Šminkanje demokratije u iznudici

Teško da bi se moglo reći da je opozicioni bojkot parlamentarnih, pokrajinskih i lokalnih izbora 2020. godine bio naročito efektan ako uzmemo u obzir procenat izašlih birača. Ali, sa druge strane, nije potpuno tačno ni to da je ovaj potez relevantne opozicije bio štetan i samoubilački, i da ne postoje nikakvi rezultati ovog radikalnog zahvata koji je opozicione stranke ostavio bez nemalih državnih tantijema: politička scena je doživela katarzu, jasno se pokazalo ko je odista protivnik Vučićevog režima koji može da drži do principa, ko je režimski saigrač, a ko su jeftini kalkulanti koji su želeli u bojkot-situaciji nešto da ušićare.

Ukoliko u ovo predizborno vreme to ne istroše nespretnim potezima i međusobnim trvenjima – bojkot-stranke u novi izborni proces ulaze sa značajnim političkim i moralnim kapitalom. Naravno, može se ovde govoriti i o izvesnoj nedoslednosti, odluci opozicije da izađe na izbore uprkos manje-više istim izbornim uslovima, ali – realno gledano – opetovani bojkot finansijski bi sahranio ionako krhke antirežimske stranke. A i situacija u biračkom telu se donekle izmenila, svima je jasno da SNS-u rejting pada – pojavila se nada da vladavina najgorih ne mora trajati večno, pa bi pasivna pozicija opozicije izazvala revolt građana. Da je vlasti godio bojkot, ne bi rok trajanja državnog parlamenta bio prepolovljen odmah posle izbora. Bojkot je ogolio karakter njihove vladavine, a oni su sve do sada uspevali da – pred zapadom – održavaju privid demokratije i višestranačja.

Bojkot je, dakle, bio ozbiljan signal za zapadne i evropske institucije, kao i javno mnjenje demokratskih država. Nije se više tek tako mogla ignorisati činjenica da su od dolaska naprednjaka na vlast građani Srbije izgubili pravo na fer i slobodne izbore, odnosno da su se oni pretvorili u kriminalnu farsu, borbu bezobalne i svemoćne vlasti koja u svojim rukama drži sve resurse protiv natruha opozicije koja je uspela da preživi sistematsko uništavanje drugačijeg i kritičkog mišljenja posle 2012. godine. Nisu mogle evropske diplomate tek tako u svojim izveštajima da ignorišu to da je relevantna opozicija u Srbiji preduzela takoreći očajnički potez da bi građanima i svetu poručila da je Srbija autoritarna, nedemokratska, visokokorumpirana zemlja, u kojoj su institucije i građani taoci jednog političkog klana. Ukratko, da nije bilo bojkota, teško bi se evroparlamentarci rastrčali i pokušavali da utiču na tzv. poboljšanje izbornih uslova, i teško da bi vlast pristala na bilo kakve ustupke ili “ustupke”, bilo u pregovorima pod evropskom paskom, bilo u razgovorima sa “patriotskom opozicijom”, koji su paralelno tekli protekle godine. Lakše je Evropi sarađivati sa izabranim vlastima na, bar, kvazidemokratskim izborima nego sa ogoljenim balkanskim Lukašenkom. Lakše je organizovati pregovore, na kojima će Đuro oponentima oprostiti što ih je tukao, nego sedeti po strazburima i briselima skrštenih ruku i očekivati kritiku evropskih medija i nevladinog sektora zbog toga što se podržava autoritarna i kriminalna vlast u Srbiji.

