Šta sve nismo znali o njima

Od kada su počeli studentski protesti, mnogo se razgovaralo o tome – šta studenti zaista žele, kakve su njihove vrednosti, jesu li više levo ili desno, za šta se zalažu… Raspredalo se i čivijalo, analiziralo i tvrdilo, a najpošteniji su govorili da im nikako nije jasno kako su iz ovakvog društva i države iznikli takvi mladi ljudi.

Slobodan G. Marković, profesor političke antropologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu i Institutu za evropske studije, i Miloš Bešić, profesor metodologije i sociologije na istom fakultetu, sproveli su istraživanje o stavovima studenata Univerziteta u Beogradu i Univerziteta umetnosti, učesnika i učesnica plenuma, što je prvo takvo istraživanje u Srbiji.

Ono je obuhvatilo širok spektar tema koje osvetljavaju politička i društvena uverenja studenata. Pitanja su se, između ostalog, odnosila na to šta studenti vide kao najveći problem u Srbiji, kako bi se izjasnili na referendumu o članstvu u Evropskoj uniji, koliki značaj pridaju nacionalnom identitetu, koga prepoznaju kao saveznike u borbi za ostvarenje protestnih zahteva, ali i kakav je njihov odnos prema političkim partijama. Takođe su odgovarali na pitanja o svojim motivacijama za učešće u protestima i tome šta, po njihovom mišljenju, proteste najpreciznije definiše.

O rezultatima istraživanja, ali i o tome kako su nam se ovakvi studenti dogodili i kako smo u stvari to mogli da predvidimo, te kojim trendovima upravo svedočimo, razgovaramo sa profesorom Markovićem i profesorom Bešićem.

“VREME”: Bili ste prisutni na više od deset plenuma. Koji su vaši utisci o tome – kako plenum funkcioniše, kako se studenti snalaze u tome?

SLOBODAN MARKOVIĆ: Bio sam prisutan isključivo na tački dnevnog reda koja se ticala popunjavanja ankete i obično na usvajanju dnevnog reda. Utisci su mi istovetni onima koje sam izneo kada smo prethodni put razgovarali – studenti su vrlo parlamentarni i inkluzivni u plenumima i vidno je njihovo poštovanje za različite stavove. Generacija iks bi imala u tom pogledu dosta od njih da nauči. Takođe, oni su se navikli na princip direktne demokratije i usvojili su određene procedure koje su im omogućile da donesu odluke uprkos okolnostima da mnogi žele da iznesu stav, da je svako ohrabren na to i da su rasprave često višesatne. Impresivno je da iz vrlo različitih stavova uspevaju da iskristališu opšti stav i jednog plenuma, a i svih na nivou Srbije.

Šta je, na osnovu podataka koje ste dobili u istraživanju, zapravo ono što studenti žele?

MILOŠ BEŠIĆ: Prilično je šarena slika njihovih stavova – ima i liberalnih i konzervativnih, i onih koju su za ulazak u Evropsku uniju i onih koji su protiv – ali ključna poruka ovog istraživanja je da se studenti bore za pravdu, a protiv nasilja i represije. Ta dva aspekta su na pijedestalu – sve ostalo, iako ne manje važno, u funkciji je te borbe. Čak dve trećine njih na pitanje šta najbolje definiše sadašnji studentski protest, kažu da je to borba za pravdu, a kao najveću snagu protesta vide zajedništvo i jedinstvo (oko 19 odsto), a zatim solidarnost, istrajnost… Kao najveći problem Srbije vide korupciju, a potom koncentraciju vlasti u rukama njenog predsednika. Sve to ide u prilog toj borbi protiv nepravde. Zanimljivo je, isto u duhu toga, da na pitanje – kada bi vam zlatna ribica ponudila da napravite jednu veliku promenu u Srbiji, šta bi to bilo, 40 odsto njih kažu: “Institucije i vladavina prava”, a 22 odsto “promena vlasti”, što opet znači da bi, nakon promene vlasti, došlo do vladavine prava i rada institucija. Sve ostalo, počev od ekonomskog razvoja, manje im je bitno.

