Smrt individualne odgovornosti

“Na raznim poljima u mom životu mogu da izmerim svoj uspeh. Ali kad je ova stvar u pitanju, koja je, naravno, jedna od najvažnijih u mom životu, vrlo često imam osećaj da nisam mrdnula bukvalno ni korak u potrazi za pravdom i istinom.” Ovo su reči Jelene Ćuruvije Đurice, ćerke ubijenog novinara Slavka Ćuruvije izrečene na tribini “Ubistvo Slavka Ćuruvije, državni zločin bez odgovornosti i sudski utvrđena konfuzija” održane 11. marta u Beogradu.

Jelena Ćuruvija je dodala da ove godine puni 50, a imala je 23 godine kada joj je otac ubijen.

Postupci bez odgovornosti i zločini bez krivice postali su deo ovdašnjeg folklora. Javna percepcija ovih događaja često se svodi na pokoji uzdah, odmahivanje glavom, dok u privatnom prostoru, izvan očiju javnosti, posledice i te kako žive u traumama i sudbinama onih čiji životi ostaju trajno obeleženi time što su ostali bez oca, deteta, više članova porodice odjednom, a da ih nije odnela neka elementarna nepogoda koja se nije mogla sprečiti, nego baš ljudski postupci. Najčešće su to postupci vlasti, postupci velikih i silnih, onih koji sebi priznaju zasluge samo za dobro, a za loše posledice ne snose nikad, niti misle da treba.

Tek ponekad, jako retko, te privatne sudbine pokažu svoje lice u javnosti. Tada se zovu Jelena Ćuruvija, Dijana Hrka, Milovan Milivojević, Žanka Stojanović…

Ko je Žanka, zapitaće se čitalac, uz blagi osećaj krivice, nesvestan da nije do njega, nego do “previše istorije po glavi stanovnika”.

Žanka Stojanović je majka jednog od radnika Radio-televizije Srbije koji su poginuli 23. aprila 1999. godine u NATO bombardovanju zgrade RTS u Aberdarevoj ulici u Beogradu. Poput Dijane Hrke, jedina je od svih članova porodica stradalih koja se nije dala ućutkati.

NEKAŽNJIVOST KAO SUDBINA

Koliko je Jelena, Žanki, Dijana među nama? Koliko je onih koji su krivicom vlasti izgubili najbliže, a da za to niko nije odgovarao? Smrt Slavka Ćuruvije pokazuje da nekažnjivost zločina seže daleko u našu istoriju (može se ići i dalje od te 1999…), ali ova vlast, koja će za dva meseca obeležiti punih 14 godina vladavine, pored ostalog, ostaće upamćena i po možda najvećem broju stradalih u mirnodopsko vreme.

Uz punu svest da čitaoci dobro znaju šta se sve događalo, moralna nam je dužnost da sve još jednom ponovimo i da stalno ponavljamo.

Majske poplave 2014. bile su jedna od najvećih prirodnih katastrofa u novijoj istoriji Srbije. Najteže je pogođen Obrenovac gde je došlo do naglog plavljenja usled izlivanja reka i, pogađate, nedovoljne zaštite. Zvanično, stradalo je 57 ljudi, a desetine hiljada su evakuisane. Iako su postojala upozorenja na ekstremne padavine, reakcija sistema bila je spora i neujednačena. Uprkos razmerama tragedije i javnim obećanjima da će odgovornost biti utvrđena, niko iz državnog vrha ili lokalne samouprave nije snosio političku ili krivičnu odgovornost. Štaviše, tadašnji predsednik Opštine Obrenovac Miroslav Čučković danas je glavni gradski menadžer Beograda.

