Iako je nova Vlada Srbije pod predsedništvom Aleksandra Vučića u svojih prvih sto dana, to jest u najavljenom roku, usvojila „reformske“ zakone o radu, privatizaciji i stečaju, niko je još ne doživljava kao „reformsku vladu“, osim samog premijera i njegovih ministara. Jer, najbolniji potezi su odloženi, a sve pokrenute zakonske promene još su suviše „papirnate“ i ko zna da li će i kada će izazvati neke realne promene u zemlji koja je već dugo u dubokoj krizi. Naročito je opasno što se u suštini ne napušta „sistem izuzimanja“ po volji same Vlade, pa će reforme zapravo biti polovične.
S druge strane, generalno postoji nesporazum oko samog pojma „reforme“. Na primer, narod kao nekakvu Vladinu reformu više doživljava vatromet smenjivanja direktora po javnim preduzećima ili smene u vrhu policije, nego što misli da će neko stvarno likvidirati oko 650 preduzeća u društvenoj svojini i onih u statusu „preduzeća u restrukturiranju“, pa će tako „isterati na ulicu desetine hiljada radnika“.
BOLNO I MEKO: Taj paradoks, da se premijer Vučić stalno žali kako žrtvuje svoju lepu političku budućnost tako što ide na „bolne promene“ sistema, a što, navodno, srpski mentalitet ne prihvata, dok se na drugoj strani, suprotno tome, objavljuju ankete kako 60 odsto pitanih građana, čija je koža sada na tapetu, smatra da je vlada na dobrom putu, trebalo bi pomnije ispitati. Prvo se nameće utisak da ta suprotnost upućuje na zaključak da još uvek ništa doista „bolno“ zapravo i nije preduzeto i da narod i dalje veruje da će „meko srce“ premijera preusmeriti terete reformi na narodne krvopije (činovnike, tajkune i direktore), ili da se u državi koja tradicionalno ne ferma ni svoje sopstvene zakone ne može očekivati ni primena ovih najnovijih, reformskih, koji su nam, kako se uporno trubi u prizemnim medijima, i inače „nametnuti spolja“, od imperijalističkog Zapada, koji bi „u Srbiji bezdušno da zaradi i uništi domaću privredu“.
Pošto je, dakle, poverenje većine u Vučićev kabinet, navodno, i posle sto dana i dalje izvanredno visoko, i rizici velikog razočaranja u njegovo vođstvo u nekoj doglednoj budućnosti – u slučaju ozbiljne primene reformskih klauzula u spomenutim novim privrednim zakonima i u slučaju izostanka realnih pozitivnih efekata tih zakona na privredni ambijent – povećavaju se i mogu postati opasni za čitavo društvo, ako naiđe neka žestoka kontrareakcija (kao što ponekad biva kada se makaze između jalovih nada i tužne realnosti suviše rašire). Ta opasnost je zasad minorna i ona će se pojaviti tek ako Vučić doista krene u fiskalnu konsolidaciju, koja se zbog toga stalno odlaže. No, spisak Vučićevih problema ne treba započinjati onim budućim, nego onima koji su već vidljivi.
KANCELARSKA VLADA: Prvi problem je što uopšte nije jasno da li ta vlada koja „proslavlja“ sto dana postojanja uopšte postoji kao kolektivni državni organ ili je ona već „kancelarska vlada“, koja svoj identitet gradi isključivo na liku i snazi svog premijera Aleksandra Vučića, a ne na važećem ustavu i zakonima. A taj premijer, oko koga se sve vrti, ma koliko se retorički hrabro držao „reformskih ciljeva“, u suštini ne pokazuje da je u stanju da doista krene nekim novim putem, niti u spoljnopolitičkoj strategiji države, niti na putu promena unutrašnjeg sistema vlasti (a, po teoriji političkog predstavljanja u parlamentarnim demokratijama, i za jedno i za drugo je dobio mandat na prevremenim izborima).