VLAST NEĆE ODUSTATI OD STROGE KONTROLE IZBORNOG PROCESA

Sasvim je, naravno, druga stvar kakvi će biti rezultati naprednjačkih ustupaka. Ocene nezavisnih stručnjaka kažu da je u pitanju samo šminkanje usmrćene demokratije i da vlast neće odustati od prethodne prakse da čitav izborni proces drži pod strogom kontrolom koristeći sve svoje nepregledne resurse i finte: od ucenjenih i korumpiranih birača, kupovine glasova (bilo u kešu, bilo na račun putem države pomoći), bugarskih vozova, ordinarne krađe na samim izbornim mestima (videli smo kakvi su rezultati bili na nekontrolisanim biračkim mestima na referendum), ćelavaca u džipovima kao folklornog izbornog elementa (neki cinici kažu da je u ovom pogledu vlast izgubila na kapaciteti hapšenjem Belivukove kriminalne grupe), do apsolutne kontrole medija. Drugi, opet, vele da će predizborne izmene medijskih i izbornih zakona, a koje su proistekle iz pregovora, dovesti do pomaka i da ih ne treba potcenjivati: naime, reći će, brod vlasti je pod takvim pritiskom da i male rupe na njemu mogu ozbiljno da ga ugroze, pa čak i potope. Čini se – bar iz pređašnjeg iskustva – da su ovi prvi bliže istini. Kao što je, po svemu sudeći, istina da je vlast pregovore iskoristila kao priliku da pojedine stranke uvuku u svoju “interesnu zonu”.

Odluka dela opozicije da napusti pregovore pod evropskim pokroviteljstvom sasvim je razumljiva, jer je jasno da cilj pregovorača otpočetka i nisu bile suštinske promene, za šta su se bojkotaši – doduše, ne baš najspretnije i najstručnije – zalagali. To su, sigurno ne želeći, potvrdili i evroposrednici u pregovorima Vladimir Bilčik i Tanja Fajon, koji su pre neki dan boravili u Srbiji i podvukli da je politika “stvar kompromisa”. A nije uvek. Fer i slobodni izbori nisu stvar kompromisa i pregovora: njih ima ili nema. I nije suštinski bitno da li se na njima krade lopatama ili se samo, što bi onomad rekao Velja Ilić, “kraducka”.

“16 USLOVA” I POSLEDICE

Pored poslanika Evropskog parlamenta Tanje Fajon i Vladimira Bilčika, proše nedelje su se u Beogradu sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem, premijerkom Anom Brnabić, kao i članovima Privremenog nadzornog tela za praćenje medija, sastali i njihove bivše kolege Eduard Kukan i Knut Flekenštajn. Osim Tanje Fajon, svi su oni poznati kao izuzetno “dobronamerni” prema naprednjačkoj vlasti. Cilj njihovog dolaska bio je da razmotre domete pregovora koji su prošle godine vođeni između vlasti i manjih proevropskih političkih stranaka, pod njihovom stručnom prismotrom. Zaključak četvorke, saopšten medijima glasi: bilo kakvo odugovlačenje sa implementacijom čuvenih “16 mera”, usaglašenih na pomenutim pregovorima, “može ugroziti njihovu efikasnost”.

Ova nas retorika dakako podseća na uobičajeno zapadno fraziranje za ovih beskonačno dugih deset godina pod naprednjacima. Evidentni su problemi u raznim oblastima, odsvakud curi voda, ali se kao odgovor na to formiraju razne radne grupe, komisije i tela koji donose nekakve preporuke, pa onda iz tih preporuka proističu izmene zakona i podzakonskih akata. A onda se ispostavi da te izmene nisu adekvatne, pa onda sve krene ispočetka. Vlast sve to svesno usporava, kupujući vreme i igrajući se mačke i miša, i tako nam prolazi život.

A svima je jasno da ti problemi “koji se pokušavaju prevazići” nisu posledica nekakve neravnoteže u Kosmosu ili vremenskih neprilika, nego aktivnog i sistematskog delovanja jedne nedemokratske vlasti, spremne na sve. Elem, pitanje svih pitanja glasi: kako promenom zakonskih i podzakonskih akata naterati režim da poštuje zakon? Odgovor je, biće – nikako. Budimo iskreni: jedino smena Vučićevog režima stvara preduslove da Srbija ponovo ima fer i demokratske izbore. Moguće su neke kozmetičke izmene, ali svi su svesni da one neće doneti ništa epohalno. I to kaže većina političkih analitičara kada tumači dosadašnju materijalizaciju dogovorenoga.

PUT U PAKAO POPLOČAN PREPORUKAMA

Medijski stručnjaci su mahom skloni da kažu da postojeći legilsativni okvir već omogućava profesionalno i uravnoteženo izveštavanje o izbornim procesima. Sa druge strane, dovoljno je prelistati domaće televizijske kanale ili proći pored kioska, pa videti u kakvoj medijskoj kloaci obitavamo. A upravo su mediji i medijske slobode dominanta spomenutih “16 mera”, što je doduše u skladu sa zahtevima opozicije koja se upravo najviše i žalila na medijske slobode.

