Šta su radile tajne službe

Tog 12. marta 2003. godine bio sam u Palati federacije. Upravo u 12 časova počeo sam sastanak sa gospođom Pegi Hiks, koja vodi jedinicu povratka interno raseljenih lica na Kosovu i Metohiji ispred Unmika. Negde posle pola jedan javio mi se na mobilni telefon Goran Jovičić, zamenik sekretara vlade i rekao mi je da se ispred Vlade dogodilo pucanje, da je neko napao premijera i da je premijer pogođen. Bio je dosta uznemiren i uplašen i molio me je da hitno dođem u Vladu. Odmah sam seo u kola i za nekih petnaestak minuta stigao u Vladu.

Tamo je bila opšta panika, opšte rasulo, plakanje na sve strane, strah da će neko sad nas napasti. Skupili smo se u Zoranovom kabinetu i odmah krenuli da dogovaramo šta da radimo. U međuvremenu smo pratili informacije iz Urgentnog centra, kakvo je njegovo zdravstveno stanje. Još tada smo imali informaciju da je Zoran živ, ali da je jako teško ranjen. Tad su me kolege zamolile, mislim da je to bio predlog potpredsednika Kase, da ja budem vršilac dužnosti predsednika Vlade. Rekao sam da hoću, ali da svi zajedno uradimo posao.

U međuvremenu su počeli da dolaze ljudi. Došao je general Krga, sa kojim sam se čuo zbog postavljanja vojske i obezbeđenja svih ključnih tačaka u zemlji od strane vojske, povlačeći određene snage žandarmerije sa Juga Srbije ovamo. Potom su došli Svetozar Marović, Milo Đukanović…

Kad smo saznali da je Zoran preminuo, rešili smo da uvedemo vanredno stanje, pozvali smo i Natašu Mićić. Jednoglasno smo to odlučili. U nijednom od dogovora u to vreme nije bilo razlika u stavovima. Vladala je velika panika, veliki strah, velika žalost, velika tuga, ne znam kakve bih još reči mogao da upotrebim da se to sve opiše. Dogovorili smo se da uvedemo vanredno stanje, da se odmah krene sa merama zaštite, da se ne dozvoli bilo kakav nered.

Tek posle pet, šest ppodne počele su da stižu informacije o tome ko je eventualno mogao da bude počinilac atentata na predsednika Vlade. Već predveče su počele razlike u mišljenjima oko toga ko će biti predsednik Vlade. Mnogi su mislili da to treba ja da radim, čujem sada da su i iz međunarode zajednice neki insistirali na tome, što je potpuno nebitno. Iste večeri sam javno na B92 rekao da ne želim da budem premijer i verujte da sam bio zgađen time da neko razgovara o predsedniku Vlade, a da se naš prijatelj, naš kolega, nije još ni ohladio. Da li smo se mi slagali ili ne, to je nebitno, ali mi smo bili zajedno.

Mogu samo da kažem sada, sa ove vremenske distance, da ne znam koliko bi sve to bilo drugačije, ali mislim da bismo vrlo brzo otkrili počinioce ubistva, ako postoje i političke motive, i one koji su imali političku motivaciju.

Izbor premijera je prepušten Demokratskoj stranci. Da to bude Zoran Živković bila je njihova ideja, u panici koja je vladala kod Bebe i njemu sličnih, da slučajno ne bude Čović. Inače, moje kolege iz DOS-a nisu imale nikakve probleme, gledale su da li je meni stalo, a ja sam pokazao nezainteresovanost.

Ali, onda su se pojavili dodatni dogovori, da u vladu bude ubačen još jedan novi potpredsednik. Krenule su i razlike oko vođenja celog procesa. „Sablja“ nije smela i nije mogla tako da se vodi. Tražio da sam se sve stavi potpuno na uvid javnosti, šta je bilo, ko se s kim viđao, koji su od Zoranovih saradnika imali kontakte sa Legijom, sa Kumom, sa Šiptarom, sa Čumetom, sa celom tom ekipom. To se sada vidi i mislim da ćemo iz dana u dan o tome saznavati nove momente.

Imao sam tog 12. marta osećaj da je država u opasnosti. Osećaj da bi se meni moglo nešto desiti i jesam i nisam imao, zato što je toliko problema odjednom palo na moja leđa kao lavina. Mislim da sam imao sreću tog 12. marta, jer oni koji su sve to radili znali su ko jedini može u tom trenutku da stabilizuje državu, ko zna i ko može da ne dozvoli da se taj scenario dogodi do kraja. To sam bio ja, jer ja sam relativno iskusniji od svih drugih i ja sam preduzeo mere na osnovu svog iskustva, naravno uz pomoć mojih kolega. Neki drugi su radili neke druge stvari, što će njima u svakom slučaju služiti na čast.

