kakva je to “tajna” veza između totalitarnih (diktatorskih) projekata i realizma u umetnosti?

Svakako je reč o lakoći propagandne poruke, o ukidanju dvosmislenosti, pri čemu se realizam javlja samo kao likovni izraz, ne i u smislu svog prvobitnog značenja koje se ticalo prikaza svakodnevnog i životnog. Realističnost je u umetnosti totalitarnih režima pritom pre svega posvećena promociji telesne snage, istrajavanja, zdravlja, plodnosti, te samim tim zdravlja nacije ili zdravlja ideološki uobličenog društva. U vreme kada je nastajala ona je nosila sa sobom mnoge pogrešne zaključke jos iz devetnaestog veka, ideje o superiornosti, rasne teorije, ideje progresa, sve je to tražilo da stekne svoj likovni izraz koji će nečemu suštinski neutemeljenom da omogući privid večitih i nepromenjivih istina, da sve to poveže s nekim davnim vremenima, s nečim iskonskim. Sovjetski Savez nije mogao dugo da trpi avangardu, kao što je i nacistička Nemačka morala da proglasi savremenu umetnost “degenerisanom”. Ipak, i ti najgori režimi u istoriji proizveli su ponekad vrlo promišljen vizuelni izraz, u arhitekturi, slikarstvu, skulpturi, filmu, ponekad i izuzetnu narativnu veštinu u likovnim delima, čak i kada je sve to u funkciji najgoreg zla, a svakako se ništa od toga nikada neće moći, niti bi se smelo, izdvojiti iz konteksta u kojem su takva dela nastajala.

foto: tanjug

Pa šta je onda ovo ovde?

Bojim se da je ovo što sada posmatramo oko nas, taj “nevešti realizam” kako ste ga nazvali, to što ostaje iza režima Aleksandra Vučića, zapravo vrlo daleko od bilo čega što smo u prošlosti videli kao izraz ideologije bilo kojih, pa i tih najgorih režima u istoriji. Ovde, najpre, nikakve ideologije nema, niti bilo kakve ideje koja bi, eventualno, mogla da rezultira nekakvim amalgamom, doslednim likovnim izrazom, a kamoli stilom, pravcem, tendencijom. Jedina “ideologija” je pljačka, jedina “likovna” tendencija tiče se modaliteta pranja javnog novca – da nešto bude monumentalno, dakle monstruozno, preteće i preskupo, ili da bude jeftino, kilavo i nikakvo, pa da se javne pare izvuku kroz nerazumno veliku cenu izrade, ili pak da “spomenik” uopšte i ne bude izveden već da se samo opelješi budžet za troškove nekakvih komisija i nagrada. Svedok sam tome, kada sam bio odbornik u Skupštini grada, kako su se razni iznosi, desetine hiljada evra, godinama provlačili za spomenike koji uopšte nisu realizovani, kao na primer spomenik Dijani Budisavljević. Lažni Nemanja na Savskom trgu svakako je vrhunac jedne patologije, jer to je, ako ičemu, “spomenik” narcisoidnom poremećaju Aleksandra Vučića, ali i lucidno realizovan plan za pljačku građana.

Posle vrhunskih modernističkih dela u Jugoslaviji, doživljavamo najdublji zamislivi sunovrat u spomeničkoj umetnosti…

Jugoslovensko društvo i jugoslovenska država umeli su da stvaraju, i stvarali su, i ostavili su jedno stvarno i bogato nasleđe u arhitekturi, u spomeničkoj umetnosti, pa i u izgradnji institucija kulture što je direktno povezano sa visokom stručnošću i profesionalnošću, dakle s potpuno suprotnim namerama od ovoga što imamo danas. Ponešto od likovne umetnosti steklo je vrednost protokom vremena, ponešto je samo po sebi već bilo nesporno sjajna umetnost, istovremeno vanvremenska i sasvim ukorenjena u izrazu epohe. Mislim pre svega na spomeničke komplekse Bogdana Bogdanovića, ali i, recimo, na slikarstvo Ismeta Mujezinovića. Kvalitetna umetnost ima upravo tu osobinu da istovremeno govori i o svome vremenu i da uvek bude aktuelna.

