Šta zna naprednjak šta je 10 miliona evra

Izgradnja nove i lepše Kalenić pijace koštaće 17 miliona evra (naravno, u dinarima). To je predviđeno budžetom grada Beograda za ovu godinu.

Izgradnja nove savremene zelene pijace u Obrenovcu biće završena na jesen i koštaće 12,8 miliona evra (u dinarima). To je u maju najavio gradonačelnik Aleksandar Šapić.
Malo više (oko 18 miliona evra) od ulepšavanja Kalenića gumna trebalo je da košta, po prvobitnom planu, izgradnja druge etape Bulevara patrijarha Pavla (od mosta na Adi do Košutnjaka), u dužini od 1940 metara. U međuvremenu je i ona poskupela na 20,5 miliona evra.

Vrednost izgradnje pijace u Obrenovcu malo je veća od sume (12 miliona evra) koju je Miroslav Mišković pre 11 godina položio kao jemstvo da bi izašao iz zatvora u koji je strpan iz osvete. Bila je to najveća kaucija u istoriji srpskog pravosuđa.

Novi investicioni plan “Skok u budućnost” koštaće Srbiju 18 milijardi evra, a u okviru njega potrošiće se 1,2 do 2,5 milijarde evra na Sajam sporta i razonode (EXPO 27). Ovako drastična razlika u ceni izgradnje Sajma posledica je najpre nedostatka studije izvodljivosti, a zatim i različitih odokativnih procena državnih službenika (Siniša Mali, Goran Vesić, Dušan Borovčanin, Aleksandar Vučić).

Primera radi, samo na obezbeđivanje struje za veštačku inteligenciju i električne automobile (koji stižu u ne tako skoroj budućnosti) Srbija će “potrošiti milijarde i milijarde evra”, najava je predsednika države.

UOČI RAZLIKU

Za pijacu u Obrenovcu 13 miliona evra? Ako se nekome učini da je to mnogo – u pravu je. Svojevremena rekonstrukcija najpoznatije svetske pijace La Boqueria u Barseloni koštala je oko 8,5 miliona evra. A je li mnogo 17 miliona evra za Kalenić pijacu? Ima onih koji će reći da jeste, a kao argument koriste podatak da je rekonstrukcija kultne pijace St. Lawrence Market u Torontu koštala oko 15 miliona evra.

Dve pijace i “skok” samo su najsvežiji primeri sumnjivih miliona. Sličnih slučajeva s milionskim iznosima u evrima ima još: autoputevi, pruge, aerodromi, mostovi, ulice, bulevari, semafori, sokaci, klinički centri, vrtići, škole, parkovi, deponije, tramvaji… Dvanaest miliona evra, 18 miliona evra, 20 miliona evra, 100 miliona, pola milijarde, milijarda i milijarde evra… Javnost se neprekidno zasipa kontroverznim sumama novca koje upravljači države troše (ili nameravaju da troše) na razne projekte od “javnog” interesa. Zahvaljujući učestalim investicionim ciklusima i strateškim projektima, u javni prostor izlile su se vrtoglave količine evra i dolara. Građani su već pomalo oguglali na desetine, stotine miliona pa i milijarde evra/dolara, kao da se radi o “sići” (centima) za koju niko neće da se sagne i podigne je s asfalta. Međutim, retko ko i retko kad se zapita zašto obrenovačka pijaca košta 12,8 miliona evra, čak i kad se u njenu izgradnju uračunaju troškovi podzemne garaže i sređivanja okolnih ulica.

Imaju li ljudi predstavu koliko je – ‘ajd da kažemo – 13 miliona evra?

Vlast ubeđuju građane da su to uobičajene sume za takve poslove, iako niko nikad nije video računicu ni za najveće infrastrukturne projekte. Takve računice, inače, pravi svako kad zida poljski klozet. Javnost je već izdresirana da vlast ima laku ruku u trošenju tuđeg (državnog) novca i ne pita koliko nešto košta, nego prihvata argument vlasti “neka košta kol’ko košta” jer je to, navodno, u interesu naroda. Među narodom je posejan utisak da smo mi sve to zaradili (raste BDP), a zapravo najveći deo tog novca pozajmljen je iz inostranstva (nekad se obezbeđivao štampanjem para u Topčideru). I ta prevara godinama prolazi. Zašto? Lako je prevariti lakoverne. Ona stara, malo prerađena izreka u modernoj verziji glasi “šta zna dete šta je 10 miliona evra”.

Foto: FoNet / Beoinfo

ISTORIJA PREZIRANJA DINARA

Olako licitiranje s krupnim sumama novca i lakonski odnos prema “milionima” česta je pojava u Srbiji. Odnos prema novcu izgubio je vrednosne kriterijume i mnogi ljudi nemaju realnu percepciju šta je to “milion evra”. Bagatelizacija evra i dolara posledica je, između ostalog, aljkavog i nipodaštavajućeg odnosa prema dinaru, kao nacionalnoj valuti.

Nepoštovanje dinara seže u doba socijalizma, kad (dinarska) plata nije doživljavana kao novčani i tržišni ekvivalent za uloženi trud, znanje i iskustvo, nego kao rezultat unapred organizovane pogodbe radničkog saveta u preduzeću i partijskog komiteta o količini novca potrebnog za život četvoročlane porodice, i nije imala veze sa produktivnošću i efikasnošću. Razlika između količine uloženog rada i količine proizvedene robe pokrivana je uzimanjem kredita u inostranstvu (što je dovelo do neviđenog rasta duga), a kad je taj izvor presušio, krenulo se u štampanje dinara, koji je tako konstantno gubio supstancu i sve manje bio merilo vrednosti (što je dovodilo do inflacije i hiperinflacije).

