Šta se (ne)slaže u Vučićevom računu

Predsednik Srpske napredne stranke Aleksandar Vučić poručio je pre neki dan da dolaze bolja vremena: „Želim svim ljudima u Srbiji da dam garanciju da će se u našoj zemlji, već na polovini mandata nove vlade, živeti bolje i da će drastično biti smanjen broj nezaposlenih. Svom snagom borićemo se protiv nezaposlenosti i spremamo čitav niz zakona koji će nam pomoći da stvorimo bolji ambijent za investicije.“ Hajd’ i to čudo da nas zadesi.

Poslednjeg dana septembra 2013. godine u Srbiji je bilo 1.705.256 zaposlenih „po pe-esu“, onih čije su radne knjižice kod poslodavca i kojima „teče radni staž“: 1.329.335 kod pravnih lica, a 375.921 kod preduzetnika, uključujući i same preduzetnike. Od ukupnog broja zaposlenih kod pravnih lica dve petine je u državnom sektoru, resto u privatnom.

U poređenju sa stanjem u martu iste godine ukupna zaposlenost opala je za 1,1 odsto: kod pravnih lica za 1,3, a kod preduzetnika za 0,6 odsto.

Na evidenciji Nacionalne službe za zapošljavanje (NSZ) istog tog poslednjeg dana septembra prošle godine evidentirano je 760.737 koji bi da rade, ali nemaju gde. Ako se uzme da je broj radno sposobnih zbir ukupno zaposlenih i nezaposlenih, što nije baš tačno jer ima onih koji mogu da rade, a neće, ili rade ali „na crno“, stopa nezaposlenosti iznosila je (čak) 30,8 odsto. Otprilike u to vreme Aleksandar Vučić slavodobitno je objavio da je u mandatu vlade čiji je on prvi potpredsednik nezaposlenost opala za (celih) 4 indeksna poena – sa 24,1 na 20,1 odsto.

Od septembra prošle do februara ove godine broj prijavljenih nezaposlenih porastao je za 32.888 i dostigao 793.625 nezaposlenih, najviše u poslednjih godinu dana. Inače, u januaru ove godine na evidenciji NZS-a bilo je 778.739 nezaposlenih: 2,3 odsto više nego u decembru, a 1,9 odsto više nego u januaru prošle godine.

Trenutna stopa nezaposlenosti nije poznata jer se (još) ne zna koliko ima zaposlenih. Naime, podaci o zaposlenosti u septembru prošle godine objavljeni su krajem marta ove, a podaci za mart ove godine biće objavljeni u septembru. Kako god bilo, stopa nezaposlenosti danas nije manja od one septembarske.

Radikalna aktivnost

Anketa o radnoj snazi sprovedena je u oktobru 2013. godine, na uzorku od oko 8700 domaćinstava na području Republike Srbije. Ukupno je anketirano 25.048 osoba, a podaci o radnoj aktivnosti prikupljene su za sve starije od 15 godina, odnosno 21.835 osoba.

Stopa nezaposlenosti – procentualno učešće nezaposlenih u ukupnom broju aktivnih – zaposlenih i nezaposlenih, u Srbiji je iznosila 20,1 odsto – 19,4 muškog i 21,2 ženskog pola. Najmanja stopa nezaposlenosti je bila u Beogradu – 16,7, najveća u Vojvodini – 23,1 odsto, a između su Šumadija i Zapadna Srbija sa stopom od 18,6 i Južna i Istočna Srbija sa 22 odsto.

Stopa zaposlenosti – procentualno učešće zaposlenih u ukupnom stanovništvu starijem od 15 godina iznosila je 39,1 odsto – 47,2 muškog i 32,5 ženskog pola. Najveća stopa zaposlenosti je u Šumadiji i Zapadnoj Srbiji – 41,1, zatim u Južnoj i Istočnoj Srbiji – 39,3, u Beogradu 38,8 i u Vojvodini 37,3 odsto.

PROCENA: S druge strane, prema Anketi o radnoj snazi, koju prema metodologiji Eurostata već deset godina sprovodi Republički zavod za statistiku (RZS), u oktobru prošle godine stopa nezaposlenosti iznosila je (svega) 20,1 odsto, za trećinu manje od stope dobijene „old fešn“ metodom. Ovako velika razlika nastaje zbog drugačijeg „inputa“.

U prvom slučaju („old fešn“ metod) dobijeni rezultat je procentualno učešće broja nezaposlenih u ukupnom broju radno spremnog stanovništva, koji se dobija prostim zbrajanjem brojeva zaposlenih i nezaposlenih, a sve prema evidencijama Nacionalne službe za zapošljavanje, Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje i Penzijskog i invalidskog fonda. Dakle, koga „u papirima“ nema, taj i ne postoji.

Po „nju fešn“ metodi, onoj koju je propisala Evropska komisija, ukupno stanovništvo se deli na zaposlene – one koji rade, i nezaposlene – oni koji ne rade. Iz ta dva podatka dobija se „stopa zaposlenosti“ koja je u oktobru prošle godine bila 39,1 odsto.