Nisam sklon idealizovanju jugoslovenskog društva, ne može se zanemariti činjenica da jedno društvo koje stvara kult ličnosti, koje stvara čitave rituale oko kulta ličnosti, naprosto nije i nikada ne bi moglo da bude sasvim normalno društvo. Naravno da se s današnjeg gledišta možemo pitati sta je uopšte normalno društvo i da li je nekakav kompromis neophodan, uključujući i kompromis koji podrazumeva ograničavanja slobode i koji, na kraju, proizvodi društvo u kojem se živi srećno i bezbedno. A u Jugoslaviji se, nesporno, makar za vreme mog detinjstva i adolescencije živelo u znatnoj meri srećno i bezbedno, ne toliko u vremenu pre mog rođenja, ali verujem da je socijalistička Jugoslavija, kada se sve sabere, ostavila solidne kulturne temelje na kojima su svakako mnogi problemi tog društva mogli s vremenom da budu rešeni, mnoga neophodna pitanja da budu postavljena i na njih nađeni dobri odgovori. Nacionalizam je uništio sve. Pre svega tu svest o dobrobiti društva, o arhitekturi, o umetnosti, o politici, o identitetu, koji doprinose nečemu dobrom. Mi i danas kada imamo rasprave o nerazrešenim pitanjima, kao što je recimo pitanje Kosova, ne čujemo ni jednu reč o strategijama za proizvodnju dobrobiti, već samo strategije za održavanje populističkih iluzija.

Sve je, dakle, krenulo u propast kada su Srbi otkrili nacionalizam…

Nacionalizam je uveo suicid u kolektivno doživljavanje nacionalnog interesa. No malo sam odlutao od pitanja. Kada razmišljam o Jugoslaviji, mislim na jedno društvo koje se neumorno gradi, koje je potpuno svesno svoga vremena, tendencija, ideja, koje ulaže u stručnost i kreativnost svojih stvaralaca, koje, čak i kada ograničava slobodu osude državnog uređenja i kulta ličnosti, ostavlja slobodu za građenje modernog društva, za aktivno promišljanje buducnosti, pa i za jednu istovremeno suptilnu i snažnu društvenu kritiku i ironiju. Ismet Mujezinović, recimo, bio je u stanju i da naslika sopstveni autoportret sa ordenom zarivenim u grudi iz kojih teče krv.

Kada ste, sa drugim građanima, pokušavali da odbranite savski most, šta ste vi, zapravo, branili? Konstrukciju svakako. Branili ste i funkciju mosta. Ali šta još?

Branili smo pravnu državu, ono što je od nje ostalo, ili ono što je na mestu ukinute pravne države, pa i države kao takve, ponovo potrebno izgraditi. Ali svakako je tačno i to da smo branili i konstrukciju mosta, i funkciju mosta, i sećanja vezana za most, i njegov istorijski smisao i značaj, i njegovo mesto u pogledu sa reka i ka rekama. Branili smo Beograd od onih koji su Beograd okupirali. Napad na Stari savski most bio je suštinski ratna operacija u prividnom miru. Bila je to oružana okupacija jednog strateškog objekta zarad širenja okupirane teritorije koja narasta pod imenom “Beograd na vodi” i koja poništava Beograd koji znamo. Zapravo, to je samo nastavak ratne politike devedesetih, koja je u velikoj meri bila usmerena na uništavanje gradova, a sada nakon svih izgubljenih ratova, isti okupator tuđih teritorija sada se ostrvio na naše gradove, prirodu, prirodne resurse.

Razaranjem arhitekture, urbane strukture i sejanjem kiča, razaraju se prošlost (tradicija), ali i budućnost. Neuka ekipa nameće neukus. Kako biste, u ovom kontekstu, odredili ukus?

Estetski doživljaj uvek sa sobom nosi mogućnost dubljeg razumevanja prirode stvari. Pitanje ukusa je zato važno, jer ono se tiče subjektivnog doživljaja na koji svaki građanin ima pravo, kao što ima pravo da bude pripadnik društva koje podstiče slobodno i kritičko mišljenje, koje bi samim tim trebalo da kompetentno postavlja visoke estetske standarde, u kojem se kroz estetski sud tumači ne samo da li je nešto lepo ili ružno, vec i opravdanost, smisao, etički integritet neke stvari ili pojave. Ništa od toga nije u skladu sa potrebama neslobodnog društva i otete države. Nije svejedno odakle se megalomanski lažni Nemanja, sa svojim estetskim “kvalitetima”, stvorio na tom opustošenom trgu, a dovoljno je videti tu megalomansku konstrukciju i kroz estetski sud, pogledom, doći do zaključka o kriminalu koji iza nje stoji. Zato je investiranje u šund i neukus s jedne strane realan domet ovog režima, a s druge i njegova svesna procena da se nametanjem neukusa, megalomanije, prostakluka, prozivodi permanentna i za režim korisna buka i zagađenje, i time uspešno suzbija i marginalizuje mnogo toga što je po vlast opasno, a održava, na štetu morala, razboritosti i razuma, jedno omamljeno, zatrovano društvo.