Sirota pametna deca

„Dete u centru reforme je demagogija. Deci ništa ne fali i njih ne treba reformisati… treba reformisati školu, nastavnike i udžbenike… sa devetogodišnjim obaveznim osnovnim obrazovanjem koje postoji u Evropi treba sačekati… ne zna se da li bi to kod nas donelo boljitak“, poručila je sa skupštinske govornice ministarka prosvete dr Ljiljana Čolić, odgovarajući na primedbe poslanika koji su kritikovali slogan novih obrazovnih vlasti da se centar reforme obrazovanja prenosi sa dece na nastavnike.

Posle višednevne burne skupštinske rasprave koja se na kraju vodila do sitnih sati u zoru, znači bez ozbiljnijeg uvida javnosti, Zakonom je vraćeno osmogodišnje osnovno obrazovanje, samo prvaci će biti opisno ocenjivani, dok će u ostalim razredima ocenjivanje biti brojčano, „osim iz predmeta koje odredi ministar“. Strani jezik više nije obavezan od prvog razreda, već od trećeg. Na popravni ispit u avgustu đak može samo sa dve nedovoljne ocene. Oni koji budu imali više jedinica ponavljaju razred. Posle osmog razreda đaci polažu maturu, ministarka je to nazvala svojevrsnim „majstorskim pismom“ koje će zameniti prijemne ispite.

POVRATAK U PROŠLOST: Tako su, po hitnom postupku, bez javne rasprave, bez jasnog cilja i strategije, novim slovom zakona izbrisane gotovo sve novine koje je doneo prethodni „Gašin zakon“, koji je u mnogim tehničkim, ali i suštinskim rešenjima bio reformski, napravljen po evropskim standardima. Šta će i kako đaci učiti, ministarka nije rekla: ovu reformu reforme tek treba da osmisli budući Nacionalni prosvetni savet uz pomoć stručnjaka Zavoda za unapređenje vaspitanja i obrazovanja.

Skupštinska rasprava je pokazala da novim prosvetnim vlastima, ali i skupštinskoj većini, nije bilo najvažnije kako će se deca što savremenije obrazovati: cilj im je pre svega partijska promocija i želja za povratkom na staro začinjena demagoškom floskulom da se „vraća dostojanstvo nastavnicima“. Naime, nije prošla ideja da svi nastavnici obavezno imaju godišnje po 20 časova obuke na kojima bi se stručno usavršavali i na osnovu kojih bi dobijali petogodišnje ili sedmogodišnje licence. Skupštinska većina izgleda smatra da je diploma već dovoljna garancija da nastavnici dobiju doživotne licence, drugim rečima – novi zakon oslobodio je prosvetne radnike obaveze da se stručno usavršavaju. Svako odgovorno društvo treba da podstiče, obavezuje i stimuliše nastavnike da se stalno usavršavaju i profesionalno razvijaju, jer oni su glavni pokretač novih, savremenijih metoda učenja. Kod nas se profesionalno usavršavanje izgleda smatra atakom na „dostojanstvo“. Žarko Obradović, zamenik šefa poslaničke grupe SPS-a, čak je predlog o uvođenju licenci nazvao „vrstom lustracije u prosveti“!?

ANTILEGALIZAM: Svi amandamani DS-a su odbijeni, a ministarka Ljiljana Čolić istakla je da su koncepcijske razlike između sadašnjeg zakona i predloga Vlade tako velike da nema kompromisa između predloga novog i starog zakona. I ova izjava je potvrda da ovo nisu bile izmene i dopune postojećeg zakona, izmenjeno je 80 odsto teksta, kako su tvrdile u početku nove prosvetne vlasti, već nov koncept i nov zakon.

Analizirajući antilegalizam „reforme reforme“ obrazovanja, profesor dr Vesna Rakić-Vodinelić i dr Mirjana Detelić u „Danasu“ ukazuju da Ministarstvo prosvete, za početak, duguje bar odgovor na pitanje: ko, kad i kako je pripremio koncept „reforme reforme“ i gde je o njemu stručno razgovarano. Bez tog odgovora, ponuđene izmene i dopune zakona jesu samo još jedan primer tajne zakonodavne aktivnosti koja ima značaj samo za one koji je izvode, a ne za one na koje se odnosi.