Postoji kratak period u novijoj istoriji Srbije kad je jedna nemačka marka imala neprocenjivu vrednost. To se dogodilo devedesetih godina prošlog veka, u vreme sankcija i hiperinflacije, kad su mesečne plate bile 12–20 maraka, a doznaka ujaka iz Nemačke od 500 maraka bila ogromno bogatstvo koje se u tročlanoj porodici razvlačilo na nekoliko meseci kakvog-takvog preživljavanja. Ali taj period brzo je zaboravljen kad su posle 2000. godine u Srbiju počele da pristižu desetine i stotine miliona dolara i evra, podržavajući njenu tranziciju i modernizaciju. Tada je kapital bio “bagatela” i većina ljudi u Srbiji s nepoštovanjem se odnosila prema ulagačima koji su investirali ili kupovali preduzeća za desetak (ili par desetina pa i stotina) miliona evra.

Silom ekonomskih (ne)prilika dinar je skoro četiri decenije potiskivan s tržišta dolarizacijom i evroizacijom, pa je građanima usađena svest o njegovoj bezvrednosti. Sličan odnos bio je nametnut za dolar i evro u početnim godinama tranzicije, kad su protivnici privatizacije kao najčešći argument koristili primedbu da su neke od srpskih privrednih veličina prodate ili će tek biti prodate “u bescenje” – za pet, 10, 15, 20, 35 ili 50 miliona dolara/evra. Ljudi čija se prosečna mesečna zarada u poslednjoj deceniji prošlog veka kretala između 75 i 170 dolara pričali su o 10 miliona dolara kao o bezvrednoj “sići” kojom je neko platio propalog industrijskog giganta.

IMA SE, MOŽE SE

Milionske sume (“milioni, cilioni, avioni, kamioni”) u javnoj potrošnji legitimacijski su argument svake populističke vlasti (od Bajdena do Vučića) koja se hvali pred narodom (neupućenim u stvarne vrednosti) da radi ispravan posao (naravno, uvek u nacionalnom interesu). Što veća suma, to jači dokaz da vlast radi za dobrobit naroda. Ali ta propaganda nije ostavljala neki veliki utisak na narod, kome je uvek “malo” i nikad mu nije dosta svih tih miliona i milijardi dolara/evra. Zato se vlast trudi da podiže uloge i sve više novca zajmi po svetu da bi sve više trošila – “ima se, može se” – i da bi je narod slavio i sve više joj se divio. Tako se u Srbiji stiglo dotle da obrenovačka pijaca košta skoro 13 miliona evra, ulepšavanje Kalenića 17 miliona evra, a “skok” 18 milijardi evra. I da se gotovo niko ne pita zašto sve to toliko košta.

Bagatelisanje novca odlika je sirotinjske pameti koja se posredstvom vlasti domogla ogromne količine tuđeg (državnog) kapitala. Prateća pojava potrošačke euforije upravljača državom jeste prisvajanje profita (zarade) od upotrebe tog novca. U Srbiji je takva praksa poznata po sloganu “a gde sam tu ja”, odnosno “gde smo tu mi”. Koristeći se modelom “ko nije za sebe nije ni za druge”, u Srbiji je za 12 godina na talasu “investicionih ciklusa” i “strateških nacionalnih projekata” stasao “nouveau riche” sloj aparatčika vlasti, državnih kaćiperki i stranačke omladine, prepoznatljiv po kariranim sakoima, markiranim satovima, fensi patikama, besnim automobilima, luksuznim nekretninama (stanovi, hoteli-rizorti, restorani, lokali), elitnim gradskim četvrtima, vinarijama, sportskim kampusima… Prisustvujemo svojevrsnom fenomenu, retkom u političkom životu modernih demokratija – prvobitna akumulacija kapitala vladajuće stranke traje neuobičajeno dugo i ne vidi joj se kraj.

SEĆATE LI SE NEMANJE KOLESARA

“Zlatno doba” donosi i zlatne bonuse za mnoge državne službenike. Raste BDP, ali raste i individualna provizija koja je ugrađena u velike državne investicije. Javna ulaganja donela su neslućeno lično bogatstvo mnogim članovima državne i političke elite. Institucije sistema s predumišljajem su prethodno onesposobljene da spreče ugrađivanje provizije u konačnu cenu gotovo svakog projekta. Javna je tajna, mada nije lako poverovati (“gde on, pošten je momak”), da “producent” jednog velikog državnog projekta računa na 30 odsto za sebe. Teško je i ispisati sumu provizije jer je vrednost projekta basnoslovna.

Možda zato sad već s nostalgijom gledamo na sumu novca (355000 evra) koja se pojavila u javnosti kad se digla “kuka i motika” na nesrećnog Đinđićevog kabinetliju Nemanju Kolesara, koga je optužnica teretila da je pogodovao švajcarskoj kompaniji “Holcim” da kupi cementaru Novi Popovac i za to dobio proviziju, uplaćenu na račun u Cepter banci. Sedam godina trajao je sudski proces, da bi Kolesar 2008. bio oslobođen optužbe za utaju poreza, pošto nije bilo dokaza da je izvršio krivično delo. Danas se za 355000 evra niti jedan naprednjački “Kolesar” ne bi ni osvrnuo na ulici, a kamoli sagnuo da ih podigne.