Strasna sedmica Tomislava Nikolića

Kao što su se godine 1990. borbe vlasti i opozicije vrtele oko parole „prvo ustav pa izbori“, godine 2011. one se vode oko parole „kandidatura, pa izbori“. Te borbe kulminirale su tokom strasne sedmice, poslednje, sedme nedelje časnog posta, koja prethodi Vaskrsu. Ličnost oko koje se vrtela drama je lider naprednjaka Tomislav Nikolić, koji je 16. aprila stupio u štrajk glađu i žeđu da bi iznudio vanredne parlamentarne izbore.

Šta se zapravo zbivalo tokom strasne sedmice leta gospodnjeg 2011?

Opremljeni zastavama Srbije, pištaljkama, slikama Tomislava Nikolića transparentima „Hoćemo izbore“, „Hoćemo naprednu Srbiju“, „Dokle više?“, „Buna protiv dahija“, „Vreme je za promene“, „Lopovi, lopovi“, „Pobeda, pobeda“, „Najjači smo, najjači“, neki i sa kišobranima sa natpisima „Pašće“, simpatizeri SNS-a su se 16. aprila, koji su nazvali „Dan za promene“, razmestili na platou ispred Doma Skupštine Srbije od Trga Nikole Pašića do zgrade Glavne pošte. Po proceni policije, bilo ih je oko 40.000, što bi značilo da se sada okupilo nešto manje pristalica naprednjaka nego na prethodnom mitingu 5. februara, dok su organizatori (Aleksandar Vučić) tvrdili da ih je bilo 120.000. Miting je počeo u 12.45, što su neki izveštači tumačili kao znak da su organizatori čekali da se prikupi još sveta.

Jake policijske snage u opremi za razbijanje demonstracija bile su u centru Beograda a oko Skupštine Srbije, Predsedništva, Skupštine grada i RTS-a bila je postavljena ograda.

Lista govornika bila je nešto šira u odnosu na 5. februar i retorika uglavnom usmerena na zahtev za raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora: Nebojša Stevanović, Jorgovanka Tabaković, Milanka Karić, član Glavnog odbora PSS-a, Velimir Ilić iz Nove Srbije, predsednik Romske partije Srđan Šajin, profesor Pravnog fakulteta Oliver Antić, sekretar Udruženja paraplegičara Beograda Vukašin Bošković…

U trećem satu mitinga Tomislav Nikolić je saopštio da od jutra u subotu ne uzima vodu i hranu i da se ni po cenu svog zdravlja i života neće povući dok Tadić ne pristane da izbori budu do kraja 2011. godine.

POMERANJE ROKOVA: Na mitingu u februaru naprednjaci su inače zahtevali hitno raspisivanje vanrednih izbora, a potom su tražili da se do 16. marta predsednik Tadić izjasni o raspisivanju izbora jer im treba mesec dana za pripremu mitinga. Oni su tada tražili da izbori budu raspisani u aprilu, a budu održani do juna ove godine. Potom je pominjan oktobar. Posle putovanja u Brisel, naprednjaci su govorili o 18. decembru, kao poslednjem ustupku, pošto bi početkom oktobra Evropska komisija trebalo da usvoji preporuku da Srbija dobije status kandidata za Evropsku uniju i da odluka u Briselu treba da bude poznata do 15. decembra. To bi značilo da bi demokrate imale potvrdu realizacije svog glavnog strateškog cilja praktično na početku izborne ćutnje. Demokrate nisu odgovarale na zahtev naprednjaka jer su očito računale da posle rekonstrukcije vlade mogu da uhvate novi zalet. Nisu htele da pokažu slabost da Nikoliću daju psihološku prednost nekoga ko je iznudio izbore, a možda i sumnjaju da će ostvariti svoj glavni proklamovani evropski cilj…

