Šta ako druga strana oćuti

Grupa vodećih stručnjaka i profesionalaca u oblasti kulture predložila je prošle nedelje Vladi Srbije osnivanje Fonda za kulturu, kao posebno važnu, dugoročnu i preko potrebnu meru u rešavanju kulturne politike nakon korona krize. U otvorenom pismu Kabinetu premijera Srbije poslatom sa tribine „Kultura posle virusa“, objašnjeno je da bi cilj Fonda za kulturu bio da obezbeđuje uslove za razvoj kulturno-umetničkih delatnosti koje uključuju kreativne industrije – što je neophodno za napredak društva zasnovanog na kreativnosti. Prema saznanju potpisnika tog pisma, premijerka Ana Brnabić je upoznata sa njegovom sadržinom, pa zato očekuju odgovor.

fotografije: marija janković

Kako objašnjava Zoran Hamović, jedan od osnivača udruženja „Kreativna Srbija“, koje je inicijator ove akcije, „ovaj Fond bi trebalo da brani kulturu od kriznih situacija i udara kakav smo upravo doživeli zbog korone, zato što je oslobođen administrativne procedure i reaguje brže od svakog ministarstva. Takav fond bi, između ostalog, koristio samostalnim delatnicima koje je ova kriza doslovno ostavila bez sredstava, štitio bi i tradiciju i savremeno stvaralaštvo, i podržavao bi nove talente. Sve to podrazumeva pametno korišćenje sredstava, a ne njihovu zloupotrebu na programe koji nemaju veze sa kulturom.“

Potreba za ovakvim fondom postojala je i ranije, pa je činjenica da je iniciran baš sad, u predizborno vreme, i to od strane stručnjaka koji većinom pripadaju opoziciji, zvuči kao predizborna kampanja. „Konkretan povod da reagujemo je nedavna odluka Vlade da se kulturi, i to od njenog mizernog budžeta, oduzme još 20 odsto! Ne verujem da je prilikom najnovijeg rebalansa budžeta Ministarstvo odbrane izgubilo 20 odsto“, kaže filmski reditelj Janko Baljak, profesor Fakulteta dramskih umetnosti, a Zoran Hamović, inače direktor i glavni urednik izdavačke kuće Clio, podseća da je Udruženje profesionalnih izdavača Srbije ponudilo Ministarstvu kulture i informisanja da zajedno reše posledice gubitka tržišta zbog korone, „ali su nam oni odgovorili ćutanjem. Kad smo shvatili da je to njihov odgovor, odlučili smo da sami probamo ono što je u našoj moći. Naime, da li je moguće da će bilo ko da pomisli da je pozicija SNS-a toliko snažna da obesnažuje sve što mi mislimo i radimo? Mi ćemo u onome čime se bavimo insistirati na promenama, prvo kroz dijalog, a potom i kroz činjenje.“ Da li je ovo dobar tajming za pokretanje Fonda za kulturu s obzirom na premijerkin, a i cele Vlade, angažman oko junskih izbora? „Jeste, zato što bi bavljenje kulturom sadašnjoj Vladi moglo da donese poene u očima glasača, a u slučaju da oni ne nađu vreme za naš predlog, ni članovima narednog saziva neće smetati da osvoje poene razmišljanjem o Fondu za kulturu“, kaže Zoran Hamović.

Osim poziva premijerki Brnabić na dijalog o Fondu za kulturu, predloženo je i da se razgovara uopšte o neophodnim promenama kulturne politike posle korona krize, a pre svega o hitnoj interventnoj finansijskoj podršci za obnovu i razvoj kreativnog sektora, kontinuiranoj podršci za slobodne umetnike, i o rekonstruisanju šeme stalnog zaposlenja. Predlog dijaloga dve suprotstavljene opcije česta je pojava naše svakodnevice, a još češća – nemanje zainteresovanosti da se takav predlog realizuje. „Šta ako druga strana oćuti? Mislim da su novinarima i filmadžijama bliske takve situacije“, kaže Janko Baljak, „ali to nije izgovor da nemamo film – snimio sam Anatomiju bola iako je Dragoljub Milanović odbijao da nam da izjavu. I ćutanje je oblik dijaloga. Oni i računaju da će nas nedostatak dijaloga i opšte stanje apatije učiniti pasivnim ali, kao što vidite, ipak se čuje glas te kritičke javnosti.“

Dijalog sa državom koji je da sada ostvarivan, naši sagovornici ne smatraju konstruktivnim. Janko Baljak smatra da je „ministar Vladan Vukosavljević već duže vreme skrajnut, on u ovoj vlasti nije neko ko se o bilo čemu pita, pa se tako i ponaša. Dozvolio je da se Strategija za razvoj kulture usvoji uprkos mnogim primedbama. Dijalog ne postoji, javna rasprava o tom dokumentu je vođena pro forme. Sve što se ovde radi, pa čak i na planu kulture, je foliranje dijaloga i javnosti. Usvojena je Strategija koja je orijentisana ka afirmaciji prošlosti, obeležavanju godišnjica i jubileja kao da smo u devedesetim. A kako će se naši potomci sećati ovog doba ako ne afirmišemo našu stvarnost? Nisam ja razočaran radom ministra Vukosavljevića zbog njegove nesposobnosti i nedostatka autoriteta u Vladi, nego zato što je na tom mestu čovek koji idealno služi kulturnom modelu i slici stvarnosti devedesetih.“

