Šta je skupo, a šta nije jeftino

Već je tradicija da kako deca krenu u školu, zamirišu purenjaci i pečene paprike – poskupi ogrev. Nogu je povukao Dušan Bajatović najavom poskupljenja prirodnog gasa „za najmanje 15 odsto“, poskupele su sve vrste uglja za najmanje 10 odsto, drva se još drže na preskupih 4200 dinara, lož-ulja još u prodaji nema pa se samo može pretpostaviti koliko će koštati. Poskupeće, sva je prilika, i daljinsko grejanje, jer poskupeli su energenti. Samo je pitanje koliko će poskupeti. Kad je daljinsko grejanje poslednji put poskupelo, u Beogradskim elektranama su tvrdili da je to samo zbog veće cene gasa, a da u ceni grejanja gas participira sa 60 odsto. Kakva će sad računica biti, ostaje da se vidi.

(NE) PIJE VODU: Nije tema, ali teško je zaobići zaista kreativna opravdanja za poskupljenja. Tako, pored opšteg mesta – cene gasa na svetskom tržištu, kao razlog za neminovno poskupljenje navodi se da je Srbijagas u gubicima jer „u ovoj zemlji niko ništa ne plaća“, pa da gas mora da poskupi jer, u suprotnom, kompanija na čijem je čelu Dušan Bajatović moraće da se zaduži a, kako je reč o „državnoj“ firmi, taj kredit će dodatno uvećati javni dug. Sve u svemu, ostavio je vlasniku – Vladi Srbije – da vidi šta će. Po njemu, gas bi morao da poskupi 30 odsto, ali da je svestan da je „to mnogo“, pa je predložio 15 odsto.

„Vlada će ponovo morati sa Srbijagasom da iznađe način kako da zaštiti standard stanovništva, ali i da bude rešeno pitanje dugova“, objašnjava Bajatović. Daljinski sistemi grejanja, veli, u ovom trenutku duguju osam milijardi dinara, a Srbijagas „te pare nema“ i moraće ponovo da se kreditno zadužuje kako bi „preskočila“ sledeću sezonu.

Objašnjenje zašto ugalj poskupljuje (ove godine je već jedared poskupeo na samom kraju sezone) kad bi trebalo da pojeftini, kako je objasnio jedan trgovac ugljem: razlog za poskupljenje su (mo’š misliti) kursne razlike i poskupljenje prevoza. Zaista je za smehotres: tačno pre šest meseci, kad je ugalj poslednji put poskupeo, srednji kurs evra je bio 102 dinara, a danas je 101,7. Zaista je razlika. Sa druge strane, prevoz jeste poskupeo, onaj drumski, ali koliko bi trebalo da je prevoz poskupeo kad na njega otpada svega pet odsto vrednosti robe koju vozi, da bi ta roba poskupela za 10 odsto?

Uostalom, kakve veze ima zašto je nešto poskupelo kad je već poskupelo? Šta, lakše će da se „proguta“? Nema razloga, u ovoj zemlji svako poskupljenje bude progutano, bez obzira na objašnjenje. Kad je onomad hleb poskupljivao, razlog je bila apsurdno visoka cena pšenice, pa je po pekarima i hleb trebalo apsurdno da poskupi, ali se Vlada uredbom odlučila za malo manje apsurdno poskupljenje uz obrazloženje, poput ovih o poskupljenju ogreva, koje je „pilo vodu“. Šta sad, kad je pšenica dvostruko jeftinija nego što je bila u januaru? Ništa. Uostalom, pada li cena sirove nafte? Pada. Je l’ poskupelo gorivo na pumpama? Jeste. Nema, dakle, razloga da se opravdanje izmišlja. To je tako, pa gotovo: košta koliko košta, ako hoćeš uzmi, ako nećeš, koga briga. A zima dolazi, pa ti vidi.

SVOĐENJE NA ISTU MERU: Kako god, ogrev košta tačno koliko košta: kubik prirodnog gasa je (za sada) 32 dinara, od oktobra (verovatno) najmanje 35, litar lož-ulja, opet verovatno, 100 i više dinara, kilogram plina u bocama (TNG) takođe, tona sirove „kolubare“ (oko) 6000, „vreoca“ 11.500, „ruskog“ uglja, za koji tvrde da je kameni mada je mrki, 17.500, drva 4200, a Beogradske elektrane grejanje (za sada) naplaćuju 167 dinara po kvadratu mesečno, ako se računa onaj period kad grejanje radi – u grejnoj sezoni.