Ta „evropska mapa puta“ je poznata još od 25. oktobra prošle godine, kada je Srbija postala kandidat za kandidata na osnovu odluke Saveta ministara Evropske unije da srpski zahtev prosledi Evropskoj komisiji na izradu mišljenja. Evropljani su apelovali da se dotle ne menja vlast u Beogradu. Volfram Mas, ambasador Nemačke u Beogradu, izjavio je na primer da bi vanredni izbori u Srbiji omeli evropske integracije i da je u interesu Srbije da ih odloži što je moguće više, do redovnog termina. Sudeći po jednoj izjavi Aleksandra Vučića, naprednjake su u Briselu opominjali da u svojim akcijama radi iznuđivanja izbora ne koriste nasilje. Ruski ministar spoljnih poslova od koga su naprednjaci možda očekivali neki gest izjavio je da je to unutrašnja stvar prijateljske zemlje, da Rusi prate situaciju s nadom da će se ona razrešiti u okviru zakona.

PONUDA KOJA SE NE ODBIJA: Uoči mitinga Srpske napredne stranke 16. aprila, Aleksandar Vučić najavljuje da će Borisu Tadiću, predsedniku Srbije, ako do tada ne objavi datum izbora, naprednjaci poslati „ponudu koju neće moći da odbije“. Danima se po medijima spekulisalo šta to može da znači, pogotovu što političari često ne razmisle o onome šta su rekli. Floskula je inače sinonim za pretnju, a postala je popularna na osnovu scene u Kumu Frensisa Forda Kopole u kojoj neposlušni filmski producent Džek Volc od don Vita Korleonea dobija „ponudu koju ne može da odbije“, u svom krevetu, među satenskim čaršavima, budeći se nalazi odsečenu glavu svog omiljenog konja.

Dok je Nikolić, objavivši svoj štrajk glađu i žeđu, pozivao pristalice da se raziđu, a neki od njih su skandirali: „Nećemo, nećemo! Hoćemo na Dedinje!“ (u originalu iz 90-ih: „Idemo na Dedinje!“) Na zvižduke demonstranata, Aleksandar Vučić odgovorio je da će, kada Nikolić bude prebačen u bolnicu, oni organizovati protestne akcije širom Srbije. Nikolić je takođe najavio da se akcije naprednjaka neće zaustaviti na njegovom činu izlaganja gladi i žeđi. Poručio je pristalicama da kad on bude na nekom drugom mestu nastave borbu na trgovima, mostovima, itd. Oko 500 njih je ostajalo na tom platou, ali su se kad je u subotu po podne počeo pljusak i oni razišli.

SKUPŠTINSKI SANITET: Nikolić je oko 18.30 ušao u Skupštinu u prostorije poslaničkog kluba „Napred Srbijo“. Pored njega su bili sinovi i supruga Dragica, koja je reagovala stegnuto, zadržavajući suze: „Njegova odluka!“ Scena je bila ganutljiva – Tomislav ju je milovao po kosi uz „Dobro, dobro, nemoj sad“.

Noć između subote i nedelje Tomislav je proveo u Skupštini, u društvu političkih partnera (bio je tu i Velimir Ilić, dolazila je i Milanka Karić) i supruge Dragice, a tu je bio i jedan broj novinara. Neke od njih Nikolić će zamoliti da pođu s njim u WC da budu svedoci da ne pije vodu. U nedelju 17. aprila oko 9 ujutru poslanici SNS-a obilaze Nikolića.

Doktorka Suzana Videnović, koja je dežurala u skupštinskoj ambulanti, merila mu je pritisak svakog sata. Stanje je bilo normalno.

Vučić je insistirao da ambulantna kola budu pred Skupštinom za slučaj potrebe. Sanitetsko vozilo inače obično stoji pred Skupštinom u vreme zasedanja. Atmosfera je zagrevana izjavama tipa: „Tomislav Nikolić se bori za Srbiju i za građane Srbije, da Srbiji dođe spas“ i „Nadam se da naš predsednik neće umreti…“ Nikolić je govoreći o svojoj odluci pominjao da zna kroz šta prolaze ljudi koji štrajkuju na taj način i pominje one koji su sebi odsecali prst ili ekserom zakivali šaku za dasku.

U podtekstu je stajalo socijalno nezadovoljstvo onih u čije je ime Nikolić stupio u štrajk, ali tok radnje i spekulacije vrteli su se oko datuma vanrednih parlamentarnih izbora.