Kao što se zna, Ministarstvo kulture i informisanja, odnosno Vlada Srbije, odobrili su samostalnim umetnicima po 90.000 dinara pomoći zbog krize izazvane koronom, što demantuje utisak da državi nije do onih koji se bave kulturom. Međutim, po Hamoviću, „to nije ulaganje u kulturu, država je to uradila da smiri uznemirenost. Mi nudimo inicijativu kojom ćemo dijalogom naći rešenja postojećih problema i krenuti dalje.“ U tom kontekstu, naglašava Hamović, treba reći da Ministarstvo kulture nije odustalo od konkursa za sufinansiranje, a da ih je Grad Beograd ukinuo. Janko Baljak podseća da od kako je SNS na vlasti, Grad ne finansira film. „Neverovatno je da društvo ne prepoznaje potencijal filma. Makedonski kandidat za Oskara Zemlja meda, film koji je prvi put u istoriji Sandens festivala dobio dve nagrade, učinio je mnogo više za afirmaciju svoje države nego sva njena privreda. Zato Belgija izdvaja dodatni novac iz budžeta, jer je svesna šta može film da učini za nju. Novi talas rumunskog filma nije se pojavio zato što su moji studenti manje talentovani od svojih rumunskih kolega, nego zato što njihova država ulaže u njih. Sadašnjoj vlasti bode oči Filmski centar Srbije. Ne mogu da prihvate da je naš najuspešniji film proteklih godina onaj koji govori o zločinu nad Albancima, Teret Ognjena Glavonića, mog studenta, a ne Kralj Petar. To je očigledan dokaz da mentalno nismo izašli iz devedesetih. Takođe, ovde se ne prepoznaje umetnička vrednost filmskog posla. Država govori o stimulisanju produkcije manje-više drugorazrednih spektakala, a kinematografija se shvata kao grana privrede.“

Udruženje „Kreativna Srbija“ osnovano je pre devet godina s ciljem da afirmiše umetničko stvaralaštvo, kulturne produkcije i ekonomije kreativnosti, da unapređuje uslove za razvoj preduzetništva u kulturi i kreativnih industrija. Cilj Saveta za kreativne industrije, koji je inicijativom Ane Brnabić oformljen pre dve godine, je „omogućavanje još bržeg razvoja tog sektora, koji već doprinosi domaćoj privredi više nego pojedini tradicionalni sektori“, a njegovim najvidljivijim uticajem na našu kulturnu scenu smatra se konceptualno neslaganje sa Ministarstvom kulture. „Naš posao je da sve stavimo pod jednu kapu i da ne dozvolimo da kreativne industrije predstavljaju samo trgovinu gejmingom“, kaže Hamović. Baljak podseća da je na poslednjem Biznis forumu na Kopaoniku usvojen dokument Smart Specialisation Strategy Serbia, koji se odnosi i na kreativne industrije, odnosno na kreativnu digitalnu audiovizuelnu produkciju, gejming industriju, i na pametnu i vizuelnu ambalažu. Janko Baljak pita „da li je to kultura ili biznis“ i upućuje na odeljak pomenutog dokumenta u kome su pobrojane firme koje će se baviti kreativnim industrijama. „Ovaj dokument, o kome znaju samo oni koji su u direktnom odnosu sa premijerkom i ministrom Malim, što znači ljudi koji nisu profesionalno u kulturi, jeste pokazatelj koja vrsta kulture zanima našu državu.“

Inicijatori osnivanja Fonda za kulturu i promena u kulturnoj politici izložili su mnogo problema. Da li imaju predloge i za njihovo rešavanje? Hamović odgovara pozitivno. „Već na tribini je odlučeno da podržimo projekat osnivanja Muzeja jezika i pisma i Kuće pisaca u Tršiću tako što ćemo tražiti od relevantnih organa Loznice i Republike da se taj projekat sprovede u delo, kako bismo pomogli tamošnjim kolegama. Van Beograda kulturni život je izuzetno teško realizovati, pa nam je u tom kontekstu na tribini izuzetno dragocena bila priča Dajane Đedović, bivše direktorke Kulturnog centra „Vuk Karadžić“ u Loznici. Rekla je da su institucije kulture u malim sredinama otuđene kako od onih koji u njima rade tako i od publike, a okupirane su od politike. Zatim, smatramo da bi trebalo doneti regulativu kojom se uređuje elektronski prostor. Izdavači često govore o pirateriji, svi se oglušuju o to. Mi smo sada u poziciji sponzora pod prinudom zato što dajemo sadržaj, a za to nam niko ne plaća. Državni organi su jedini put do rešenja tog problema, zato što samo oni donose zakone i sprovode ih. Nemamo ništa protiv da nas država gura na tržište, ali bismo hteli da je ono uređeno. To isto važi za muziku i film, jer to što se radi neko mora da plati. Da li će to biti korisnik ili država kao prvi i najvažniji kupac, to je pitanje koje mora da se odredi zakonom.“

Tokom ove pandemije utvrdili smo da možemo bez aviona, kamiona, restorana, automobila, ali da bez knjiga, muzike i filmova ne možemo, rekao je nedavno pisac Dejan Tiago Stanković, posle čega se o tome više nema šta reći.