SLOBODAN MARKOVIĆ: I kada gledamo u najvažniji razlog – zašto su se opredelili za protest – i tu dominira vladavina prava. Vladavina prava je jedan od glavnih motoa celog protesta. Takođe, na pitanje šta studente i studentkinje u protestu spaja, odgovor je borba i pravda kod jedne četvrtine ispitanika, zatim budućnost i nada (21%), solidarnost i zajedništvo (17 odsto), ljubav i patriotizam (13 odsto). To znači da su učesnici plenuma u Srbiji, kao i zumeri inače, veoma motivisani na akciju vrednostima i jasnim stavovima.

Kada je reč o vrednostima, u poslednje vreme su se pojavili tekstovi, recimo nemačkog novinara Martensa ili ekonomiste Branka Milanovića – ali i drugih – gde se studenti u protestu opisuju kao odviše nacionalni, autoritarni… Koliko ta viđenja korespondiraju sa rezultatima vašeg istraživanja?

SLOBODAN MARKOVIĆ: Po nalazima ovog istraživanja, ali i velikog evropskog istraživanja iz 2018, gotovo ni u čemu ne korespondiraju. Studenti su na osi liberalno-konzervativno podeljeni, kao što je uostalom podeljeno i celo društvo u Srbiji. Mada, kada bismo napravili srednju vrednost, studenti bi bili na 2/3 liberalni, 1/3 konzervativni, dok je za društvo u Srbiji to obrnuto. Ovde je važno napraviti i napomenu. Klasične radikalne podele konzervativno-liberalno i levo-desno neprimenjive su na zumere. Kod njih osobe s liberalnim stavovima pokazuju otvorenost za osobe s konzervativnim i obratno. To je i proizvod inkluzivnosti i fluidnosti koje ne postoje u takvim oblicima kod starijih generacija.

Istraživanje kaže da je za 19,5 odsto studenata nacionalni identitet veoma važan, za 46 odsto je važan, što znači da je konzervativni potencijal ograničen na jednu petinu. Podrška ulasku u EU je veća nego na nivou cele Srbije. Ukratko, mislim da oni koji smatraju da su studenti suviše “nacionalni” duboko greše. I to ne samo kod studenata u Srbii nego kod zumera uopšte. Istraživanje iz 2018. (European Value Study, EVS) pokazalo je da je demokratski potencijal zumera u Srbiji daleko veći nego kod bilo kojih drugih zumera u bilo kojoj drugoj zemlji Evrope.

MILOŠ BEŠIĆ: Da. Ako pogledate sliku demokratske orijentacije na nivou Evrope, videćete da svaku sledeću generaciju, počev od bejbi bumera, karakteriše niži nivo demokratske orijentacije od prethodne, što prilično odgovara i desničarsko-suverenističkim, nacionalističkim projektima svuda po kontinentu. Ali u Srbiji je drugačija situacija. Iz nekog razloga, zumeri postaju demokratskiji, što ih razlikuje od vršnjaka i u Evropi i u regionu.

Kako tumačite taj rezultat?

MILOŠ BEŠIĆ: Kad smo nedavno pitali studente – smatraju li da njihov pokret, kao deo pokreta širom sveta, utiče na demokratizaciju planete, skoro 70 odsto njih smatra da to čini. Može zvučati prozaično, ali u nekoj idiličnoj slici to može da znači da su zumeri u Srbiji prvi probudili nužan osećaj demokratije i spremnosti da se ona brani. Ako pogledate literaturu, Čomski je već proglasio kraj demokratije, Piketi piše da je korporativni kapitalizam zbog svoje gramzivosti zapravo pojeo demokratiju. Ali najčešće ćete kod liberalnih teoretičara u političkoj sociologiji čuti tu tezu – da je problem u odsustvu spremnosti ljudi da se za demokratiju bore. Zašto? Zato što su razočarani i više ne veruju u nju. Možda je upravo, u paradoksalnom obrtu, grubo gušenje demokratskih standarda u Srbiji nateralo mladu generaciju da počnu da se brinu o demokratiji; jedan represivan i autoritaran režim je učinio da shvate vrednost demokratije kao autentične alternative onoga čemu svakodnevno svedoče. I oni imaju intenzivnu potrebu da to prenesu izvan granica svoje zemlje. Na kraju, videli ste kako je region solidarno reagovao na njih. U svim tim državama postoji grubi, partijski feudalizam – koji nadilazi partitokratiju – i ljudi su veoma ljuti zbog toga, a u studentima su prepoznali borbu protiv toga.