TADIĆ, NIKOLIĆ: Nikolića je u subotu uveče pozvao ministar policije i lider SPS-a Ivica Dačić i, prema medijskim izveštajima, predložio mu da izbori budu raspisani u januaru. Kasnije je Dačić precizirao da nije učestvovao ni u kakvim razgovorima oko datuma izbora, ali (da je jasno) da će oni svakako biti prevremeni i da bi možda mogli da budu raspisani početkom decembra: „Neki signali iz Brisela ukazuju da bi izbori trebalo da se raspišu posle odluke o kandidaturi Srbije i da bi odmah u okviru iste odluke bio određen i datum za pregovore o pristupanju EU. To bi značilo da bi na izbore moglo da se ide i u januaru.“

Na „konačnu ponudu“ naprednjaka – izbori 18. decembra 2011. godine – vlast je preko medija slala kontraponudu: 15. januar 2012. godine.

Nikolić i Vučić su objašnjavali da je taj termin za njih neprihvatljiv zato što bi 30. decembra uveče svi gledali Tadićev intervju, a 1. januara Đilas bi porađao sedmorke i nosio im poklone od narodnog novca, pa bismo oko Božića opet gledali samo Tadića u Dečanima, jer bi ponovo urgirali preko Euleksa da ne pusti naprednjake na Kosovo…

Tokom štrajka Nikolić je telefonom razgovarao i sa Vojislavom Koštunicom, koji će se kasnije oglasiti zahtevom da se raspišu vanredni izbori i da oni ne budu vezani ni za kakav evropski rok jer su izbori unutrašnje pitanje Srbije.

Izgleda da je bilo pokušaja evropskog posredovanja.

Prema izveštaju „Novosti“, u nedelju oko 15 časova Nikolića je telefonom pozvao direktor EU za Balkan Miroslav Lajčak, a u desetominutnom razgovoru Nikolić mu je rekao da je prihvatljiv svaki datum za izbore, ali u ovoj godini. Ovaj je navodno obećao Nikoliću da će o njegovom slučaju ubrzo da popriča i sa šeficom evropske diplomatije Ketrin Ešton, ali mu je sugerisao da štrajk glađu prekine, te da ne treba činiti ništa da se situacija u zemlji destabilizuje.

Te reči će se sledećih dana ponavljati u izjavi evropskog komesara za proširenje Štefana Filea: da jedino stabilno političko okruženje može doprineti ispunjavanju ambicioznih ciljeva koje je Srbija sebi postavila po pitanju evropskih integracija; da razlike moraju da se rešavaju u okviru postojećeg političkog procesa; da sat otkucava; da će EU pažljivo pratiti; da je štrajk glađu i žeđu pogrešan pravac. U jednoj vesti se kaže i da je Štefan File vladi poručio da proces evropskih integracija ne može da bude uspešan ukoliko nije „inkluzivan“, to jest da treba da uključi i predstavnike opozicije, civilnog društva i biznisa.

U nedelju 17. aprila oko 17.20 predsednik Srbije Tadić dolazi u Skupštinu i razgovara s Nikolićem čitavih 90 minuta. Razgovorima su prisustvovali Aleksandar Vučić i Jorgovanka Tabaković. Po izlasku iz Skupštine nešto posle 18 časova predsednik Tadić izjavljuje da će izbore raspisati odmah nakon što Srbija dobije kandidaturu za članstvo u EU; a da je Nikolića zamolio i da će ga još moliti da prekine štrajk glađu i žeđu. Kaže da on nije privatni vlasnik izbora, a iskazujući lično poštovanje Nikoliću, naglašava da nijedan od njih dvojice nisu u ovom momentu privatna lica i da zastupaju javni interes što podrazumeva da se teški problemi u Srbiji mogu rešiti samo socijalnim dogovorom i političkim dijalogom. Kasnije se obelodanjuje da su pre ovog događaja Tadić i Nikolić razgovarali četiri puta u poslednja dva meseca. Nisu se složili.