Naime, ekipa okupljena u aprilskoj Vučićevoj vladi praktično je počela da se raspada još pre nego što je proteklo njenih prvih sto dana zvaničnog funkcionisanja. Vladu je već napustio ministar finansija, a vršilac njegove dužnosti i dužnosti ministra privrede već je dobio javni prekor da nije on taj koji treba da najavljuje za koliko procenata, „najviše do 10 odsto“, treba smanjiti plate u javnom sektoru, a pogotovu da on ne sme govoriti o smanjenju penzija za 10 odsto – „što premijer Vučić nikad nije rekao“. Zatim, novi ministar policije je već beznadežno ubrljan navodnim plagiranjem doktorata (na temu mlaćenja prazne slame u gradskoj upravi, a ne u unutrašnjim poslovima), a stalnim smenama u vrhu policije, koje na televiziji objavljuje i najavljuje sam premijer, prisustvuje kao „svedok građanin“. Novi ministar inostranih poslova (a doskorašnji premijer) uverljivo i veselkasto se ne meša u svoj resor rada, niti prati premijera u posetama svetskim političkim centrima, ali Vučić ne sme da ga se otarasi pošto je on najbolji garant da se u SPS-u neće probuditi neka njegova stara kominternovska duša. Ostale ministre većina ljudi u Srbiji bukvalno teško razaznaje kao ličnosti, niti je u stanju da navede čime se oni tačno bave, osim da su u Vučićevoj službi kao nekakvi „izvršni sekretari opšte prakse“, jer čas su ministri, a čas aktivisti SNS-a.
GOLGOTA I VASKRS: Tekuću smenu u vrhu administracije Evropske unije i interregnum u Prištini posle tamošnjih izbora, Vučićev kabinet je u proteklih sto dana suviše upadljivo iskoristio za zaustavljanje procesa sprovođenja Briselskog sporazuma, a velika ukrajinska kriza isterala je na čistac „ruski kompleks“ i najnovije, a, po elementarnim shvatanjima, zapravo veoma tradicionalne srpske političke elite. Pri svemu tome, predsednik Republike Srpske Mile Dodik postao je „kućni ljubimac“ i novog premijera srpske vlade – tek da se Vašingtonu i Ankari pošalje poruka da se Srbiji niko ne sme obraćati „jezikom ultimatuma“ i pretnji. Sve smo to videli još kod Koštunice i Tadića, sa žalosnim rezultatima kod stranih investitora i MMF-a i sa mršavim kontrauslugama iz Rusije, a sada gledamo i kod Vučića. Na sve to je naišla i stogodišnjica Prvog svetskog rata, to jest „golgote i vaskrsa Srbije“, kojoj je i Vlada Srbije prišla uglavnom sa anahronim „monumentalističkim shvatanjem istorije“ (u ničeovskom smislu) – pokušavajući da osveži identitetske osnove države resursima iz nešto bliže prošlosti od onih kosovskih i obilićevskih. Pri tome se pravi klasična greška sa navodno večitim prijateljima i večitim neprijateljima.
Vučićev pokušaj da na domaćoj sceni unovči tapšanje po ramenu koje je dobio prilikom poseta Parizu, Berlinu i Moskvi (a najavljeno je da će uskoro ići i u Peking) brzo se suočio sa uopštenošću simpatija koje je prilikom tih poseta isposlovao. Jer, izgleda da ništa opipljivo i ništa novo nije dobio, sem starih zahteva prema Srbiji. Stvar je u tome da ni u jednom od tih centara niko ozbiljno ne shvata politiku: i Evropa i Azija, istovremeno. Koncepcija „strateškog partnerstva“ Srbije sa celim svetom, to jest politika navodne neutralnosti, verovatno se u svetskim centrima doživljava samo kao pokušaj „strateškog vrdanja“, a s njim se ne mogu napraviti dugoročni poslovi, pogotovu ne na Zapadu. Dakle, i posle Vučićevih „prezentacija“ orijentacije nove vlade u svetskim centrima, čini se da svako ostaje pri svojim zahtevima prema Srbiji, a ona tobože dostojanstveno nastavlja niz padinu kao Buridanov magarac. Sve je „na vodi“, kao što je i glavni razvojni projekat Srbije „Beograd na vodi“.
