Za mene je poseta Vladimira Putina Srbiji imala tri glavne poruke – političku, ekonomsku i moralnu. Politički gledano, Putinova poseta došla je, verovatno, u najsloženijem političko-bezbednosnom trenutku na evropskom tlu još od vremena hladnog rata. To je trenutak kada Zapad sa posebnom pažnjom prati svaki Putinov korak. Odlukom da u tako osetljivom trenutku poseti upravo našu zemlju, Putin šalje snažnu poruku svetu o iskrenom i neraskidivom prijateljstvu Srbije i Rusije. Posmatrano ekonomski, Putinova poseta je snažan podsticaj unapređenju ekonomskih odnosa dve zemlje, kao i snažan signal ne samo ruskim već i evropskim investitorima da dođu u Srbiju. Takođe, njegova poseta predstavlja snažan garant realizacije projekta Južni tok na teritoriji Srbije. Treća, moralna poruka, odnosi se na istorijski povod ove posete, a to su obeležavanje stogodišnjice od početka Prvog svetskog rata i proslava 70 godina od oslobođenja Beograda u Drugom svetskom ratu. Dolaskom u Beograd tim povodom, predsednik Vladimir Putin poslao je simboličnu poruku narodu Srbije da će Rusija uvek biti uz Srbiju kao što je bila u Prvom i Drugom svetskom ratu.
Rusija u prošlosti nije pomagala Srbiji samo politički i vojno već i ekonomski, dajući našoj zemlji, kada god je to mogla, poseban ekonomski status i olakšice. Prošlog meseca navršilo se tačno pedeset godina od kada je tadašnja Jugoslavija započela saradnju sa zemljama SEV-a. To je saradnja na kojoj je izgrađena Srbija. Zahvaljujući barter aranžmanima, u kojima je Srbija u SSSR izvozila gotove proizvode (šine, nameštaj, tekstil, hemijske proizvode, obuću), u zamenu za berzanske (naftu, gas, obojene metale, crne metale, ugalj), izvoz Srbije u SSSR činio je u pojedinim godinama (tokom 70-ih i 80-ih) čak 50 odsto ukupnog izvoza zemlje. Giganti srpske privrede i najveći poslodavci u to vreme, Geneks, Ineks, Progres, podignuti su na barterima sa Rusijom. Barteri su bili naša šansa 20. veka koju je Srbija umela dobro da iskoristi. Sada naša zemlja ima novu šansu za rast izvoza u Rusiju, šansu 21. veka, a to su sankcije koje je Rusija uvela EU.
Srbija treba da iskoristi tu šansu ne obazirući se previše na pozive EU koja insistira da „pokažemo solidarnost i ne zauzimamo pozicije evropskih proizvođača na ruskom tržištu“. Ne sećam se da je EU bila solidarna sa našim proizvođačima kada su Srbiji tokom devedesetih godina uvedene sankcije i kada je naša privreda izgubila decenijama građene pozicije u Rusiji u korist proizvođača iz EU. Proizvođači iz EU iskoristili su sankcije prema Srbiji i reagovali onako kako je jedino ispravno – tržišno, zauzimajući upražnjene pozicije srpske privrede na ruskom tržištu. Poštujem takav stav EU, jer je to legitimna borba za tržište i za dobrobit njihovih firmi i građana. Voleo bih da se isto tako ponaša i država Srbija, i da na sve načine, planski i organizovano, pokuša da pomogne svojim privrednicima da izvezu što više srpskih proizvoda na tržište Rusije.
Druga velika šansa je u privlačenju investicija. Ruske sankcije prema EU napravile su od Srbije investiciono ostrvo preko kojeg evropski proizvođači mogu neometano da plasiraju svoju robu na tržište Rusije. I sam Putin je tokom posete Beogradu rekao da je Rusija spremna da ulaže u srpsku poljoprivredu zajedno sa kompanijama iz EU koje žele da izvoze na rusko tržište. Nemci su pragmatičan narod na koji se ugledaju i drugi narodi u EU. Ako je jedan Klemens Tenis, vlasnik najveće kompanije za preradu svinjskog mesa u Evropi, prepoznao Srbiju kao dobru investicionu destinaciju, to će veoma brzo učiniti i proizvođači iz drugih zemalja EU. Srbija ima jedinstvenu konkurentsku prednost u odnosu na sve druge zemlje u Evropi i okruženju – imamo bescarinski sporazum sa Rusijom i nismo toj zemlji uveli sankcije. To su prednosti na kojima treba da baziramo svoju politiku prema stranim investitorima. Mnogi od njih na vreme su prepoznali tu mogućnost, pa tako imamo norvešku kompaniju Grundfos u Inđiji, italijansku Golden ledi u Valjevu i Loznici, nemački Falke u Leksovcu i Vranju, francuski Tarket u Bačkoj Palanci, i mnoge druge strane kompanije u Srbiji, koje čitavu svoju proizvodnju zasnivaju na izvozu u Rusiju. To su kompanije koje direktno zapošljavaju više od šest hiljada ljudi u Srbiji, a indirektno i pet puta više, jer je poznato da jedno radno mesto u proizvodnji obezbeđuje najmanje pet radnih mesta u dobavljačkim i uslužnim delatnostima. A ono što je najvažnije, te kompanije se nalaze u gradovima širom Srbije, a ne u Beogradu, što znači da ljudi ostaju u tim gradovima, rade, zasnivaju porodice.
Kao građanin Srbije i učesnik u političkom životu, uvek ću se zalagati da se na sto stave sve opcije, da se o njima razgovara i da se traži najbolje rešenje za naše društvo i državu. Nije trenutak da se naše društvo deli oko toga ko je za EU, a ko za Rusiju. Ako ne možemo da postignemo konsenzus oko politike i ideologije, hajde da pokušamo da postignemo konsenzus oko ekonomije i toga šta je ekonomski dobro za Srbiju. Ja sam siguran da je to u ovom trenutku – što bliža privredna saradnja sa Rusijom. Taj stav nije zasnovan na sentimentu, već na mom iskustvu kao privrednika i mojoj proceni da će ekonomska moć Rusije u budućnosti sve više rasti. Međutim, otvoren sam i za drugačija mišljenja i spreman sam da kroz konstruktivan dijalog branim stav za koji mislim da je za našu državu u ovom trenutku u najboljem interesu.