foto: vesna lalić / nova

Malo manje od godinu dana nakon poplava, 13. marta 2015. u blizini Aerodroma “Nikola Tesla”, tokom pokušaja sletanja po lošim vremenskim uslovima, srušio se helikopter Vojske Srbije koji je prevozio bebu iz Novog Pazara. Poginulo je svih sedam osoba u letelici, uključujući posadu, medicinsko osoblje i bebu. Istraga je ukazala na niz propusta u lancu komandovanja i donošenja odluka, uključujući pritiske da se let izvrši uprkos rizicima. Ostaće upamćeno da su pojedini mediji te noći objavili vest o “velikom podvigu” Vlade Srbije čijim je angažovanjem helikopter uspešno sleteo, a beba spasena. Vest je poslata medijima u trenutku dok je pilot Omer Mehić još pokušavao da sleti.

“Ne vidim pistu”, poslednja je Mehićeva rečenica koju je kontrola leta čula, dok su u VIP salonu aerodroma navodno sedeli tadašnji ministar vojni Bratislav Gašić i ministar zdravstva Zlatibor Lončar. Obojica su i danas na funkcijama: Lončar i dalje vodi zdravstvo, a Gašić je ponovo ministar odbrane. Kao da se ništa nije desilo i kao da od ove nesreće nije prošao ni dan, a ne 12 godina.

U noći između 24. i 25. aprila 2016. grupa maskiranih osoba srušila je više objekata u beogradskoj Savamali, u zoni planiranoj za projekat Beograd na vodi. Građani su prijavljivali da policija nije reagovala na pozive tokom noći, a maskirana lica su neke od njih vezivala plastičnim lisicama i oduzimala im mobilne telefone. Slobodan Tanasković (1958), čuvar objekata u Hercegovačkoj koji je bio svedok noćnog rušenja i kog su maskirani napadači vezali, oduzeli mu mobilni telefon i lična dokumenta, preminuo je mesec dana kasnije.

Te aprilske noći, na delu teritorije Beograda i Srbije prvi put je jasno i očigledno suspendovan ustavni poredak. Tadašnji premijer Aleksandar Vučić izjavljivao je da je “rušenje naredio potpuni idiot”, ali i da je te straćare i trebalo rušiti. Supruga ministra finansija Siniše Malog koji je bio glavni čovek za izgradnju Beograda na vodi, Marija Mali, tokom brakorazvodne parnice i borbe za starateljstvo više puta je medijima rekla kako joj je muž priznao da je organizovao rušenje u Savamali.

“Milovane, teško te je gledati”, rečenica je koju je izgovorio Vučić prilikom posete Lučanima. Tako je šira javnost saznala za Milovana Milivojevića čiji je sin Milomir poginuo u julu 2017. u eksploziji u fabrici namenske industrije “Milan Blagojević” Namenska u Lučanima. Njegova smrt, zajedno sa još jednim radnikom, otvorila je pitanje bezbednosti na radu i odgovornosti uprave, kao i odgovornosti Radoša Milovanovića, čoveka koji je više od 30 godina bio direktor ove fabrike. Porodica je godinama vodila pravnu borbu ukazujući na sistemske propuste i neadekvatne uslove rada. Radoš Milovanović je umro tokom suđenja, a proces protiv druge dvojice, Vladimira Lončarevića i Tome Stojića, trajao je šest godina. Okončan je u maju 2025. godine oslobađajućom presudom za Lončarevića i presudom od dve godine za Stojića. Sudski procesi su trajali dugo, a slučaj je postao simbol borbe protiv institucionalne sporosti i izbegavanja odgovornosti.