Medijske pregovaračke mere donesene su bez učešća stručne javnosti, dakle u međupartijskim dogovorima, što je u potpunoj suprotnosti sa više puta izrečenim, čak dogmatskim stavom zapadnih političara i međunarodnih organizacija da medijsku scenu ne treba da uređuju političari i stranke, nego pre svega stručnjaci i esnafska udruženja. Dogovoreno je, da se podsetimo, da bude formirano dvanaestočlano Privremeno nadzorno telo za praćenje medija, koje bi činili (polovina) predstavnici REM-a, a ostatak predstavnici opozicije. Osim toga, navodi se da će REM izdati obavezujući predizborni pravilnik za javne medijske servise u skladu sa preporukama OEBS/ODIHR, kao i preporuke za javne emitere. Sve će to pratiti monitoring predizbornog izveštavanja.

Privremeno nadzorno telo je osnovano, i u njemu fakat postoje oni koji dobro poznaju medijsku scenu i veoma su kritični prema njoj. Divna je stvar što od “kopredsedavajućeg”, a sada i “predsedavajućeg”, profesora Radeta Veljanovskog, iz ove njegove sadašnje, službene pozicije, možemo čuti izvrsnu elaboraciju naše medijske scene. Ali, ovo telo nema nikakve suštinske nadležnosti, odnosno ima jedino i samo savetodavnu ulogu. Možda najbolju dijagnozu uticaja i smisla Privremenog tela dala je Olivera Zekić, šefica REM-a, koja se povukla sa mesta drugog “kopredsedavajućeg”, pravdajući se otprilike da ima pametnija posla.

U međuvremenu je REM doneo, pre desetak dana, a u skladu sa “merama” i izmenjenim medijskim zakonima, preporuku komercijalnim pružaocima medijskih usluga o načinu ponašanja tokom izborne kampanje i Metodologiju praćenja izborne medijske kampanje, kao i Nacrt Pravilnika o načinu izvršavanja obaveza javnih medijskih servisa tokom izborne kampanje. Trenutno je u toku javna rasprava o Nacrtu. Zaista se treba začuditi ako ova dokumenta budu ozbiljnije uticali na promenu načina izveštavanja elektronskih medija u kampanji, ili da emiteri budu sankcionisani za nepoštovanje preporuka. Naime, da REM radi svoj posao kako treba, sve bi televizije sa nacionalnom pokrivenošću odavno već izgubile dozvolu za emitovanje.

Prethodno je vlast naprečac izmenila Zakon o javnim medijskim servisima i Zakon o elektronskim medijima, a u skladu sa “merama” i pregovorima sa patriotskom opozicijom. Tim izmenama i dopunama se – kako se kaže – omogućava nepristrasno, pravično, uravnoteženo predstavljanje političkih subjekata, izbornih lista i kandidata na izborima. Interesantno je da se deset dana uoči održavanja izbora zabranjuje tzv. funkcionerska kampanja, što je odista mali iskorak u državi u kojoj funkcionerska kampanja, pre svega predsednička, traje 24 sata dnevno i 365 dana u godini. Predstavnici novinarskih i medijskih udruženja proteklih godina su dobili diskus herniju sedeći u raznim radnim grupama koje treba da produkuju izmene medijskih zakona, ali oni ovim prilikom nisu ni konsultovani. Nije konsultovano ni Privremeno nadzorno telo za praćenje medija. Na istoj sednici skupštine izabrana su dva člana Saveta REM-a, i tim izborom vlast je jasno stavila do znanja da se neće odreći potpune kontrole nad ovim zakonski moćnim “nezavisnim regulatornim telom”. A da ono – ponovimo – radi svoj posao u skladu sa zakonima i u korist građana, te da nije malj u rukama vlasti, nikakvi predizborni pregovori o medijima ne bi ni bili neophodni.

