Ne vredi više birati reči: Srbija Aleksandra Vučića, Aleksandra Vulina, Ivice Dačića i ostalih divnih stvorenja je ruglo Balkana i sprdnja Evrope.
U bližoj okolini jedva da ima koliko-toliko normalne države, sa koliko-toliko pristojnom vlašću, bez svakodnevnih povoda za stid što si makar i pasivni ili oponirajući deo toga, i do pre nekog vremena Srbija tu nije bitno odskakala, a od nekolikih vilajeta je bogme bila i bolja, ili barem podnošljivija. A onda se nešto dogodilo, ili to nije bio događaj nego proces, dekadencija, degeneracja, truljenje i kvarenje kao kad ostaviš crkotinu na žaropeku. Neki su iz susedstva u međuvremenu učinili nešto od sebe, možda ne sjajno ali su izluftirali svoje domove, isklofali tepihe, oprali prozore; većina tapka u mestu, tavoreći između recidiva grozne prošlosti i nesposobnosti/nevoljnosti da se krene bilo kuda a da se ubrzo ne zaluta i pokunjeno se vrati na početnu tačku; mi, međutim, samoubilačkom brzinom jurimo u rikverc, ka inspirativnim izvorištima svih naših nesreća, valjda zato da ponovimo sve što smo već jednom jedva preživeli – oni koji smo preživeli – odnekad očekujući drugačiji ishod iz ovog pokušaja.
Kako smo stigli dovde? Bilo je lakše nego što mislite: lakomisleni i haj-nehajni, uglavnom nismo gledali kuda nas (od)voze. A oni voze bez GPS-a, bez mape, ne znajući put a kamoli cilj, sa ugašenim farovima, po zaleđenom drumu, sa neispravnim kočnicama. Ah da, i bez vozačkog ispita. Većina ionako ne bi prošla lekarski pregled. Ne samo za vožnju.
Dokazi u prilog žalosnoj istinitosti tvrdnje iz prve rečenice ovog teksta gomilaju se svakodnevno. Najviše ih proizvodi i prinosi na tinjajuću lomaču posthumnih ostataka svake normalnosti sam Pantokrator, naročito poslednjih godina, otkad je odustao od ionako utopijske zamisli da se predstavi i nama i svetu kao neko drugi, te je ponovo spao na sebe. A mnogo niže od toga se ne može (s)pasti.
Ipak, četvoročasovno tzv. zadržavanje na granici Severine Vučković verovatno je i probijanje novog dna kroz muljevite slojeve ispodzemnosti na koju je ova zemlja spala. Maltretiranje (da – to jeste maltretiranje i ne postoji drugačije objašnjenje tog događaja koje ne bi vređalo zdrav razum) jedne građanke sa urednim papirima, bez krivičnog dosijea, nenaoružane i bezopasne (osim za izvesnu vrstu muškaraca bez obzira na nacionalnost, mada se do sada iz nekog razloga udavala samo za Srbe), sa nalazima negativnim na terorizam i slične pošasti, njeno propitivanje o litijumu (!), Srebrenici (!!), Jasenovcu (!!!), o Tuđmanu i ne znam sve već kome, o tome zašto po fejsbucima piše kakvu Srbiju voli (uzgred, onakvu istu kakvu volimo i vi i ja i svako slobodoljubivo stvorenje bilo gde i odakle god) i sve druge neverovatne i zaumne stvari o kojima je isleđivana na onoj sremskoj ledini, a od kojih je ogromna većina stvar slobodnog uverenja i ukusa bilo kojeg građanina nastanjenog sa bilo koje strane bilo koje granice i nemaju se šta ticati bilo koje države i bilo čije policije, nije, doduše, prvi mentalno-politički incident ove vrste, ali nije čudno ni iznenađujuće da je najjače odjeknuo. Političko “privođenje” Severine – pa, može li idiotskije od toga?! Jedino je nejasno je li neko nadležan bio toliko pokvaren da je to i hteo ili toliko glup da to nije predvideo. Sada kada su videli do koje su mere zasrali i ispali epske budaletine kojima se smeje (i kojih se istovremeno gadi) ceo Balkan, odjednom svi (osim Vulina) peru ruke od “spiskova nepoćudnih” iz susedstva, naglašavajući da lepo nemaju pojma čija je to ideja, ali njihova svakako nije. Vulin službouljudno štiti šefa govoreći da on o tome ništa nije znao – on, koji zna sve o svakom tviteraškom anonimusu koji ga je nekad popreko pogledao?! – a mi se kanda svi kopčamo na leđima.
Priča, doduše, jeste počela ili bar eskalirala kad je Vulin vodio policiju i BIA. Imali smo već slučaj Feđe Štukana (koji je još nerazrešen) i one bosansko-kosovske pevačice, kao i misteriozna višečasovna okapanja na graničnim prelazima nekih poznatih pisaca i intelektualaca, gle, opet mahom iz Hrvatske. Ako mislite da su to možda nekakve “ustaše”, istina je svetlosnim godinama daleko: to su baš oni koje u Hrvatskoj ustaše i ustašoidi – oni pravi, bez navodnika – najviše i s “najboljim” razlozima mrze. Zanimljiva je to vulin-vučićevska patologija, zbog koje im baš takvi građani susedne zemlje najviše smetaju. Oni drugačiji, doduše, i ne dolaze ovamo, osim da se službeno i ceremonijalno sretnu – s njima. Antinacionalisti, pak, dolaze da se sretnu – s nama. Nije to loša podela uloga, slično se raduje sličnom.
A Severinu treba razumeti kada u afektu piše da u Srbiju više neće dolaziti dok je “onaj” na vlasti. Tako se razmišlja iz pozicije zdravlja, ali ova bolest ovde zahvatila je jako duboko i široko, i ovo ruglo se ne uklanja pukom plastičnom hirurgijom. A terapija nije još ni ljudski počela.