Sa aspekta radne aktivnosti, stanovništvo se deli na aktivno – zaposlene i nezaposlene i neaktivne – domaćice, penzioneri, učenici i studenti, rentijeri…

U zaposlene se ubrajaju svi stariji od 15 i mlađi od 65 godina koji su „u posmatranoj sedmici obavljali neki posao, makar samo jedan sat, a u cilju sticanja sredstava za život“. Takođe, formalno nezaposleni, reč je o onima koji su u evidenciji NZS-a, ali koji četiri sedmice pre ankete nisu preduzeli „aktivne korake u cilju traženja posla“, odnosno nisu spremni da u sledeće dve sedmice počnu da rade, prema evropskim kriterijumima nisu nezaposleni, već neaktivni. Sa druge strane, ako je neko iz korpusa neaktivnih u sedmici koja je prethodila radio nešto i za to dobio bilo kakvu naknadu, smatraće se zaposlenim. Ima u toj metodi još sijaset finesa koje lako prebacuju ispitanike iz jedne u drugu grupu, naročito iz korpusa nezaposlenih u korpus zaposlenih ili neaktivnih, ali njih je toliko da njihov opis i uticaj na krajnji rezultat prevazilaze okvir ovog teksta. Kad se sve uzme u obzir i smućka kako valja/treba, stopa nezaposlenosti izađe (svega) 20,1 odsto. Ergo, Vučićeva onomadnja tvrdnja nije bila neistinita.

KOMŠILUK: Disproporcija između podataka u evidencijama ovim i onim i onih dobijenih anketom nije srpski specijalitet: isto je, odnosno slično, u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji…

Najveća disproporcija je u Makedoniji: prema evidencionim podacima, stopa nezaposlenosti je 28,6 odsto, što je najniži nivo u posljednjih 17 godina – od 960.704 lica u kategoriji aktivnog stanovništva, 685.479 zaposlenih i 275.225 nezaposlenih. Međutim, anketom je ustanovljena tri puta manja stopa – svega (oko) 10 odsto. Istina, anketa nije sprovedena baš u skladu sa evropskim preporukama, već je tražen odgovor na pitanje da li očekuju od Agencije za zapošljavanje da im ponudi posao. Gotovo dva od tri ispitanika odgovorilo je odrečno. E sad, da li se u tim odgovorima krije nepoverenje u Agenciju, ili zaista dva od tri evidentirano nezaposlenih ne želi da radi, pitanje je bez odgovora.

Sledeća po disproporciji je Bosna i Hercegovina, s tim da je ona veća u Federaciji nego u Republici Srpskoj, zatim u Srbiji, pa u Hrvatskoj, što se vidi u tabeli levo.

EVROPA: Nezaposlenost, odnosno porast stope nezaposlenosti ne pritiska samo ove sirote zapadnobalkanske zemlje: u Evropi je mnogo dramatičnije. Na primer, u većini članica Evropske unije nezaposlenost je udvostručena, u nekima utrostručena, u ponekim je neznatno porasla, a u Nemačkoj je smanjena. U poređenju sa njima, trendovi „na ovim prostorima“ i nisu toliko dramatični: od 2008. do sad nezaposlenost u Srbiji je neznatno porasla, dok je u Danskoj dvostruko, ama i više veća – sa 3,4 narasla je na 7,5 odsto. Toliko o trendovima i procentnom računu: udvostručenje broja nezaposlenih ozbiljno sekira dansku vladu, ali taj procenat nezaposlenih je san snova za nas ovde, a i za komšiluk. Toliko o trendovima i procentnom računu.

U zemljama članicama Evropske unije nezaposleni uživaju i neke beneficije, od alimentacije tokom perioda nezaposlenosti do besplatnog školovanja, doduše kako gde: pravilo je da što je zemlja severnija, to su pogodnosti veće: u Švedskoj, Norveškoj, Danskoj, Finskoj i uopšte u tim visokorazvijenim zemljama, svakome ko zaposlenja nema država će da plaća račune za komunalne usluge i pride još u gotovom novcu sa kojim „od prvog do prvog“ može da (pre)živi. „Ako ne piješ pivo i ne pušiš, više je nego dovoljno“, rekao je ovom novinaru naše gore list, uživaoc ove beneficije u Danskoj.

Uz malo mašte moglo bi da se kaže da je tako i u Srbiji: ko dobije otkaz iz redovnog radnog odnosa kao tehnološki višak recimo, ima pravo na mesečnu naknadu, ali najviše do godinu dana. To važi za one koji imaju (upisan) radni staž duži od 25 godina, oni sa stažom preko petnaest godina to pravo mogu da koriste 9 meseci, preko 6 godina staža isto toliko meseci.., s tim da to pravo može da se koristi jednokratno: kad rok istekne, sistem se „resetuje“, pa ko ostane bez posla u roku kraćem od 5 godina nikakvih prava nema.

Osnovica za utvrđivanje visine novčane naknade je ostvarena prosečna zarada u poslednjih šest meseci koji prethode mesecu u kojem je prestao radni odnos, odnosno obavezno osiguranje.

Pravo na nadoknadu ostvaruje (svega) sedamdesetak hiljada nezaposlenih, a prosečna naknada iznosi između 14.000 i 15.000 dinara.

U tome je bitna razlika između „ovde“ i „tamo“, odnosno između ove ili one metodologije kojom se ustanovljava stopa nezaposlenosti: „tamo“ nema razlike između rada na „belo“ ili „crno“, bar ne što se radnika dotiče – ako je nezaposlen, država će mu pomoći, dok na tu pomoć ovde može da računa samo ako je bio zaposlen „lege artis“, pa i to vrlo ograničeno. Čemu onda anketa „po evropski“, sem da brojke budu manje?