DRAMA I VERBALNA VATRA: Oko 19.55 u nedelju Nikoliću je pozlilo, pa su ga na nosilima izneli iz Doma Narodne skupštine. Bio je u svesnom stanju. Po sopstvenom izboru odvezen je u privatni Beogradski KBC na Novom Beogradu i sledećeg dana će se posle jedne izjave Dragana Đilasa po medijima raspravljati o kredibilnosti te klinike.

Nikolić se medijima žali na one koji sumnjaju da on možda ne štrajkuje: „A ja im ne želim da uzimaju toliko vode i hrane koliko sam ja uzimao poslednja tri dana.“ Vučić tu poruku ponavlja jačim rečima, kao i sve ostale: „Lažni analitičari“, „ljudi koji treba da prikriju zlodela režima i krivicu za političku tenziju u društvu prebace na opoziciju“; „ništa drugo do režimske sluge“, čiji je jedini oblik delovanja „varanje naroda, laži, najbrutalnije izmišljotine i falsifikovanje činjenica“, pominje „obračun sa lopovima, lažovima i prevarantima“. Vučić kaže da je njemu lično, za razliku od nekih, Toma Nikolić miliji od keruše Mile i goluba Gute – aludirao je na razliku između pažnje koju je gradonačelnik Đilas iskazivao za životinje i njegovog polemičkog tona prema naprednjacima.

Verbalni rat između demokrata i naprednjaka se naročito rasplamsao posle saopštenja DS-a u kome se kaže: „Ni u vreme diktature Slobodana Miloševića Demokratska stranka nije štrajkovala glađu, već se samo časno i hrabro borila da pobedi na izborima i po cenu krađe.“ Vučić nije primetio lapsus calami u iskazu „borili se i po cenu krađe“ (treba valjda „uprkos krađi“), ali je pokazao da bolje poznaje komplikovanu istoriju DS-a od njenih portparola: „Ovde imam izvode iz govora gospodina Zorana Đinđića, predsednika Demokratske stranke, datum je 21. novembar 1996. godine, kada je dr Zoran Đinđić stupio u štrajk glađu i to saopštio preko megafona sa prozora Narodne skupštine Republike Srbije. Kaže da su i Zoran Đinđić (od 21. do 23. novembra 1996. i Dragoljub Mićunović 9. marta 1991. takođe štrajkovali glađu. Mićunović je na to izjavio da on nikada nije štrajkovao glađu. Možda nije, ali je bilo objavljeno da jeste jer su ti štrajkovi bili u senci masovnijih i burnijih zbivanja.

Potom je nastala polemika o tome da li se reagovanjem na štrajk glađu može napraviti nezgodan presedan na osnovu koga svako može štrajkom glađu da moralno ucenjuje i iznudi neki svoj cilj. Nema u ovom slučaju presedana – štrajk glađu je staro i ovde povremeno korišćeno sredstvo očajnika i žrtava tranzicije, ali i sredstvo političke borbe (vidi antrfile). Štrajk glađu po pravilu nema uspeha ako ga ne prati politizacija slučaja. Naprednjaci su naprosto kopirali formu nekih od opozicionih akcija iz devedesetih.

Tokom noći između nedelje i ponedeljka, Nikolića je u BKBC-u posetio ministar zdravlja.

Do utorka Nikolića je, prema njegovim rečima, posetilo oko 200 ljudi, među njima i biznismen Milan Beko, fudbaler Dragan Džajić. Vladika Irinej Bulović se s njim zadržao jedan sat i, po agenciji Fonet koja se poziva na crkvene krugove, ubeđivao ga da je on svima, a pogotovo svojoj porodici najpotrebniji zdrav.