Ovako izražene cene, u stvari, ne kazuju baš mnogo, pa ni ono najosnovnije i najvažnije: koliko koje grejanje zaista košta. Za početak, svaki vid grejanja, u zavisnosti od toga o kom energentu je reč, mora da se svede na istu mernu jedinicu, kaloriju, džul, kilovat-čas, svejedno koju od njih. Za ovu priliku, kilovat-čas je, čini se, najbolji izbor. Da bi računica bila validna, potrebno je da se usvoji i standard potrošnje: koliko kilovat-časova po kvadratu je potrebno da ne bude hladno.

Prosečna pedesetogodišnja zimska temperatura (21. decembar – 21. mart) je 2,4 Celzijusova stepena „u plusu“. Srednja temperatura za celu grejnu sezonu (15. oktobar do 15. april) iznosi 6,8 stepeni. Najhladniji mesec je januar (1,3°C u proseku), najtopliji su oktobar i april (oko 13°C), februar je malo topliji od decembra (3,5 prema 2,4), mart je za pola stepena topliji od novembra (7,6 prema 7,1). Sve navedene vrednosti važe za Beograd: neki gradovi su (u proseku) topliji, neki su hladniji. Ipak, sve se vrti tu negde.

Prema obračunu Agencije za energetiku, za zagrevanje stana od 60 kvadrata sagorevanjem prirodnog gasa, tokom grejne sezone, po sadašnjim cenama bila bi potrebna 51.000 dinara, odnosno 1594 kubna metra gasa. Kada se u računicu uvede energetska vrednost ovog goriva, koriguje koeficijentom iskorišćenja gorionika i podeli sa brojem dana u grejnoj sezoni, proizlazi da Agencija računa da je za zagrevanje jednog kvadrata stambenog prostora potrebno 1,2 kWh energije.

Kakva će ova zima biti sam bog zna. Za svaki slučaj, jer obično posle vrelog leta dolazi oštra zima, za računicu koja sledi usvojena je srednja temperatura od (svega) 2 stepena Celzijusa. Ta prosečna temperatura je usvojena iz još jednog praktičnog razloga: ovaj novinar je tokom deset dana prošlog decembra, kad se spoljna temperatura „zakucala“ na „plus dva“, merio termičke gubitke kuće u kojoj živi, građene po poprilično zastarelom građevinskom standardu iz osamdeset i neke. Današnji standard je dvostruko stroži od tadašnjeg, ali i dvostruko „labaviji“ prema trenutno važećim u Evropskoj uniji. Sve u svemu, rezultat je 1 kWh dnevno po kvadratu grejne površine za održavanje konstantne temperature od 21°C celog dana i noći.

Da li je ta mera – kilovat-čas po kvadratu realna ili ne, nije baš važno, ali je važno za poređenje cena grejanja u zavisnosti od toga kako se ko i čime greje: računica ne pokazuje koliko bi ko platio u konkretnom slučaju za konkretan stan, jer nekome je 21°C malo, nekome je mnogo, neko će reći da grejanje noću nije potrebno, neko misli da jeste… Mera je usvojena samo da bi poređenje bilo moguće mada je, kao što je rečeno, empirijski ustanovljena.

JEFTINIJE OD SKUPOG: Struja se prodaje u dve tarife – „dnevnoj“ i „noćnoj“, i tri boje – zelenoj, plavoj i crvenoj. Tarife zavise od doba dana kada se preuzima, a boja od količine preuzete energije u 30 dana: „dnevna“ struja iste boje je četiri puta skuplja od noćne, a po boji gledano, svaka sledeća u nizu zeleno-plavo-crveno upola je skuplja od prethodne. Kada se doba dana pomnoži sa bojom, izađe da je dnevna crvena 12 puta skuplja od noćne zelene. Međutim, iluzorno je računati na zelenu struju za grejanje, jer ona važi samo do potrošnih 350 kWh mesečno, što bi bilo dovoljno da se greje soba „tri sa tri“ i još eventualno kafa dnevno da se skuva.

Ko god da se greje na struju, viđen je za plavu struju, a boga mi i za crvenu, s tim da koliko će to da košta zavisi od toga kada se energija preuzima i kada se troši. Na priloženoj tabeli prikazana su tri slučaja: stan od 60 kvadrata, veći stan ili manja kuća od 100 kvadrata, i poveliki stan ili pristojna kuća od 200 kvadrata. U zavisnosti od toga da li se prostor greje na peć/kotao bez ili sa akumulacijom, razlika u ceni po kvadratu približno od dva prema jedan do dva i po prema jedan. Relevantan podatak je da se cena kilovat-časa upotrebljenog za grejanje strujom, u zavisnosti od površine stana/kuće, kreće od 4,2 do 4,64 dinara. Kada se to uporedi sa cenom daljinskog grejanja od 5,56 dinara po kilovat-času, ispada da je grejanje na struju, pod uslovom da se energija akumulira noću a troši danju, isplativije.