SLOBODAN MARKOVIĆ: Ipak, dodao bih da mislim kako je reč o jednom širem fenomenu kojem ćemo tek svedočiti. Zumeri su preokrenuli izbore u Rumuniji, setimo se Bregzita kada nisu masovno izašli na birališta. Deluje mi da postoji postepeno sazrevanje zumera na evropskom nivou, da shvataju da mogu da vole ili ne vole parlamentarnu demokratiju i da su zabrinuti da se ne čuje dovoljno njihov glas, ali da ako ne učestvuju, sami dovode svoju budućnost u pitanje. Oni, s druge strane, što pokazuje i ovo istraživanje, imaju alate koje prethodne generacije nisu imale, pre svega digitalne alate koji utiču na tržište, na to šta se i kako prodaje, pa polako shvataju da mogu da utiču i na političko tržište, i time uviđaju svoju potencijalnu moć, što će verovatno dovesti do njihove sve veće i veće participacije. Sada se postavlja pitanje kako u prethodnim istraživanjima mi nismo videli tu njihovu participativnost. Zato što nismo umeli da je prepoznamo, nismo videli da kliktivizam, lajkovanje, itekako utiče na društvenu stvarnost.

Sve to baca drugačije svetlo na društvene mreže, teorije o digitalnim medijima koje kažu da su posebno mladi zarobljeni u eho-komorama odnosno mehurovima (bubbles) bez dodira sa različitim mišljenjem.

SLOBODAN MARKOVIĆ: Obično kažem studentima da je Marks danas živ, on ne bi rekao: “Proleteri svih zemalja, ujedinite se”, nego “Bablovi svih vrsta, ujedinite se”. Jasno je da svi živimo u bablovima, ali oni nisu tako izolovani kao što nam se čini. U našem istraživanju imamo podatak da 95 odsto učesnika plenuma govori engleski. Dakle, njima je najlakše da komuniciraju sa svetom, lakše im je da to čine nego bilo kojoj prethodnoj generaciji u Srbiji ili Jugoslaviji, i zbog digitalnog doba i zbog znanja engleskog.

Da se vratimo na istraživanje. Pomenuli ste da su studenti liberalniji od celokupne populacije. Ali da li uopšte kada bumeri i milenijalci s jedne strane, a zumeri sa druge kažu nacionalizam – misle li oni na isto? Ima li tu nijansi?

MILOŠ BEŠIĆ: Da dodam i ovo, naši mladi se po nivou permisivnosti (antikonzervativizam – stav o opravdanosti abortusa, prostitucije…) ne razlikuju od svojih vršnjaka. Odnosno, naglašeno su permisivni, što znači da, bez obzira da li su levo ili desno orijentisani, inkluzivnost je njihov mejnstrim. Radi se o jednoj vrsti – kada je reč i o nacionalnom i verskom identitetu – inkluzivne heterogenosti.

SLOBODAN MARKOVIĆ: Kada se nacionalni identitet postavi u kontekst inkluzivnosti, on znači nešto drugo nego u slučaju da nije tako postavljen. I to se vidi iz zastava koje su se vijorile na protestima – gde mogu da budu zajedno zastava Bošnjačkog nacionalnog vijeća i Srbije, dok bi kod iksovaca to išlo malo teže. Videli smo protest u Novom Pazaru, organizovanja iftara u Nišu, protest ispred RTS-a… Na svim tim događajima studenti su zajedno došli. Tu postoji jedna zrelost koju iksovci nisu imali. Oni su mislili – naročito oni liberalno usmereni – da svi treba da izgledaju po nekoj vrsti kalupa. Studenti zumeri, njihova generacija razume da ljudi imaju različite kulturne vrednosti, ali oni ne vide zašto ljudi sa različitim kulturnim vrednostima ne bi sarađivali i bili zajedno. I prvi put su se pojavili Bošnjaci koji drže do svoje tradicije i svi su im rekli – dobro je što držite do svoje tradicije, to vas ne čini daljim od nas, a i mi držimo do svoje, sve to može zajedno da funkcioniše. Takođe, kod učesnika plenuma vidimo i kako konzervativni spektar može da razume poruke liberalnog i obratno, što je mnogo teže postići kog generacije iks i kod bejbi bumera.