RUPA I VODA: Velike majske poplave koje su zapljusnule Srbiju još dok su se ministri raspitivali ko gde sedi i ulazili u neprovetrene kabinete, na paradoksalan način doprinele su stvaranju utiska da će Vučić predvoditi „jaku vladu“ koja brzo i odlučno reaguje „u ime naroda“ koji je postradao. No, brzo će se ispostaviti da je i prilikom „odbrane Srbije“ bilo dosta diletantizma, panike i neprofesionalnosti. Sada kada je donet zakon po kome će se deliti pomoć nastradalima, ostaje nam da vidimo da li će Vučićeva vlada pošteno i pametno znati bar da deli novac od donacija, kad već ne pokazuje sposobnost da stvara pare u domaćoj ekonomiji.
I ta prirodna katastrofa pokazala je da su i najmoćnija javna preduzeća Srbije u gotovo haotičnom stanju i da čak ni EPS (preduzeće koje je decenijama važilo za elitno preduzeće Srbije) nije dovoljno vodio računa o elementarnim stvarima – kakva je, na primer, zaštita površinskih kopova od poplava (kad kopaš veliku rupu na ravnom zemljištu, moraš da očekuješ da će se u nju u jednom trenutku sliti voda). To će nas već na zimu naknadno koštati stotinak miliona evra, zbog smanjene proizvodnja uglja (odnosno struje), a premijer Vučić će ovu priliku, kao i hronični otpor tehnostrukture u EPS-u daljoj centralizaciji preduzeća i primeni Zakona o solidarnom porezu, pa i Zakona o radu (navodno zbog fiksnih kolektivnih ugovora) iskoristiti za masivnu seču direktora i u ovom preduzeću, ali i u većini drugih. Ovaj najnoviji obračun sa direktorskim esnafom u javnim preduzećima u Srbiji, ma koliko da je opravdan s obzirom da od 730 javnih preduzeća, 510 posluje sa gubicima, verovatno ima svoje ne samo ekonomske nego i političke razloge.
Inače, ideja „profesionalizacije mena-džmenta“ u javnim preduzećima, koju u proteklih sto dana stalno zastupa Dušan Vujović, ministar privrede i v.d. ministra finansija, zasad se zasniva na famoznim „javnim konkursima“, koji bi, navodno, eliminisali uticaj stranaka na kadrovsku politiku u državnim preduzećima. Iza te ideje zapravo se krije potajna želja da se državne privredne kompanije ne privatizuju, pa se širi iluzija da se u Srbiji mogu organizovati konkursi po kriterijumu stručnosti. Malo morgen. Na stranu što je istorija pokazala da „kadrovi ne rešavaju sve“, kako se mislilo u Staljinovo vreme, ako ih ne vodi neki temeljan ekonomski motiv i ako nemaju slobodu odlučivanja u okvirima racionalnog privrednog okvira. A tamo gde ne vlada ekonomski račun i gde nema kompetitivnog sistema, privatizacija je lek koji najbrže vodi ozdravljenju državnog kapitala.
