SLOBODNO VREME: Zatvorski dnevni boravak
O mitu i torturi u leskovačkom zatvoru naveliko se govorilo. O "pobuni" niških osuđenika zbog katastrofalnih zatvorskih uslova ne zna se takoreći ništa
Dva incidenta u leskovačkom zatvoru, za koja se tvrdi da međusobno nisu povezana, otvorili su stare rane, priče o torturi i korupciji u srpskim zatvorima. Prvi se dogodio u januaru, kada su se u hodniku zatvora potukle dve grupe zatvorenika, koje su čuvari uspostavljajući red ujedno i premlatili. Slučaj mučenja zatvorenika nije otkriven sve donedavno, kada je neko od radnika zatvora dostavio Ministarstvu pravde video-materijal, corpus delicti. Ministarstvo pravde je do okončanja istrage suspendovalo bivšeg upravnika zatvora, načelnika službe obezbeđenja, dvojicu šefova smene i pet pripadnika službe obezbeđenja. Odmah je usledio još jedan incident. Otkriveno je da je osuđenik, Albanac iz Preševa, navodno platio 2000 evra kako bi imao bolji tretman u zatvoru. Zbog sumnje da su uzeli mito, uhapšeni su bivši upravnik i jedan vaspitač. Optuženi su da su za novac, između ostalog, prebacivali zatvorenike iz niškog u leskovački zatvor, gde im je navodno bilo bolje. No, za razliku od leskovačkog zatvora, o niškom se nije mnogo govorilo, iako je pre oko dva meseca stotinak zatvorenika Paviljona C štrajkovalo glađu zbog katastrofalnih životnih uslova u kojima izdržavaju kaznu.
SMRAD I BOLEST: Tim koji je oformio Zaštitnik građana, u kome su se našli pravnici, lekari forenzičari i mnogi drugi stručnjaci, obavio je vanrednu kontrolu tog zatvora. „Konstatovali smo da su u velikoj meri tačne primedbe osuđenika, a koje se svode na nezadovoljstvo smeštajem, higijenom, zdravstvenom zaštitom, ishranom i snabdevenošću kantine“, kaže za „Vreme“ Miloš Janković, zamenik Zaštitnika građana (Ombudsmana) Republike Srbije za zaštitu prava lica lišenih slobode. On kaže da i nije reč o pravom štrajku glađu, već su osuđeni odbijali hranu u zatvorskoj trpezariji, a uzimali onu koju su dobijali u paketima i kupovali u kantini. Međutim, ocena je da su uslovi njihovog života u pojedinim segmentima – ponižavajući.
„U suterenu II paviljona zatekli smo veoma loše smeštajne uslove, tu vladaju prljavština i enormna vlaga od koje su se zidovi, plafoni, i ionako prljavi dušeci ubuđali, vazduh je težak i zagušljiv, a dnevnog svetla gotovo da nema, samo škilje sijalice“, objašnjava Janković. „U ruiniranom kupatilu Paviljona C nema nikakvog zastora, pa su osuđenici prinuđeni da se tuširaju naočigled stotina ljudi. Samice II paviljona, u suterenu, dimenzija 2 x 3,5 metra, dele po tri osuđenika, od kojih jedan mora da spava na podu. U ćeliji je jedan čučavac bez ikakve vizuelne, a kamoli zvučne i mirisne prepreke, nužda se obavlja naočigled ostalih zatvorenika. U polusuterenu II paviljona higijena je ispod granice podnošljivosti i u postojećim okolnostima ruiniranosti prostorija, vlage i prenaseljenosti nemoguće je učiniti bilo kakvo poboljšanje.
Otkrili smo paradoks da se u odeljenju s tako lošim uslovima najveći broj osuđenika nalazi – svojevoljno! Prihvatili su loše smeštajne uslove, jer u velikim blokovima nisu sigurni za sopstvenu bezbednost. U očima pojedinih zatvorenika često se vidi strah, oni žive u neprestanoj neizvesnosti šta im se može desiti, zbog nametanja neformalne vlasti zatvoreničkih grupa koje odlučuju o njihovoj sudbini. U svakom zatvoru sveta postoje neformalni sistemi vlasti, ali oni postaju problem samo ako se nametnu kao veći autoritet od zatvorske uprave.
Skoro svi osuđenici sa kojima smo kontaktirali tokom posete izrazili su nezadovoljstvo pružanjem zdravstvene zaštite u zavodu, pre svega jer im se ne omogućuje blagovremen pristup lekaru. To proističe i iz brojnih pritužbi Zaštitniku građana. Prilikom kontrolnog obilaska ambulante zatekli smo pet lekara, a nijednog osuđenog u ordinaciji ili čekaonici. To nas dovodi do zaključka da zaista postoji problem na koji osuđeni ukazuju.
Uvidom u jelovnike utvrdili smo da se osuđenima retko služi voće, sveža salata, mleko. Jogurt je na jelovniku jednom nedeljno. Osuđenici su nezadovoljni količinom obroka, pre svega mesa, ali i ukusom hrane i higijenom.