Sa prirodnim gasom računica je jednostavna: minimalna energetska vrednost mu je 9,3 kilovat-časa u isporuci, a kad se pretvara u toplotnu energiju 10 odsto je manja, jer toliki je koeficijenat iskorišćenja gorionika, bez obzira što neki proizvođači tvrde da njihovi gorionici rade bez gubitaka: uz sve poštovanje, neće da može. Bez obzira na to, ako se uračuna neminovni gubitak, koliki god da jeste, najskuplji kilovat-sat dobijen sagorevanjem prirodnog gasa košta 4,2 dinara, bez obzira kada se troši i koliko se troši.

Tako gledano, grejanje na plin je egal sa grejanjem na (akumuliranu) struju, ali samo za stanove od/oko 60 kvadrata, a kod većih je (znatno) jeftinije: 30 para puta 200 kvadrata, pa puta 30 dana… Koliko to izađe? Koliko to izađe ako se uporedi sa cenama po kojima Beogradske elektrane isporučuju toplotnu energiju?

DRŽ’ DA IZRAČUNAM: Sa ugljem računica je mnogo komplikovanija, jer ne postoji standard koliko kilograma ima u toni. Čudno zvuči, ali tako je: prva nepoznanica je vlažnost, druga je kako se ugalj utovaren na kamion meri, ko to uopšte kontroliše. Uobičajeno je, naime, da kupac na mestu istovara dobije „odsečak sa vage“, a on je, gle čuda, tačan u kilogram: ako je poručio 5 tona, na odsečku piše 5000 kilograma, ako je poručio 2 tone, na odsečku piše 2000 kilograma. Istina, dve tone jeste 2000 kilograma, ama kako uspeva onaj koji kamion tovari da odmeri u kilogram tačno?

Koliko vode u uglju ima posebna je priča: deklarisana energetska vrednost, pored toga što je „od-do“, laboratorijski je podatak, a vlažnost uglja u laboratoriji, pre nego što bude „uzet u razmatranje“, svede se na 25 odsto. Ko je kupovao ugalj u avgustu može računati da je takav kupio, ali svi oni koji su ugalj kupovali na vreme – tokom maja i juna, kupili su i vodu: tada plaćena tona sada ima najviše 900 kilograma.

Sve i da nije tako, kilovat-čas dobijen iz uglja košta između 3,1 za „ruski“ do (čak) 4,3 dinara za sirovu „kolubaru“ neto dobijene energije. Zanimljivo, sirova „kolubara“ važi za najjeftiniji ogrev.

Ništa drugačije nije ni sa drvima. Naime, energetska vrednost drveta sa 25 odsto vlage je oko 4,5 kWh po kilogramu. Međutim, drva se ne prodaju po težini, baš zato jer vlažnost može biti i do 70 odsto, već na „prostorni metar“. Drva ima dve vrste: meki i tvrdi lišćari. Po cenovniku Srbijašuma meki lišćari su po prostornom metru za trećinu jeftiniji od tvrdih. Nije to bez razloga: prostorni metar mekih lišćara je baš za toliko lakši od metra tvrdih: metar cera, graba, bukve i bagrema meri oko 500 kilograma, a vrba, jova, zova… – oko 300.

Po tome, metar bukovine ima (otprilike) istu energetsku vrednost kao tona „kolubare“, a košta (svega) 4200 dinara. Prosta računica veli da grejanje na drva košta ispod dva dinara po kilovat-času. Zaista, daleko najjeftinije, da nije nekoliko „ali“. Najvažnije „ali“ je kako se određuje metar: po logici, „metar“ je „figura“ formirana od metarskih cepanica/oblica složenih u metar dužine i metar visine. Uprkos logici, međutim, drva se franko kupac odmeravaju polumetarskim ramom, a računa se da su dva rama jedan metar. Ne bi tome bilo zamerke, kad bi trgovci pristali da, kad isporučuju drva, po istovaru slože figuru dugačku koliko je pogođeno, pa onda naplate. Ne, neće pristati da od istovarenih drva formira figuru, jer „drva su već složena na kamionu, pa zašto da se isti posao dvaput radi“, ali neće ni za živu glavu da otvore „kanatu“ da se vidi kako su drva složena, već samo da ih odmeri polumetarskim ramom i da ih odmah istruže. Na taj način, iz kamiona nosivosti dve tone (TAM 2001), sa teretnim prostorom 2×3 metra, izmeri se i proda 8 „metara“ drva. A i drva su, navodno, najjeftiniji ogrev, isto kao i sirova „kolubara“.