POST I ŠTRAJK: Patrijarh srpski Irinej izjavio je da Nikolićev štrajk glađu nije u duhu pravoslavne vere jer čovek mora da brine o svom životu. „To je vrsta samoubistva koju Crkva i te kako osuđuje. Ima 300 drugih načina da se bori za svoju ideju, a ne na ovaj nehrišćanski način.“

„Jedno je prihvatiti stradanje, kao što su to činili mučenici“, objasnio je za „Vreme“ otac Dražen Tupanjanin. „Potpuno je druga stvar nametati stradanje samom sebi. Hrišćanstvo nije autodestruktivno i mada ponašanje lidera naprednjaka podseća na mučeništvo (pogotovo uvijeno u retoriku koja se čuje prethodnih dana), ono to nije jer mučeništvo dolazi spolja.“ Kada je episkop mileševski Filaret 28. avgusta 2007. bio otpočeo štrajk glađu nedaleko od graničnog prelaza Ranče između Srbije i Crne Gore, odazvao se na molbe Sinoda SPC-a i patrijarha Pavla da prekine.

Vučić na te izjave patrijarha u ponedeljak nije imao komentar, a Nikolić u utorak izjavljuje novinarima: „Ja nisam samoubica i nisam odlučio da izađem iz Srpske pravoslavne crkve. Tretirajte ovu moju žrtvu kao post, u četvrtak ću da se pričestim.“

Tokom vikenda reporteri „Vremena“ su od lekara iz Kliničkog centra Srbije mogli čuti procenu da bi Nikolić bez vode i hrane mogao da izdrži najviše dva dana, a od portparolke Hitne pomoći Nade Macure da bi čovek bez vode, tehnički, mogao da izdrži i do pet dana. Ipak, kako je rekla, svaka izdržljivost je individualna i zavisi „od ličnosti“, odnosno od organizma.

Žeđ, gubitak apetita i suvoća kože su prvi znaci dehidracije organizma. Nastupaju kada nivo vode u organizmu padne ispod dva odsto od normalne vrednosti. Slede glavobolja kao u toku mamurluka, grčevi u mišićima, posebno nogama, suženje vidnog polja, pad krvnog pritiska, vrtoglavica i nesvestica. U težim stanjima dolazi do buncanja, nesvesti, otečenog jezika, kome i smrti.

Na samom početku dehidracije najčešće nisu prisutni nikakvi simptomi, ali se mogu javiti suvoća u ustima i žeđ. Suvoća kože i povišena temperatura, umor, vrtoglavica, grčenje u nogama i rukama javljaju se u sledećem stupnju. Suva usta su jedan od poslednjih signala dehidracije – mnoge telesne funkcije koje zahtevaju vodu su se smanjile pre toga…

Zoran Stanković je posetivši Nikolića izjavio da pacijent, dok je svestan i može samostalno da odlučuje, ima pravo da odbije predloženi medicinski tretman, da takvu odluku on mora da potpiše, da se ona prilaže u njegov medicinski karton, ali da je pravo i obaveza lekara da preduzme potrebnu terapiju i protiv volje pacijenta, ako mu je život ugrožen ili ako zapadne u stanje poremećene svesti. Četvrtog dana štrajka, u utorak oko 13 časova, Nikolić saopštava novinarima da lekove prima, a da će verovatno prihvatiti malo ozbiljniju terapiju, pošto stanje nije baš tako dobro kako je sam očekivao da će da bude, jer su se pogoršali stanje bubrega i EKG. U utorak po podne on je počeo da prima infuziju u kojoj se nalaze izvesni elektroliti, jer su, prema izjavama lekara koje prenose mediji, pojedini organi zbog dehidracije počeli da mu otkazuju.

Nikolić je tako nastavio štrajk uz infuziju. To, kažu, može da traje prilično dugo.

Njegov slučaj se preneo za govornicu Skupštine Srbije, gde ga žešće napada deo opozicije nego vlast. U okviru vremena za postavljanje pitanja Vjerica Radeta (SRS) rekla je da je Nikolićev štrajk „farsa“, da je Nikolić otišao u bolnicu da se „izležava i pravi komediju“, da je Nikolić „cirkuzant koji se izležava pred kamerama i glumi štrajk“, da svaki dan izgleda sve „bucmastije, jer ga očigledno dobro hrane i poje“ i da mu se čak „ni usta nisu osušila“, te da su svi, pa i SNS, shvatali da je Aleksandar Vučić „nasankao“ Nikolića, jer „želi da ga se što pre politički otarasi“, a da ga je Beko obišao da vidi da mu nije propala investicija…

Novopridošli poslanik SNS-a Dragan Šormaz je na to reagovao tvrdnjom da „građani znaju šta se dešava u bolnici i da je situacija kritična“.