I tako smo novim zakonom o obrazovanju došli do još jednog dokaza da zakleti legalisti krše zakon: Ministarstvo prosvete prekršilo je zakon već na startu kada je počelo tajno da radi na izmenama zakona i nije uključilo u ovaj poduhvat Prosvetni savet Srbije, a o novom zakonu nije vođena ni javna rasprava, kako to Zakon nalaže.

Ako su čelnici Ministartva bili nezadovoljni personalnim sastavom Prosvetnog saveta, ministarka je čak arogantno poručila da ga ne smatra dovoljno stručnim, mnogo bi bolje bilo da je Vlada ovaj Savet zamenila, „pretresla“ sva podzakonska akta i sve aspekte reforme, pa onda s konkretnim predlogom izašla pred Skupštinu Srbije.

Umesto Prosvetnog saveta, nova prosvetna vlast formiraće Nacionalni prosvetni savet od 38 članova koji će biti birani u Skupštini Srbije. Za sada je izvesno da će u njemu biti redovni članovi SANU-a, Srpske pravoslavne crkve, sindikata, strukovnih uduženja. Ukida se svih sedam postojećih cenatara pri Ministarstvu, a umesto njih biće formiran Zavod za unapređenje vaspitanja i obrazovanja.

Ministarka prosvete je nagovestila da se od školske 2006/07. godine uvodi takozvani nulti ili pripremni razred za šestogodišnjake kako bi se sva deca izjednačila u predznanju: učila bi čitanje, pisanje i „matematičke radnje“. Analize o izvodljivosti „nultog“ razreda takođe nije bilo. Eksperti koji se razumeju u dečji kognitivni razvoj jednostavno su zgranuti ovom predočenom novinom.

OPASNA BRZINA: Nova prosvetna vlast je veoma kritikovala prethodnu prosvetnu administraciju za brzinu reformi, za neostvarivost njihovog koncepta. Treba reći da su prethodnoj reformi prethodile dvoipogodišnje pripreme, verovatno je i bilo grešaka i to niko ne poriče (dnevnici, na primer), ali i radikalna reforma reforme u koju je novo ministarstvo prosvete krenulo posle samo dva meseca nosi sve opasnosti „olako obećane brzine“.

Posle pod vanrednim okolnostima usvojenog zakona, ministarka prosvete nije našla za shodno da pred Skupštinom Srbije zaključi ovu važnu raspravu i odgovori na neke suštinske primedbe: ostaje utisak da donošenje novog zakona o reformi reforme nije bilo motivisano koncepcijskim neslaganjima oko pravca reforme, tenzijama između tradicionalista i modernista, već da je pre reč o političkoj odluci združenih snaga da se ukloni trag prethodne vlade iz školstva, pa makar i na opštu štetu.

Upitani post festum šta misle o novom zakonu i predloženim promenama, prosvetni radnici ne kriju rezignaciju što ih niko nije konsultovao. U školama vlada entropija, roditelji su uglavnom zbunjeni, pa i razočarani: izgleda da je većina bila zadovoljna što je škola bila otvorena za inovacije, što su programi bili fleksibilni, što su deca od prvog razreda učila strani jezik, a možda još više – što su se radovala da idu u školu.

Novo ministarstvo prosvete je po kratkom postupku anuliralo rezultate rada velikog broja ljudi, bez stvarne, javne i temeljne rasprave o rezultatima njihovog rada. Time se zapravo vređa dostojanstvo ovih ljudi, njihov profesionalni, stručni i moralni integritet. Njima se čak poručuje, i to sa skupštinske govornice, da su to radili iz koristoljublja, pa čak i da su „nacionalni neprijatelji“.

Bilo je poslanika koji su poručivali da su znali da je Predlog novog zakona dobar čim su čuli da ga kritikuju „razni analitičari, eksperti, nevladine organizacije, najčešće plaćenici stranih fondacija koji ovom narodu i državi ne misle ništa dobro“.

Očigledno, na javnu scenu se vraća ksenofobična, antiintelektualna retorika za koju smo mislili da je za nama.

Novine se ne mogu zaustaviti: pojaviće se privatne škole koje će u mnogo čemu, po sadržajima, po opisnom ocenjivanju, po duhu, po mogućnosti izbora predmeta, podsećati na ono što je upravo novim zakonom o osnovama vaspitanja i obrazovanja proterano iz naših škola.

Možda najviše onespokojava činjenica da će novi sistem biti nepravedan: deca sa geografske i socijalne margine tamo će i ostati.