„Niko se više ne nervira“, kaže jedna Užičanka, „ali svi uredno osuše balone za vodu, zaštite ih od prašine i odlože u ostavu. Znaju da će uskoro zatrebati. Ukratko, svi su se pomirili sa tužnom sudbinom.“
„Ne zna se šta je gore“, objašnjava stariji Užičanin, „ovi crvi u vodi ili hemija kojom nam vodu prečišćavaju. Ako mene pitaš, više me strah hemije nego crva. Snalazimo se, sada pijemo vodu iz vodovoda, ali kad možemo nabavljamo i drugu, a šta da radimo… Rekli su da je voda sada ispravna, ma otkud znam… Niti kome više verujem, niti mogu više da kupujem vodu, skupo je to. U kući nas je sedmoro, tri generacije. Mi stariji smo uvek, i pre ove katastrofe, donosili vodu za piće iz Velikog parka, jer smo hteli što zdraviju vodu. Ko da smo bili opčinjeni zdravom vodom, tako smo naučeni odmalena…
A sad, ne verujem više nijednoj ni česmi ni izvoru. Ovi mladi nam se smeju, napiju se vode iz vodovoda i ne razmišljaju mnogo. U komšiluku niko više ne priča o vodi, druge stvari dolaze na red, deca polaze u školu, svadbe, zimnice, treba naći novca za sve to… Toliko smo nekako svikli na ovu situaciju, da ti kažem otupeli, da voda više nije tema čak ni među nama u kući.“
SA FLAŠOM U GOSTE: Posle prvog udarnog šoka od decembra prošle godine kada je Užice, poznat kao grad sa najsvežijom i najčistijom vodom, „zavijen u crno“, ne samo zbog smoga, već zbog saznanja da je u vodi koju su pili pronađena ogromna količina algi koje oslobađaju toksine, cijanobakterije, Užičani su još tada govorili kako „ništa više neće biti isto“. Preživeli su šok, paniku, incidente, kanistere, cisterne, Novu godinu i slave bez vode, izgubili poverenje u vlast i sve odgovorne zbog prećutkivanja ekološke katastrofe koja može da ih košta zdravlja. Čekali su da neko već jednom preuzme odgovornost, gledali kako vlast ćuti, saznali da problem i nije nov i da ko zna od kada „trovanje vodom“ traje, slušali kako je najvažnije rešavanje trenutne situacije „a o krivcima ćemo kasnije“. Organizovan je i „Protest praznih čaša“, na red je došlo i hemijsko prečišćavanje vode hlorom, a broj cijanobakterija se samo povećavao. Užički vodovod je onda zatvorio ventile prema algama zatrovanom akumulacionom jezeru Vrutci i spojio se sa Sušačkim vrelima, koja pripadaju opštini Čajetina, u čijem okrugu je i planina Zlatibor. I tada se ipak malo odahnulo.
Ne lezi vraže, samo do leta i 19. jula. Iz Instituta za javno zdravlje Srbije „Dr Milan Jovanović Batut“ tog dana stigla je vest: „Situacija je slična kao što je bila zimus, isključen je vodovod zbog prisustva cijanobakterije koja je nepoželjna i može da ugrozi zdravlje ljudi. Osim alge pronađen je veliki broj valjkastih crva.“ Užičanima je tako usred letnjih vrućina opet rečeno da za kuvanje i piće koriste samo vodu iz cisterni ili flaširanu vodu, a vodovod i gradska vlast navodno treba da preduzmu neophodne mere i uvedu možda još jače metode prečišćavanja kako bi alge mogle da se unište.
Na ulicama opet vojska sa cisternama („nismo znali da nam je vojska iz Kruševca najbliža“, pomalo su iznenađeni Užičani), redovi, ozlojeđenost, ali kažu nekako sve manjeg intenziteta nego zimus. Kao da ih je od tog svakodnevnog problema nabavke vode više okupirala druga stvar: ajde crvi, ali otkud opet alge, u čudu su se pitali. A onda je usledila još jedna poražavajuća vest iz Instituta „Batut“: da postoji sumnja da je u dovodnom sistemu popustio ventil zbog čega je u fabriku vode dospela voda iz akumulacije Vrutci, koja se od februara ne koristi zbog prisustva algi. Ko će sad ubediti ionako s pravom skeptične Užičane da je popustio ventil? Glasine idu mnogo dalje pa se razleže u narodu da je „neko“ namerno odvrnuo ventil iz zatrovanog jezera da bi se pojačali pritisak i dotok vode koja je mnogo potrebnija u letnjem periodu. Snažan osećaj da ih neko zbog političkih poena i, kako vole da kažu, „svojih guzica u foteljama“ namerno truje, i sada dominira u razgovoru s Užičanima.