I sada je nužno vratiti se na pitanje poruka sa vidovdanskog protesta. U kontekstu ovoga o čemu razgovaramo i vašeg istraživanja, kako vam one zvuče?

SLOBODAN MARKOVIĆ: Što se tiče govora na protestima, oni su bili vrlo liberalni u Kragujevcu, Niški edikt je takođe vrlo liberalan, ali Vidovdan je specifičan praznik, i državni i verski. Ako već imamo 30-35 odsto konzervativnih – što je daleko manje nego na nivou Srbije – ja ne razumem kako neko misli da demokratizuje Srbiju, a da ne uzme u obzir i taj deo. Očigledno je da je deo studenata smatrao da i taj deo Srbije treba da se čuje. A sada, da li se nama lično to dopada ili ne, hajde da i mi pokušamo da budemo toliko inkluzivni koliko su oni.

Inače, u istraživanju, na pitanje koja snaga može da dovede do promena u Srbiji, pored samih sebe – studenata – 56 odsto je stavilo kao tu snagu građansko društvo, što pokazuje priličnu zrelost, a ujedno i objašnjava zašto su zborovi toliko popularni u ovoj populaciji. Sve to, kada se sabere, vraća me na hipotezu od koje sam krenuo – na osnovu onoga što sam video u Kragujevcu i Nišu – da su studenti zastupnici ustavnog patriotizma koji omogućuje svima da se osete kao građani i građanke jedne države, što nas vraća na prethodno pitanje i da oni smatraju da sadašnji Ustav Srbije iz 2006, koji se u 1/3 članova bavi ljudskim pravima i slobodma, kao i sadašnje ustanove, itekako obezbeđuju mogućnost da u Srbiji postoji vladavina prava, samo kada bi institucije radile, a Ustav se poštovao.

Kada govorimo o političkoj zrelosti, što ovo o čemu govorite jeste, zanimljivi su rezultati koji se tiču odnosa prema opozicionim političkim strankama. Naime, prema istraživanju, studenti ih ocenjuju najniže na listi potencijalnih saveznika u ovim protestima (na prvom mestu su maturanti i gimnazijalci, zatim glumci i umetnici, pa profesori, prosvetni radnici, seljaci i radnici…), ali opet čak 80 ispitanih je učestvovalo na izborima. Je li to dokaz te zrelosti ili nečeg drugog? I šta uopšte poručuje taj odnos prema partijama?

SLOBODAN MARKOVIĆ: Naše istraživanje pokazuje da učesnici plenuma imaju, pod jedan, ozbiljnu rezervisanost prema tome koliko su političke stranke u stanju da promene društvo. U njihovom političkom iskustvu, one zaista i nisu uspele da promene mnogo toga jer je u Srbiji od 2014. postojala konsolidacija samo jedne stranke, a od 2018. nagli pad rejtinga demokratije i ostalih sloboda. Oni nemaju iskustvo, poput starijih generacija, iz devedesetih, pa od 2000. do 2012, te ne mogu da porede. Ipak, polovina njih smatra da bez obzira što nemaju poverenja u njih, stranke ipak mogu da naprave određenu promenu. I to je bilo pre političke artikulacije. U međuvremenu je sazrela svest da promena može da se izvrši prevashodno na izborima. Takođe, i pored toga što poslednjih 12 godina žive u krizi demokratije – što nije samo slučaj u Srbiji, već je u toku treći talas autokratizacije širom sveta – studenti nisu apstinenti (80 odsto je izašlo na prethodne izbore). Drugo, pitali smo ih za razlog zašto opozicione političke stranke nisu uspele da dođu do promene. Ogroman broj misli da je to zbog podela među njima – što je opomena za partije – a trećina razlog vidi u dominaciji jedne političke stranke koja je ugušila mogućnost slobodnog političkog takmičenja, što se slaže sa analizom i političkih analitičara. Konačno, videlo se na prethodnim lokalnim izborima u Kosjeriću i Zaječaru da su spremni da pomognu oko organizacije kada je to potrebno.