Bez obzira što nas proteklih deset naprednjačkih godina teraju na to, nećemo ipak da budemo baš kompletni pesimisti. Ima tu dobrih rešenja i preporuka. Hajde da vidimo da li će “mere” i pregovori da daju nekakav pozitivan rezultat, pa da to iz sveg srca pozdravimo. Ali, sa druge strane, nije nemoguće da rezultati “predizbornog pospremanja medijske scene” budu – još gori izbori i još jezivija medijska scena. Jer, realno govoreći, neće se vlast u svojim medijskim “poduhvatima” ravnati prema izmenama zakona i kojekakvim preporuka i pravilnicima, nego isključivo prema vlastitim interesima. A kuda stvari idu, govori danonoćna satanizacija i napadi na opoziciju i njene kandidate, kao i na kritičare vlasti, koji se polako, ali sigurno zahuktavaju. Ako oseti da joj ozbiljnije pada rejting, nije isključeno da vlast svoj “izborni inženjering” primeni intenzivnije nego ikada do sada.

I ne bi vlastima bilo prvi put da kao aktivno radi na unapređenju medijske scene, donosi nove zakone, a da istovremeno one sa kojima kao sarađuje u tom procesu šutira nogom u međunožje ispod stola. Setimo se, recimo, 2018. godine i pregovora sa novinarskim i medijskim udruženjima o Medijskoj strategiji i poštovanju postojećih zakona, tokom kojih su dve televizije sa nacionalnom pokrivenošću dospele u ruke stranke na vlasti, a – uz ostala medijska nepočinstva – spaljena je i kuća jednog novinara, a taj slučaj do danas nije dobio sudski rasplet. Podsetimo da su medijski zakoni iz 2014. godine odlučili da se država što manje, veoma ograničeno i kontrolisano, meša u medijsku scenu. A vi vidite gde smo danas, sedam i po godina potom!

IZMENE IZBORNIH ZAKONA

Polovinom januara Vlada Srbije je usvojila set predloga izbornih zakona kojim se, kako se veli, “donose značajne novine u pogledu zaštite prava u izbornim postupcima i lakšeg kandidovanja političkih stranaka nacionalnih manjina, kao i u pogledu organizacije i transparentnosti rada organa za sprovođenje izbora”. Navodi se da su predložena rešenja nastala kao rezultat međustranačkih dijaloga o izbornim uslovima, ali da su primenjene i preporuke OEBS-a (ODIHR) o praćenju izbornih postupaka u Republici Srbiji. Stručne analize ovih predloga zakona, koji se – suprotno dobrim običajima – donose u godini izbora, za sada izostaju, bar u ozbiljnijoj meri, ali je sveopšti utisak da je i u ovom slučaju u pitanju samo forma, a da su neka rešenja i korak unazad. Iz opozicionih stranaka koji su učestvovali u dijalogu sa vlastima o njima do nas dospevaju samo negativna mišljenja.

Radi se o novim zakonima o izboru predsednika, o izboru narodnih poslanika i o lokalnim izborima. Istovremeno je na Vladi usvojen i Predlog zakona o finansiranju političkih aktivnosti, kojim se – kako kaže predlagač – obezbeđuje transparentno praćenje troškova tokom i po završetku izbornog procesa. Tu je i Predlog zakona o izmeni Zakona o sprečavanju korupcije.

Srđan Sandić iz Tadićeve Socijaldemokratske stranke utvrdio je da promene kozmetičke, a ne suštinske i da ovim zakonima ne rešavaju osnovni problemi izbornog procesa, kao što su funkcionerska kampanja i kontrola medija. On je rekao da njegova stranka nije ni očekivala da će SNS učini nešto da suštinski poboljša izborne uslove, pa se postavlja pitanje zašto su onda u tom procesu uopšte učestvovali.

“Patriotski” lider Boško Obradović, koji se nalazi u nekakvom Kontrolnom telu međustranačkog dijaloga, o novom izbornom zakonodavstvu izrazio se veoma loše. Rekao je da je “karakteristično da nijedan od novih predloga nije u korist opozicije, već isključivo u korist vlasti”. Naveo je kao primer skraćivanje vremena za predaju izbornih lista i kandidatura. Potom je istakao da se sredstva koja dobijaju predsednički kandidati, u prvom krugu izbora, smanjuju i da tim vlast “smanjuje finansijske potencijale” opozicije. Takođe je istakao da se u zakonima nalazi obaveza da se na predizbornom štampanom materijalu nalazi ime štamparije, čime se vrši pritisak na štamparije, koje – uzgred budi rečeno – i inače izbegavaju da sarađuju sa opozicionim strankama, kako bi sprečili da im svakog dana u firmi visi poreska ili druga inspekcija. Obradović je naveo da je problematično i to što se po novim zakonskim izmenama omogućava biračima da podrže više izbornih listi, što će omogućiti da na izborima učestvuje mnogo listi, što “odgovara jedino vlastima”.