“Tvoj sin nije radio na manekenskoj pisti”, druga je brutalna rečenica koju je Vučić uputio Milovanu Milivojeviću. Ceo slučaj ostaje zapamćen i po neshvatljivoj surovosti stanovnika Lučana prema porodici Milivojević: veliki broj njih radi u fabrici “Milan Blagojević”, ali i danas je potpuno nerazumljivo kako je ogroman broj njih odlučio da dolazi na skupove podrške direktoru Milovanoviću i da zviždi porodici Milivojević. Možda je to nešto na šta treba da se naviknemo – tako su pristalice Srpske napredne stranke u novembru 2025. pevale Dijani Hrki, majci Stefana poginulog u padu nadstrešnice “Pošla majka sina da potraži”. Zlo je tu, sa nama i među nama.

foto: a. kostić / južne vesti

Ako postoji slučaj u kom je vlast pokušala da odglumi odgovornost, onda je to smrt Stanike Gligorijević. Ona je poginula 31. januara 2019. na naplatnoj rampi Doljevac kada je vozilo u kojem se nalazio Zoran Babić, tada direktor Koridora Srbije, udarilo u automobil u kojem je bila. Nesreća je izazvala veliku pažnju zbog činjenice da nije odmah bilo jasno ko je upravljao službenim vozilom. Babić je podneo ostavku, a vozač je osuđen na četiri i po godine zatvora. Dva minuta snimka sa naplatne rampe, i to ključna dva minuta, naprosto su nestali. Vučić je, naravno, tvrdio da ih je video i da je “snimak jeziv”.

Konačno, 1. novembra 2024. došlo je do urušavanja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Poginulo je 16 osoba. Nesreća je otvorila pitanja o kvalitetu rekonstrukcije infrastrukture, nadzoru radova i odgovornosti izvođača i institucija. Javnost je ukazivala na moguće propuste u kontroli i političke veze u realizaciji projekta. Istraga je pokrenuta, ali je već u ranoj fazi postalo jasno da će utvrđivanje pune odgovornosti biti dugotrajan i neizvestan proces. Slučaj je rascepkan na nekoliko optužnica, deo postupaka vodi se u Novom Sadu, a deo u Begradu. U decembru 2025. ukinuta je optužnica protiv ministra građevine Gorana Vesića, njegove pomoćnice Anite Dimoski i Jelene Tanasković, bivše direktorke Infrastukture Železnica Srbije. Bili su optuženi za teško delo protiv izazivanja opšte opasnosti.

METASTAZA NEKAŽNJIVOSTI

Predsednik Aleksandar Vučić izazvao je snažne reakcije javnosti nakon odluke da početkom jula 2025. godine pomiluje četvoricu osumnjičenih za brutalan napad na studente u Novom Sadu, u kojem je jednoj studentkinji bejzbol palicom polomljena vilica. Incident, koji se dogodio krajem januara iste godine, bio je jedan od najtežih oblika nasilja zabeleženih tokom talasa studentskih protesta. Protiv napadača su bili pokrenuti postupci za teška krivična dela uključujući nasilničko ponašanje i nanošenje teških telesnih povreda, ali je predsedničkim pomilovanjem postupak praktično obustavljen pre donošenja sudske presude.

Odluka o pomilovanju otvorila je pitanje granica predsedničkih ovlašćenja, ali i odnosa države prema nasilju nad učesnicima protesta. Dok su predstavnici vlasti ovaj potez pravdali institucionalnim pravom predsednika, deo pravne i šire javnosti ocenio ga je kao politički motivisan čin koji podriva poverenje u pravosuđe. Posebno je problematično, kako navode kritičari, to što sud nije dobio priliku da donese konačnu odluku o krivici optuženih.

Paralelno s tim slučajem, pažnju javnosti privukao je i incident od 24. januara 2025. godine na Novom Beogradu, kada je Milica S. automobilom uletela u kolonu demonstranata i teško povredila studentkinju redarku. Iako je prvobitno bila osumnjičena za pokušaj teškog ubistva, tužilaštvo je kasnije ublažilo kvalifikaciju dela na teško delo protiv opšte sigurnosti. Ova promena značajno je uticala na dalji tok postupka i potencijalnu kaznu, a dodatne kontroverze izazvala je odluka da se osumnjičena pusti iz pritvora.