PRIVATNO I JAVNO: Premijer Vučić ni u prvih sto dana nove vlade, kao ni tokom protekle dve godine (tokom kojih je faktički ključni čovek vlasti), nije prodao nijedno javno preduzeće (osim što je za JAT-ove licence dobio partnerstvo emiratske avio-kompanije u Er Srbiji), što se ne može objasniti samo nedostatkom interesa kupaca za ove kompanije ili samo niskom cenom koja se za njih može dobiti. Pre će biti da on zazire od takvih prodaja. Ili je u pitanju njegov strah da bi ga to mnogo politički koštalo u zemlji, ili se takvi potezi sudaraju sa njegovim izvornim ideološkim nazorima, ili se plaši „geopolitičkih tumačenja“ ovakvih transfera, posebno onih u energetici i komunikacijama? A bez privatizacije javnih preduzeća, priče o profesionalizaciji upravljanja državnim kapitalom u njihovom portfelju, u datim okolnostima, deluju naivno.
Kad je reč o famoznoj „fiskalnoj konsolidaciji“ kao „najbolnijoj reformi“, ni premijer Vučić ni oni koji je gorljivo zagovaraju (Fiskalni savet i većina naših ekonomista) ne govore o njenom krajnjem smislu – da se u Srbiji promeni sistem upotrebe javnog novca. Naime, jedni kažu da je konsolidacijom javnih finansija potrebno sprečiti bankrotstvo države, drugi kažu da je ona neophodna da bi Srbija očuvala kreditni kapacitet na svetskoj novčanoj pijaci, treći kažu da je ta konsolidacija potrebna radi novog sporazuma sa MMF-om (slično prethodnom razlogu), četvrti kažu da Srbija mora postati „normalna zemlja“ koja troši onoliko koliko zaradi, itd. U stvari, fiskalna konsolidacija je drugo ime za promenu samog sistema javne potrošnje, a taj sistem se ne može promeniti tako što će biti snižene plate i penzije, da bi sve drugo ostalo isto.
PRIHOD I RASHOD: Uzgred budi rečeno, u prvih sto dana Vučićevog kabineta navodno je došlo do izvesnog poboljšanja u procesu stalnog uvećavanja državnog budžetskog deficita, jer je u junu, prema saopštenju Ministarstva finansija, ostvaren tekući budžetski deficit od 2,1 milijarde dinara, što je najniži mesečni deficit ove godine. Taj sticaj okolnosti, da su u junu ostvareni „rekordni“ prihodi budžeta uglavnom zbog povećane uplate akciza i zbog uplate godišnjeg poreza na dobit, međutim, ne ublažava činjenicu da je deficit državnog budžeta u prvih šest meseci ove godine dostigao iznos od 116,7 milijardi dinara, a za celu godinu je, po Zakonu o budžetu za 2014, predviđeno da iznosi oko 180 milijardi dinara. Teoretski, ako bi se tempo rasta deficita iz prvog produžio u drugo polugodište, na kraju 2014. godine taj deficit bi dosegao iznos od preko 230 milijardi dinara. Po današnjem kursu to bi bilo preko dve milijarde evra. Dakako, uz neki devalvirani devizni kurs dinara, budžetski deficit izražen u evrima bio bi manji, a devizni lik plata i penzija u Srbiji takođe bi bio „srezan“ ili bi se bar moglo ići na neki niži procenat njihovog „rezanja“.
Inače, prema podacima koje je pre neki dan objavila Privredna komora Srbije, pozivajući se opet na Ministarstvo finansija, konsolidovani bilans sektora države (dakle odnos prihoda i rashoda i na centralnom i na lokalnom nivou – zbirno) za prvih pet meseci ove godine zabeležio je deficit u vrednosti od 103 milijarde dinara što je realno povećanje od 28 odsto u odnosu na isti period 2013. godine. U konsolidovanom bilansu je registrovano realno smanjenje petomesečnih javnih prihoda za 0,7 odsto i rast rashoda za 2,8 odsto, uz međugodišnju petomesečnu inflaciju od 2,5 odsto. Najveći deo budžetskih rashoda činili su izdaci za penzije (210 milijardi dinara) i rashodi za zaposlene u javnom sektoru (159 milijardi dinara). Za otplatu kamate je utrošeno 54 mlrd. dinara.