Pominjali ste obojica drugačiji pristup studenata u odnosu na neke starije generacije, veću tolerantnost, manju potrebu da se drugi ukalupi. Deluje, kada pričamo o studentima u plenumu, i da je odnos prema nasilju drugačiji. U kojoj meri je to istina?

MILOŠ BEŠIĆ: Kao što sam rekao, njima najviše smeta represija. Ona kod njih samo jača osećanje otpora – oko trećine studenata u istraživanju navodi upravo to kao razlog za protest. A čak 96 odsto smatra da postoji represija prema političkim neistomišljenicima u Srbiji, dok samo dvoje od 515 kaže da je nema. A to je bilo pre julske represije. Onda se postavlja jedno drugo pitanje – zašto se vlast, ako je svesna toga, ovako ponaša. Mislim da je odgovor vrlo jednostavan – ovaj režim ne zna drugačije, to je jedini jezik koji razume. I ne radi se samo o fizičkom nasilju, da se vratim na pitanje. Već mi živimo u jednom vremenu kada su ljudi zaboravili koliko su teške reči koje se ovde upotrebljavaju. Izloženi smo godinama medijsko-diskurzivnom nasilju; u Srbiji su izmišljene nove forme tabloidiziranja koje samo za to služe. Da li ljudi uopšte razumeju koliko je teška reč terorista ili izdajnik? I verbalno nasilje je nasilje, a mislim da zumeri imaju mnogo manji stepen tolerancije na svaku vrstu nasilja, da ga bolje prepoznaju i identifikuju, neke formate posebno.

Konačno, pomenuli ste odnos prema Evropskoj uniji. Šta tačno kažu rezultati – da se održi referendum, kako bi studenti glasali?

SLOBODAN MARKOVIĆ: Nalazi kažu da 32 odsto ne zna kako bi glasalo, a od onih koji znaju, 59 odsto bi glasalo za ulazak u EU, 41 odsto je protiv. To je više nego u poslednjem istraživanju Ipsosa na nivou cele Srbije. Skrećem pažnju na tri stvari: u uzorku nemamo druge plenume, recimo Novi Sad; značajan deo istraživanja je rađen pre odlaska u Brisel i Strazbur, tako da mislim da bi taj procenat čak bio nešto malo veći u korist EU. Po fokusu na inkluzivnosti, toleranciju i odbranu sopstvene autonomije, zumeri u Srbiji žive evropske vrednosti, što je sve još naglašenije kod članova i članica plenuma. Istovremeno, oni imaju određeni otklon prema institucionalnim aranžmanima EU. U poređenju s iksovcima, zumeri u Srbiji su suštinski bliži EU. Iksovci su 2000. bili prihvatili jednu idealizovanu EU, ali mnogo manje evropske vrednosti. Studenti u Srbiji su danas mnogo više bliski EU kao zajednici vrednosti nego bilo koja generacija pre njih.

Kako smatrate, kada gledate ovo istraživanje i šta se dešava ovih dana u Srbiji, da će izgledati naredni meseci ili čak godine?

MILOŠ BEŠIĆ: SNS je došao na vlast 2012. kada je najpopularnija društvena mreža bio Fejsbuk, a Instagram je tek počeo da ga sustiže. Podaci našeg istraživanja kažu da Fejbsuk više niko ne koristi, već da se studenti informišu isključivo preko Instagrama, a na drugom mestu je TikTok, koji nije ni postojao 2012. Tada, limit za efektivno korišćenje društvenih mreža bio je 42 godine ‒ ljudi do 42 godine starosti su ih manje ili više koristili. Sada se to pomerilo na 60. Znači, dve stvari idu paralelno i ovde se preklapaju: demografske promene i digitalno-informatička revolucija. Svake godine od kada je SNS došao na vlast, u biračko telo je ušlo oko 40.000 ljudi i izašlo, dakle, radi se o onima koji su preminuli, toliko. Drugim rečima, pola miliona ljudi je otišlo sa ovog sveta, a pola miliona ljudi je ušlo u biračko telo. I za 13 godina u proseku su stariji oni koji su koristili Instagram 2012. Vlast to ne razume, već i dalje misli da mogu ovom medijskom represijom, kupovinom svih medija, da reše problem. A ne mogu. Mladi maltene i ne gledaju televizor. Svake godine dolazi oko 40.000 populacije koji gledaju te scene sa Informera samo da bi se sa njima sprdali. Ta dva trenda koja sam pomenuo su oslikana u istraživanju i pokazuju zašto je kapacitet za otpor ovde tako visok.