Nikolićev čin najviše je osporavao Čedomir Jovanović, lider LDP-a, koji je medijima izjavljivao da svi koji žive u Srbiji „imaju pravo da čuju jasan plan ljudi koji vode ovu zemlju, a ne da čekamo da vidimo koliko Nikoliću treba da padne u nesvest da bi dobio infuziju i kako će da se završi situacija u koju je uveo sebe ne razmišljajući o posledicama“.

Naprednjaci su u ponedeljak i utorak najavljivali povećanje pritiska i organizovali više manjih akcija. Organizovali su protest u Valjevu (vidi); oko hiljadu njihovih pristalica protestovalo je u ponedeljak uveče u Kruševcu, oko pet stotina njihovih simpatizera učestvovalo je u molitvenoj šetnji u Kraljevu, bez incidenata su prošetali i centrom Niša, od Narodnog pozorišta do Saborne crkve, u „Molitvenom hodu za život Tome i Srbije“. U Kosovskoj Mitrovici sa Trga braće Milić oko 250 pristalica i simpatizera SNS-a i NS-a organizovalo je protestnu šetnju centralnim gradskim ulicama. Bio je vidljiv i propagandni rat u „sajber prostoru“, obarani su neki sajtovi (ne zna se ko je), a Vučić je protestovao što RTS nije objavio 1043 komentara njihovih pristalica. Ovi su hladno objavili taj protest, valjda da pokažu da je Vučić sam otkrio da SNS stoji iza tih „odjeka i reagovanja“ (izraz iz 1988. u vreme „događanja naroda“, po režiranim pismima uredništvu „Politike“.

U ponedeljak oko 19 časova, oko hiljadu (naprednjaci kažu 2000) demonstranata okupilo se u Pionirskom parku u Beogradu kako bi izveli performans „Probudi se, Borise“: duvali su u vuvuzele, pištaljke, čegrtali čegrtaljkama, a kad se smračilo palili su sveće „da osvetle Predsedništvo“. Kraćeg koškanja sa policijom bilo je kada su demonstranti pokušali da sklone ogradu koja ih deli od policajaca, a incident je brzo okončan nakon što je Vučić rekao preko megafona: „Da je Toma hteo nasilje, mi bismo već ušli u Skupštinu…“ Žandarmerija i interventne jedinice policije su ih razdvajale od Predsedništva i čuvale zgradu RTS-a. Beta je javila da je predsednik u to vreme obavljao svoje redovne dužnosti…

Šta će dalje biti? Sudeći po izjavi koja obavezuje predsednika Srbije, parlamentarni izbori će biti vanredni, samo se ne zna kada, posle kandidature, koja možda i nije sigurna. Nastaviće se natezanje.

Predsednik Političkog saveta Demokratske stranke Dragoljub Mićunović, koji je u početku izjavljivao da ne bi trebalo popustiti pod pritiskom štrajka glađu na okruglom stolu „Ideološki i politički konflikti“, ipak kaže: „Ako treba da se dogovara, onda treba da se dogovaraju parlamentarne stranke, ako političke partije zaključe da je dobro da se ide što pre na izbore, jer je situacija neizdrživa, to se onda rešava u parlamentu, a ne na ovaj način.“ Vesna Pešić takođe govori o potrebi da se nađe kompromis.

Ako iz ove svoje bitke izađe živ, a sudeći po poslednjim vestima koje stižu u utorak 19. aprila, kada se završava ovaj tekst, verovatno hoće, možda uz ugrožavanje zdravlja, Tomu Nikolića u Kragujevcu valjda više neće zvati Toma Grobar, nego Toma Gandi.

MITING I PONUDA KOJA SE NE MOŽE ODBITI: Pristaše SNS-a… foto: ivan šepić

…i govornici foto: a. anđić

(uvećana slika)

Slika sa naslovne, Tomislav Nikolić foto: danilo peternek / tanjug