Od takvog „preseka stanja“ startovala je Vučićeva vlada pre sto dana, što takođe treba imati na umu. No, takvo stanje se ne leči „bukom i besom“, kao što se ni od vruće pare, koja je važna kad pokreće parnu turbinu, ne mogu izgraditi ni lokomotiva ni trajna pruga (kako je pisao Kristofer Hil).
Pažnja dobrog privrednika
Na svečanoj, „autobuskoj“, sednici Vlade u Nišu, održanoj na stogodišnjicu početka Prvog svetskog rata, sa funkcija su smenjena sedmorica direktora – petorica sa čela javnih preduzeća (Dragoljub Simonović iz Železnica Srbije, Velimir Radosavljević iz Aerodroma „Nikola Tesla“, Kostadin Popović iz Diposa, Branimir Božović iz Lutrije Srbije i Marko Ćulibrk iz Dunav osiguranja), te vršilac dužnosti direktora Direktorata civilnog vazduhoplovstva Milan Živanović i Stojadin Jovanović iz Agencije za bezbednost saobraćaja.
Zašto su u Vladi najavljenu „seču direktora“ počeli baš u ovim firmama, nije znano, a možda nije ni važno – ako su građani Zakon o radu „izglasali na izborima“ (Kori Udovički), onda su verovatno saglasni i sa promenom rukovodstva u javnim preduzećima. Tako je predsednik vlade smenama ispunio obećanje dato pred sednicu – da će biti smenjeno „više od petoro važnih direktora zbog loših rezultata i nesposobnosti da reše nagomilane probleme“. Na sednici, Vučić je rekao i da je „mnogima nudio da preuzmu loša preduzeća“, te da će na odgovor čekati dva-tri dana. Tako je, ponovo, u veoma kratkom roku dao dve kontradiktorne informacije, jer je istog dana rekao da će „u svim tim preduzećima Vlada raspisati javne konkurse za direktora“.
Zbilja, ako po Zakonu o javnim preduzećima, premijer i Vlada nisu vlasni da „nude“ ljudima direktorske funkcije, već su dužni da raspišu konkurs, Vlada jeste ovlašćena da direktora javnog preduzeća (JP) razreši dužnosti pre isteka perioda na koji je imenovan, ako, na primer, ne sprovede godišnji program poslovanja, deluje na štetu JP, nestručno i nesavesno obavlja dužnost i postupa suprotno pažnji dobrog privrednika… (Član 39).
No, postavlja se pitanje, zašto je Vlada odlučila da su ovo „loša preduzeća“? Za neka od njih nema dvojbe da to jesu. Tako, Dragoljub Simonović – koga je SNS za direktora Železnica postavio krajem 2012, nekoliko dana pre usvajanja izmena Zakona o JP, izbegavši konkurs – ipak neće moći da „obuče civilno odelo, sedne u voz, pa kontroliše konduktere“, jer su u 2013. Železnice Srbije imale neto gubitak od 7,7 milijardi dinara. Dunav osiguranje, takođe, uprkos skoro trećini tržišnog udela, jedva drži glavu iznad vode – nakon 1,4 milijarde neto gubitka u 2012, prethodne godine imalo je neto profit od 16,2 miliona dinara.
Međutim, zašto je, na primer, Aerodrom „Nikola Tesla“ loša firma? Profit u 2013. jeste pao na svega 16 miliona dinara (u prethodne tri godine, zbirno, neto profit bio je 4,1 milijardu), ali, može li se govoriti o lošem radu direktora i lošoj firmi, ako Vlada tom istom direktoru i toj istoj firmi naloži da otpiše potraživanja veća od četiri milijarde dinara Jat ervejsu, odnosno Er Srbiji, odnosno Etihadu? Ili, naivno i na prvu loptu, zašto Vlada, za primer, nije prvo smenila direktora javnog preduzeća koje je samo u poslednje dve godine imalo neto gubitak od oko 750 miliona evra?
Radmilo Marković
