Slobodan Vučetić

Osnovni podaci: Rođen je 10. oktobra 1941. godine u Vilusima, u Crnoj Gori. Gimnaziju je završio u Vrbasu, a Pravni fakultet u Beogradu. Oženjen je Milicom, otac dvoje dece (ćerka Jelena i sin Petar). Crnogorac.

Karijera: Zaposlio se 1965. godine kao referent za informisanje u opštinskom komitetu Saveza komunista Zvezdare. Sa lokalnog nivoa brzo je prešao na savezni kao saradnik u Skupštini, pa zatim avanzovao u samostalnog stručnog saradnika u Savetu Federacije (1967-1974). Odatle prelazi u Predsedništvo SFRJ, u kabinet Edvarda Kardelja. Član SK postao sa nepunih 18. godina, bio je na mnogim funkcijama: sekretar Konferencije SK Zvezdara, izvršni sekretar Gradskog komiteta SK Beograda, sekretar i predsednik Komisije za politički sistem u CKS-u. Bio je i na drugim funkcijama: član Predsedništva republičke konferencije SSRN Srbije i član Predsedništva Srbije (1989-1990). Predsednik Komisije za izradu programa reforme političkog sistema i predsednik Koordinacionog odbora Ustavne komisije za pripremu Ustava Srbije 1990. Protivkandidat Miloševiću za predsednika Predsedništva Srbije novembra 1989, na nečemu što se tada zvalo predreferendumsko izjašnjavanje o kandidatima. Bio je kandidat SPS-a 1990. godine na prvim višestranačkim izborima na Zvezdari, ali nije dobio poverenje birača; izabran je Srbislav Milovanov iz SPO-a . Od oktobra 1990. godine do juna 1991. godine bio član SPS-a. Sudija Ustavnog suda Srbije bio je od 1991. do 21. decembra 1999. godine, kada je odlukom Skupštine Srbije razrešen zbog članstva u Društvu sudija Srbije i nevladinoj organizaciji G17 Plus, gde je član Političkog saveta i Upravnog odbora. „Odluka o razrešenju predstavlja klasičnu političku odmazdu“, rekao je tada. Vučetić od 31. avgusta 2001. godine nije dobio podršku većine članova Odbora za pravosuđe Skupštine Srbije da bude vraćen na dužnost sudije Ustavnog suda. Dvojica članova DSS-a i jedan iz Stranke srpskog jedinstva bili su uzdržani. Član je Medija tima koji koordiniše rad domaćih medija s aktivnostima Pakta za stabilnost.

Novinari su o njemu pisali kao pripadniku liberalne struje srpskog rukovodstva, a partijski protivnici govorili da je salonski komunista.

Poslednjih godina u javnosti je prisutan kao analitičar političke stvarnosti i kritičar autoritarne vlasti. Napisao je knjige: Demokratija bez dokaza, Privatizovana država i Fatalna vlast.

Šta je govorio u vreme formiranja SPS–a: „Nova partija će biti programski liberalna, neće biti sektaška, ideološki uskogruda, nego će omogućiti okupljanje širokog kruga ljudi, kojima je bliska demokratska socijalistička ideja. Na nama je da konstituišemo kvalitetan i demokratski orijentisan kadrovski sastav, pre svega rukovodećih organa te nove partije, koji će sprovesti u život jedan novi demokratski projekt, odnosno pridobiti za njega širok krug članova, sutra birača.“

O Programu SPS–a: „Moja lojalnost bila je građena na odnosu prema programu SPS-a koji smatram najboljim političkim programom od svih u Srbiji.“

Zašto je napustio aktivni politički život: „Jer su žene počele da sumnjaju u moju strastvenost i istinske emocije.“

Veza s masonima: Vučetić je, prema svedočenju Borisava Jovića, 1990. godine pokušao da ugovori sastanak Miloševića sa Zoranom Nenezićem, koji se predstavio kao član masonske lože 32. stepena (najviši rang je 33). Jović u svom „Dnevniku“ beleži: „Vučetić kaže da oni ne traže da mi budemo masoni, nego saglasnost da nas pomažu.“

O liderima: „Oko vođe se u svim sistemima formira neformalni krug ličnih odanih prijatelja i poverljivih saradnika i izvršilaca naloga, preko kojih se odlučujuće utiče na rad bitnih institucija društva. Na toj osnovi onda neizbežno rastu apetiti, čak i od strane članova porodice za posedovanjem vlasti i moći“.

Javni rizik: „Ja sam uvek polazio od toga da je obaveza svakog intelektualca koji drži do svog imena, svoje savesti, do etike svoje struke i do interesa društva da mora da preuzme na sebe rizik i da se suprotstavi jednom režimu koji ne samo da ne poštuje pravnu državu nego svakodnevno povređuje ljudsko dostojanstvo, slobodu, ljudski život, sve u ime i radi očuvanja svoje vlasti. Ja sam svesno u taj rizik ušao od samog početka, od 1991. godine i mogu vam reći da nijednog trenutka nisam za tim zažalio“.

Kome veruje: „Jedini čovek u čija politička uverenja bez ostatka verujem sam ja.“