SLOBODAN MARKOVIĆ: Ne bih se bavio prognozama, ali mogu da kažem što i prethodni put – legitimnost režima je nepovratno osporena, što se naročito vidi na lokalu. Drugo, došlo je do niza lokalnih inicijativa. To sve govori o energiji u Srbiji, koja želi demokratizaciju i vladavinu prava. Kada se sve to uzme u obzir, ne vidim drugi način razrešenja krize nego putem izbora. Naravno, društvo je polarizovano i podeljeno. Daleko od toga da je jedino takvo društvo, mnoga evropska društva su podeljena. Upravo kod podeljenih društava nema drugog načina da se kanališu različiti interesi nego putem političkih izbora. Međutim, bez obzira na ishod, podela će ostati, društvo će ostati podeljeno i posle izbora. Ali ova vrsta energije koja sada u Srbiji postoji u borbi za demokratizaciju pokazuje da je moguće celu stvar rešiti u prilog temeljnije demokratizicije zemlje.

Parafrazirajući donekle Klausa Ofea, rekao bih da smo mi tokom devedesetih imali naglasak na jednom nivou hijerarhijskog odlučivanja u političkom sistemu – što je nivo identiteta i ta etnifikacija politike je progutala ostale nivoe. Drugi nivo odlučivanja odnosi se na ustav i na institucionalni okvir, a treći na interese, političke i ekonomske. U društvima koja sve svode na identitet, etnifikacija politike postaje zamena za postizanje ustavnog, institucionalnog aranžmana koji je relevatnoj većini prihvatljiv. U Srbiji sada ne postoji politički sistem na sva tri nivoa, donekle se Srbija ponovo vratila na pitanja identiteta, ali je studenski pokret vratio Srbiju na ustavni kolosek i stalno je podseća na drugi nivo, na značaj ustanova i ustava, što je preduslov da se dođe do rasprave o demokratiji i interesima, o podeli političke i ekonomske moći. Ako ne postoji ustavni aranžman, odnosno ako se ustav ne poštuje, onda nema ni trećeg nivoa artikulacije interesa kroz zajednički dogovor. Da bi se taj drugi nivo marginalizovao, vlasti uvek kada apeluju na strasti, zapravo iz pozadine manipulišu putem stalnog proizvođenja identitetskih pitanja. Sada je na društvenoj pozornici Srbije jedna generacija koja je daleko od toga da je njom moguće manipulisati identitetskim pitanjima. Njima je stalo do identiteta, oni identitet imaju i poštuju ga, uvažavaju i identitet drugih, ali svet im se jednostavno ne završava na tome. Za njih je identitet stepenica do ustava, a ne put za zaobilaženje ustava. To je jedna od najvećih novina koje je studentski pokret doneo.

Lična karta istraživanja

Kako objašnjavaju Bešić i Marković, istraživanje je sprovedeno isključivo među studentima – učesnicima 12 plenuma Univerziteta u Beogradu i Univerziteta umetnosti u Beogradu. Plenumi su birani tako da budu ravnomerno zastupljene sve grupacije nauka. Ukupan broj ispitanika iznosi 515, a istraživanje je trajalo od 23. januara do 20. maja – dakle, pre nego što je došlo do konačne političke artikulacije studentskog pokreta. Autori napominju da bi rezultati verovatno bili drugačiji da su u istraživanje bili uključeni svi studenti Univerziteta u Beogradu – u tom slučaju, smatraju oni, stepen političke participacije i spremnosti na proteste bio bi verovatno niži.