U međuvremenu je Centar za istraživanje, transparentnost i odgovornost (CRTA) dostavio set amandmana na predložene zakone i izmene zakona “u cilju jačanja demokratskog karaktera izbora, a time i u interesu svih građana Srbije”, i njima praktično poručio da novi izborni zakoni mašaju ključne mete. Amandmani se odnose na: obavezu da nosioci lista na parlamentarnim i lokalnim izborima budu i kandidati na tim izbornim listama; omogućavanje biračima da podnose prigovore na sve nepravilnosti koje uoče na svojim biračkim mestima, a ne samo ako je njima lično uskraćeno biračko pravo; utvrđivanje redosleda kandidata na listi za izbor predsednika Republike žrebom, umesto po redosledu predaja kandidatura; proširenje zabrane zloupotrebe javnih resursa i na zaposlene u javnom sektoru koji nisu u statusu javnih funkcionera, kao i zabranu zloupotrebe javne funkcije tokom cele izborne kampanje, a ne samo 10 dana pre izbornog dana.

Sve u svemu, videćemo na šta će sve ovo izaći i kakvi će zakoni biti konačno izglasani u skupštini. Možda se desi čudo, pa da budu koliko-toliko dobri, pa da se čak i primenjuju. Red je da pričekamo malo, kad smo već mogli da čekamo celu deceniju.

SNS U “NOVOM” IZBORNOM PAKOVANJU

foto: miloš milivojević / tanjug

Još nije sigurno u kom će formatu i sa kojima koalicionim saveznicima Srpska napredna stranka izaći na predstojeće izbore. Zna se, međutim, da će SNS i SPS na parlamentarne i lokalne izbore ići odvojeno, a da će ovi potonji podržati Vučića. Kažu analitičari, procenjeno je da će na taj način osvojiti veći broj glasova. Navodno, mnogi socijalisti ne bi glasali za listu koju bi predvodio SNS. Čak su se i njima smučili.

Što se tiče beogradskih izbora, glavni naprednjački favorit je Aleksandar Šapić, nekadašnji demokrata, a potom predsednik Srpskog patriotskog saveza (SPAS). Iako je svojevremeno tvrdio da “ne postoji ni jedan posto šanse da sa SNS-om možemo da napravimo bilo kakav dogovor oko zajedničkog upravljanja Beogradom”, on je u maju prošle godine svoju stranku utopio u SNS, a u međuvremenu je postao i potpredsednik vladajuće partije, i njen kandidat za gradonačelnika. Rekao je svojevremeno da u svom timu za Beograd ne vidi Gorana Vesića, ali – iz prethodnog je jasno – ne treba mu verovati na reč.

foto: miloš milivojević / tanjug

Iako je bilo najava da će vitez reda zmaja i teoretičar zavera Branimir Nestorović biti predsednički kandidat, nekakav novi Beli Preletačević, to se – pišu neki mediji – ipak neće desiti. Moguće je da će on biti na listi SPS-a na beogradskim izborima. Neki analitičari procenjuju da Vučić neće ovoga puta izvući sve svoje trkače na predsedničke izvore, poput Šešelja i Čanka, u strahu da bi mu oni mogli otcepiti koji procenat glasova i onemogućiti pobedu u prvom krugu. Videćemo i šta će se tu dešavati, kao što ćemo videti kakav odgovor na to ima opozicija sa centra i sa levice.

A opoziciji, bez obzira na “ustupke” vlasti, preporučujemo da organizuje veoma, veoma ozbiljnu kontrolu izbora, da se bori za svaki glas, da koristi sve kanale komunikacije kako bi došla do građana, da ne očekuje mnogo od javnih servisa, čak i ukoliko se oni donekle otvore, i da bude spremna na sve. Dakako, i na ulicu. A ozbiljnosti nikada nije napretek.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira National Endowment for Democracy. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.