Za razliku od novosadskog slučaja, ovde nije bilo pomilovanja, ali su pravni koraci – od ublažavanja optužnice do premeštanja predmeta na niži sud – otvorili pitanja o ujednačenosti postupanja institucija. Posmatrani zajedno, ovi slučajevi postali su simbol šire debate o odgovornosti za nasilje tokom protesta i ulozi države u obezbeđivanju jednakosti pred zakonom.

IMPERATIV NEODGOVORNOSTI

Sve ovo što živimo može se objasniti kroz društvene nauke i discipline, pre svega socijalnu psihologiju i etiku. Ali, pošto je reč o odgovornosti, zadržaćemo se na etici. U svojoj knjizi Princip odgovornosti, nemačko-američki filozof Hans Jonas političku moć stavlja u kontekst posledica današnjih odluka na buduća pokolenja. Ukratko, čovek danas ima toliku moć da je dužan da misli o posledicama svojih dela na daleku budućnost, a ne samo na sadašnjost. Jonas polazi od toga da je klasična etika nastala u vreme kada ljudi nisu mogli ozbiljno da ugroze planetu ili opstanak čovečanstva. Moralna pravila su zato bila usmerena na neposredne odnose među ljudima: ne laži, ne ubij, budi pravedan. Međutim, sa razvojem tehnologije, industrije i politike, čovek je stekao moć da trajno promeni prirodu, društvo pa čak i uslove života budućih generacija. Zbog toga, tvrdi Jonas, stara etika više nije dovoljna.

On uvodi novi princip: deluj tako da posledice tvojih postupaka budu u skladu sa opstankom autentičnog ljudskog života na Zemlji.

Drugim rečima, odgovornost više nije samo prema savremenicima, već i prema onima koji još ne postoje. To uključuje oprez, predviđanje i čak neku vrstu “straha kao moralne vrline”, ideju da treba ozbiljno uzimati najgore moguće posledice svojih odluka. Za razliku od etika koje gledaju namere ili kratkoročne koristi, Jonas insistira na dugoročnim posledicama i granicama moći. Posebno je kritičan prema politici i tehnologiji koje deluju bez dovoljno obzira prema budućnosti. Njegova poenta, prevedena na savremeni kontekst, glasi: ako imaš moć, imaš i veću odgovornost, čak i kad te niko formalno ne poziva na odgovornost. U svetu u kojem posledice odluka traju decenijama, neodgovornost više nije greška nego opasnost.

U našem kontekstu, od poplava 2014. do urušavanja nadstrešnice u Novom Sadu 2024. i pomilovanja nasilnika, obrazac je isti: katastrofe pogađaju građane, šteta se meri u ljudskim životima i milijardama, a odgovorni iz državnog vrha ostaju netaknuti. Helikopteri padaju, fabrike eksplodiraju, urbani projekti se ruše, a smrti poput Stanike Gligorijević i Milomira Milivojevića prelaze u statistiku dok sistem prebacuje krivicu na niže nivoe, na posadu, radnike ili slučajne pojedince.

Rušenje u Savamali, kada policija nije reagovala na ilegalne akcije, postalo je simbol ne samo institucionalne slabosti, već i očiglednog mehanizma zaštite moći. Ovaj fenomen, poznat kao princip nekažnjivosti, nije samo tehnička ili pravna slabost; to je moralna greška sistema u korenu koja potvrđuje ono što je Hans Jonas još pre četiri decenije upozoravao: moć koja ne preuzima odgovornost nije neutralna nego je opasna. Kada vlast ignoriše posledice svojih odluka, ne samo da zanemaruje sadašnje žrtve, već stvara kulturu u kojoj svaka buduća katastrofa postaje legitimna, jer pravila odgovornosti jednostavno ne važe. Sistem koji ne kažnjava greške više ne služi građanima, već služi sebi produkujući lanac neodgovornosti koji urušava poverenje i destabilizuje moralnu osnovu društva.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!