Sve je išlo pod konac tih prvih dana posle atentata. Angažovane su i snage sa juga Srbije, ljudi koji su sa mnom prošli rat dole, ljudi koji su vrlo profesionalno uradili svoj posao. Da je htela da mrdne Kula, ne bi mogla da mrdne.

I oko ceremonije sahrane sve je išlo efikasno. Ali, mnoge stvari je Beba radio sam i najbolje je da to sam i objašnjava. Nikakav razgovor nije sa mnom vođen o tome gde će ko biti na ceremoniji, to radi protokol. Nije bilo nikakvih problema u vezi s gospodinom Koštunicom, naprotiv, Koštunica se meni javio tog dana po podne da pita da li je potrebna neka pomoć, izjavio je saučešće, kao i mnogi drugi lideri. Ali, očigledno je da su neki želeli da i od toga naprave politiku.

Što se tiče Amfilohija i što se tiče samog pogreba – to je izbor porodice. Gospođa Ružica je molila da bude pitana oko toga ko će govoriti, kao što je pitana i oko dolaska Karle del Ponte i nije se sa tim složila. Tvrdoglava i napadna Karla del Ponte je želela da dođe po svaku cenu i naša dužnost je bila da je ljubazno zamolimo da ne dolazi. Ja sam joj to u dva navrata rekao, a mislim da je i Goran Svilanović rekao jedanput ili dvaput. Međutim, to nije bilo dovoljno i morali smo da intervenišemo na nešto efikasniji, a malo grublji način, da damo obustavu leta.

Sećaću se dok sam živ tog 12. marta. Naravno, sećaću se i svih dobrih dana, a i loših, ali naročito dobrih, koje sam prošao sa Zoranom. Nismo se u svemu slagali, ne bi bilo ni dobro da smo se u svemu slagali, ali tamo gde smo se složili i gde smo se dogovorili, mi smo uradili posao. Mislim da smo najveće greške napravili odmah posle 5. oktobra. Mi, kao efikasni ljudi, sve vreme smo bili saplitani za nešto što smo želeli da uradimo i 5. i 6. oktobra. Mislim da su pojedinci stalno bili impresionirani elementima iz kriminogenih krugova, da je podmlađivanje političkih kadrova nešto što je normalno, ali da u tome treba imati meru kako se ne bi dogodila tajkunizacija, a nama se u jednom delu dogodila tajkunizacija. Potpuno je nemoralno da sada nekakvi generali iz Miloševićevog vremena, komandanti, načelnici, namerno im neću pominjati imena, nešto pričaju, a naručivali su prisluškivanja, pravljenje propagandnog materijala, čak su razmišljali i o atentatu na mene. To su sve ljudi koji funkcionišu po sistemu: što gore, to bolje. Nismo se do kraja obračunali sa njima. Čak i mi, koji smo bili najgrlatiji u smislu obračuna, počeli smo da popuštamo. To je nedopustivo i mislim da nam je na tome najviše zamerio narod.

Zoran i ja smo se čuli onog dana kada se dogodio Limes, to veče kad se vratio iz Bosne. On je znao da bude brzoplet u pojedinim situacijama, mislim na brzopletost iz efikasnosti. To znam i ja, jer imamo slične energetske bilanse. Rekao sam mu da smatram da to nije neozbiljno, na šta je on odgovorio – „ma, daj, pusti, Nebojša, to ništa ne znači“. Imao sam kritičan stav prema tome, ali znam da bih ja isto tako postupio. Takve situacije se prepuštaju pravim profesionalcima, a očigledno je da oko njega nije bilo pravih profesionalaca. Kad to kažem, ne mislim na neposredno obezbeđenje, jer neposredno obezbeđenje samo može slučajno da se podmetne pod metak i da na taj način ublaži udar. Obezbeđenje ima funkciju preventive. Šta su radile tajne službe? Šta su radile državne bezbednosti, šta su radili mijatovići, petrovići i da ne pominjem razna prezimena, a svako prezime, ako se neko prepozna, pomenuto je slučajno, nije namerno. Šta su radili? Gde je tu bila preventiva? To je država, to je državna bezbednost. Nije državna bezbednost to ko je s kim spavao, nije državna bezbednost da vi prisluškujete političke neistomišljenike, ili pravite kompromitujuće materijale, ili prodajete slike sa Miloševićevog hapšenja, ili dajete razne informacije ili dezinformacije po raznim glasilima, jednostavno, iznosite neistine…