Lakomisleni i haj-nehajni, uglavnom nismo gledali kuda nas (od)voze. A oni voze bez GPS-a, bez mape, ne znajući put a kamoli cilj, sa ugašenim farovima, po zaleđenom drumu, sa neispravnim kočnicama. Ah da, i bez vozačkog ispita. Većina ionako ne bi prošla lekarski pregled
Ne vredi više birati reči: Srbija Aleksandra Vučića, Aleksandra Vulina, Ivice Dačića i ostalih divnih stvorenja je ruglo Balkana i sprdnja Evrope.
U bližoj okolini jedva da ima koliko-toliko normalne države, sa koliko-toliko pristojnom vlašću, bez svakodnevnih povoda za stid što si makar i pasivni ili oponirajući deo toga, i do pre nekog vremena Srbija tu nije bitno odskakala, a od nekolikih vilajeta je bogme bila i bolja, ili barem podnošljivija. A onda se nešto dogodilo, ili to nije bio događaj nego proces, dekadencija, degeneracja, truljenje i kvarenje kao kad ostaviš crkotinu na žaropeku. Neki su iz susedstva u međuvremenu učinili nešto od sebe, možda ne sjajno ali su izluftirali svoje domove, isklofali tepihe, oprali prozore; većina tapka u mestu, tavoreći između recidiva grozne prošlosti i nesposobnosti/nevoljnosti da se krene bilo kuda a da se ubrzo ne zaluta i pokunjeno se vrati na početnu tačku; mi, međutim, samoubilačkom brzinom jurimo u rikverc, ka inspirativnim izvorištima svih naših nesreća, valjda zato da ponovimo sve što smo već jednom jedva preživeli – oni koji smo preživeli – odnekad očekujući drugačiji ishod iz ovog pokušaja.
Kako smo stigli dovde? Bilo je lakše nego što mislite: lakomisleni i haj-nehajni, uglavnom nismo gledali kuda nas (od)voze. A oni voze bez GPS-a, bez mape, ne znajući put a kamoli cilj, sa ugašenim farovima, po zaleđenom drumu, sa neispravnim kočnicama. Ah da, i bez vozačkog ispita. Većina ionako ne bi prošla lekarski pregled. Ne samo za vožnju.
Dokazi u prilog žalosnoj istinitosti tvrdnje iz prve rečenice ovog teksta gomilaju se svakodnevno. Najviše ih proizvodi i prinosi na tinjajuću lomaču posthumnih ostataka svake normalnosti sam Pantokrator, naročito poslednjih godina, otkad je odustao od ionako utopijske zamisli da se predstavi i nama i svetu kao neko drugi, te je ponovo spao na sebe. A mnogo niže od toga se ne može (s)pasti.
Ipak, četvoročasovno tzv. zadržavanje na granici Severine Vučković verovatno je i probijanje novog dna kroz muljevite slojeve ispodzemnosti na koju je ova zemlja spala. Maltretiranje (da – to jeste maltretiranje i ne postoji drugačije objašnjenje tog događaja koje ne bi vređalo zdrav razum) jedne građanke sa urednim papirima, bez krivičnog dosijea, nenaoružane i bezopasne (osim za izvesnu vrstu muškaraca bez obzira na nacionalnost, mada se do sada iz nekog razloga udavala samo za Srbe), sa nalazima negativnim na terorizam i slične pošasti, njeno propitivanje o litijumu (!), Srebrenici (!!), Jasenovcu (!!!), o Tuđmanu i ne znam sve već kome, o tome zašto po fejsbucima piše kakvu Srbiju voli (uzgred, onakvu istu kakvu volimo i vi i ja i svako slobodoljubivo stvorenje bilo gde i odakle god) i sve druge neverovatne i zaumne stvari o kojima je isleđivana na onoj sremskoj ledini, a od kojih je ogromna većina stvar slobodnog uverenja i ukusa bilo kojeg građanina nastanjenog sa bilo koje strane bilo koje granice i nemaju se šta ticati bilo koje države i bilo čije policije, nije, doduše, prvi mentalno-politički incident ove vrste, ali nije čudno ni iznenađujuće da je najjače odjeknuo. Političko “privođenje” Severine – pa, može li idiotskije od toga?! Jedino je nejasno je li neko nadležan bio toliko pokvaren da je to i hteo ili toliko glup da to nije predvideo. Sada kada su videli do koje su mere zasrali i ispali epske budaletine kojima se smeje (i kojih se istovremeno gadi) ceo Balkan, odjednom svi (osim Vulina) peru ruke od “spiskova nepoćudnih” iz susedstva, naglašavajući da lepo nemaju pojma čija je to ideja, ali njihova svakako nije. Vulin službouljudno štiti šefa govoreći da on o tome ništa nije znao – on, koji zna sve o svakom tviteraškom anonimusu koji ga je nekad popreko pogledao?! – a mi se kanda svi kopčamo na leđima.
Priča, doduše, jeste počela ili bar eskalirala kad je Vulin vodio policiju i BIA. Imali smo već slučaj Feđe Štukana (koji je još nerazrešen) i one bosansko-kosovske pevačice, kao i misteriozna višečasovna okapanja na graničnim prelazima nekih poznatih pisaca i intelektualaca, gle, opet mahom iz Hrvatske. Ako mislite da su to možda nekakve “ustaše”, istina je svetlosnim godinama daleko: to su baš oni koje u Hrvatskoj ustaše i ustašoidi – oni pravi, bez navodnika – najviše i s “najboljim” razlozima mrze. Zanimljiva je to vulin-vučićevska patologija, zbog koje im baš takvi građani susedne zemlje najviše smetaju. Oni drugačiji, doduše, i ne dolaze ovamo, osim da se službeno i ceremonijalno sretnu – s njima. Antinacionalisti, pak, dolaze da se sretnu – s nama. Nije to loša podela uloga, slično se raduje sličnom.
A Severinu treba razumeti kada u afektu piše da u Srbiju više neće dolaziti dok je “onaj” na vlasti. Tako se razmišlja iz pozicije zdravlja, ali ova bolest ovde zahvatila je jako duboko i široko, i ovo ruglo se ne uklanja pukom plastičnom hirurgijom. A terapija nije još ni ljudski počela.
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