Posle 37 letnjih dana mukotrpnog snabdevanja vodom sa cisterni, evo i sada, kada su rekli da je voda sasvim ispravna za piće i kuvanje, te da će se njena ispravnost kontrolisati na svaka četiri dana, u mnogim kućama i dalje stoje flaše neke druge vode, samo ne ove iz vodovoda. U kuhinji, jedna za piće, jedna za sudove, da se posle pranja još jednom properu „sigurnom vodom“, jedna za kuvanje, jedna za kafu, u kupatilu jedna za pranje zuba…
„Još od Nove godine, u periodima kada su zabrane korišćenja vode sa vodovoda, ja u goste nisam išla bez svoje vode“, kaže jedna ozbiljna, mlada Užičanka. „Najteže mi je da nekome tražim vodu, imam osećaj da mu tražim suvo zlato. A ja pijem puno vode, šta mogu, žedna sam na svakih pola sata. I onda treba negde da odem, da me tamo posluže slatkim i još da im popijem pola litra vode… Ne znam, možda preterujem, ali ipak uvek izvadim svoju flašu i ponudim svoju vodu. Ima tako nekih situacija kad osetiš da je ljudima stvarno teško da te ponude vodom, možda nemaju ni za sebe, ma pre bi ti pivo dali nego čašu vode.“
„NORMALAN“ ŽIVOT: U Užicu, kada je voda u pitanju, u ovom trenutku naizgled sve normalno funkcioniše. Voda nije tema broj jedan, a ipak… „Napiši da Užice sada ima ispravnu vodu, samo što je niko ne pije“, jedna je od poruka. Oni koji i posle ukidanja letnje vanredne situacije neće ni da čuju za vodu iz vodovoda, dovijaju se na razne načine. Svako prema svojim mogućnostima, godinama, zdravlju i novčaniku. Neko vodu i dalje kupuje, kažu, u početku smo gledali koja je od flaširanih voda kvalitetnija, a sad samo daj onu najjeftiniju, neko kolima ode do „proverenog izvora“, natanka u kola balone pune vode i vozi kući. „Ima tu i jedan mladić, napuni kola balonima vode pa razvozi po kućama.“ Najteže je, naravno, starima. I bolesnima. I onima s malom decom. Svima koji s posebnim oprezom nadgledaju svoje ili tuđe zdravlje, svima koji se teško i sporo kreću što zbog krštenice, što zbog drugih razloga, samcima, onima bez zagarantovane pomoći najbližih.
Kada stari kažu da im se u život uvukao strah da jednog dana, kada opet objave da voda nije za piće, neće moći da siđu do cisterne ili neće imati snage da dovuku kući onoliko vode koliko im je potrebno, onda ceo problem dobije još dublje i emotivnije nijanse. Od večitog staračkog straha da će možda doći vreme kada neće imati „ko“ da im čašu vode prinese, prešlo se u strah da neće imati „šta“ da donese. Kada Užičani hoće da podvuku sramnost situacije u koju su dovedeni, uzviknu s ogorčenjem: „I sve to u 21. veku!“
A ono što ih najviše pogađa jeste neizvesnost situacije. O definitivnim rešenjima samo se nagađa, još uvek ne postoji jasnost problema niti jasnost njegovog uzroka. Zvaničnih obrazloženja otkud alge u jezeru Vrutci nema. O pojavi crva iz novog vodovoda takođe se samo nagađa. Jedna od glasina kaže da je razlog nepostojanje kanalizacije u okolini Sušačkih vrela. Zlatiborski kraj je stočarski kraj, prerada mesa glavna proizvodnja, a kanalizacije, tvrde Užičani, nema. Objašnjavaju kako se sav otpad iz klanica odlaže u septičke jame, a posle odlazi u podzemne vode, koje se u uslovima velikih kiša kao ove godine tako nabujale mešaju sa ostalom vodom. „Neka izgrade kanalizacioni sistem u celom tom kraju, pa crva neće biti“, samo je jedno od mnogih rešenja koje Užičani predlažu. Meštani govore ono što čuju, ili što govore razni eksperti, pa tako znaju da se i alge i drugi problemi s vodom pojavljuju i u mnogo razvijenijim zemljama, na lokacijama koje opskrbljuju vodom mnogo veće teritorije, s tom razlikom što, naročito naglašavaju, vlast tamo ne ćuti, otvoreno se o tome priča, narod se na vreme upozorava i problem brzo otklanja. Za sada, jedino u šta su potpuno sigurni jeste da voda u Užicu više nikada neće biti kao ranije i da bi sanacija i prečišćavanje mogli trajati godinama.
„Kao građani, potpuno smo nemoćni“, zaključuje jedna Užičanka. „Živimo u orvelovskom vremenu: ono što mediji kažu, to je istina. Kada kažu voda nije ispravna, mi ne pijemo, kada kažu ispravna je, mi pijemo… I tako živimo pomireni sa svim što nam se dešava. Letargija, to je reč koja nas najbolje opisuje.“