Prilikom obilaska zajedničke kantine za paviljone A, B i C, utvrdili smo da u tom momentu nije bilo moguće nabaviti ni hleb, ni mesne proizvode, ni mleko, ni mlečne proizvode, ni voće niti povrće. Rečeno nam je da je sve rasprodato, a kao razlog je navedeno da je to posledica povećane prodaje tokom proteklog odbijanja ishrane u trpezariji osuđenika iz paviljona C.
Međutim, pošto je zatvorska uprava pokazala punu kooperativnost u odnosu prema nama, uveren sam da će postupiti prema našoj preporuci koju ćemo uputiti kako bi se otklonile ove nepravilnosti. Svesni smo objektivnih problema u zatvorskom sistemu, finansijskih i kadrovskih, i zato smatramo da je neophodna šira, dodatna podrška radi poboljšanja stanja.“
PRAVO NA VAZDUH: Situacija u drugim zatvorima, i to u onim najvećim, u Sremskoj Mitrovici i Zabeli u Požarevcu, daleko je bolja nego u niškom, kaže Miloš Janković. „Pre izvesnog vremena obišli smo i okružni zatvor u Vranju, i u odnosu na standarde koje određuju zakon i međunarodna zajednica, situacija je više nego zadovoljavajuća. Međutim, ne možemo porediti okružni zatvor gde je 100 osuđenih i jedan veliki kazneno-popravni zavod kakav je niški gde je više od 1300 osuđenika.“
Najveći problem srpskih zatvora je što su prebukirani, prenatrpani osuđenicima. Naime, kapaciteti srpskih zatvora dovoljni su za sedam hiljada zatvorenika, a u 28 zatvorskih ustanova širom Srbije sada izdržava kaznu oko 11.000 osuđenika, i smatra se da će ih do kraja godine biti još više. Preostalih nekoliko hiljada i dalje će na slobodi čekati slobodno mesto u ćeliji. „Srpski zatvorski sistem možemo slikovito prikazati kao automobil registrovan za pet osoba u kome se već nalazi osmoro ljudi, a još nekoliko čeka da uđe. U takvom vozilu više nije pitanje gužve, već kad će pući osovina, i sa kakvim posledicama. Ipak, ohrabruje što Ministarstvo pravde intenzivno radi na strategiji za smanjivanje prenaseljenosti zatvora“, kaže zamenik Ombudsmana.
U ćelijama je i po nekoliko puta više zatvorenika nego što bi to zakonski smelo da bude, a zakonski minimum su četiri kvadratna metra po osuđeniku. Zbog prenaseljenosti ne samo da je ugrožena elementarna higijena, nego je ugrožena i bezbednost, pa čak nema dovoljno mesta ni napolju, u krugu šetnje. Na adresu Zaštitnika građana stižu pritužbe osuđenika na to da im se ne omogućuje zakonski minimum da provedu dva sata na svežem vazduhu. Zatvori iz objektivnih razloga ne mogu da obezbede ta dva sata, naprosto nema dovoljno dvorišta, na nekoliko blokova postoji samo jedno dvorište, a poseban problem su osuđeni kojima po odluci suda nije dozvoljen kontakt sa drugim osuđenicima. Prema mišljenju Jankovića, sve je to posledica toga što su srpski zatvori u većini slučajeva nenamenski građeni, mnogi od njih su iz pretprošlog veka, osim toga mnogi su u centru grada. „U Pančevu se iz centralne gradske ulice ulazi u zatvor, okružni zatvor u Beogradu je usred rezidencijalne zone, u Bačvanskoj ulici, u Kruševcu je zatvor bio u centru grada tako da se pijaca naslanjala na njega, u Kraljevu je u strogom centru grada. Nema tu nikakvih mogućnosti za proširivanje kapaciteta, ne samo kruga za šetnju, nego ni za sportske aktivnosti.“
Za to vreme broj zatvorenika se kontinuirano povećava, a u poslednjih pet godina je dupliran. Osnov tome leži i u pooštrenoj kaznenoj politici, novim propisima koji uvode nova krivična dela, insistiranju na oštrijem kažnjavanju, kaznama na duži period. Otuda očekivanja da će priliv osuđenika biti sve veći. S druge strane, sve je više mladih prestupnika koji čine sve teže zločine. Sve je više onih koji se opredeljuju za kriminal i u toj izopačenoj jurnjavi za novcem i nazovi društvenim ugledom, na kraju završavaju kao okoreli zatvorenici, živeći u uslovima koji ih mogu učiniti još beskrupuloznijim. „Ako dobrim tretmanom promenimo ijednog osuđenika, to je mnogo jeftinije nego saniranje štete koju on može prouzrokovati. Međutim, mi to nedovoljno radimo i bojim se da ćemo imati ogroman broj ljudi koji će po izlasku iz zatvora postati još opasniji na ulici“, kaže Janković.
Kao veliki problem u našim zatvorima, zamenik Ombudsmana navodi i nedostatak uposlenosti. Ranije je u zatvorskom sistemu postojao sistem privrednih jedinica, od fabrika bojlera do poljoprivrednih ekonomija. Sada, usled krize, sve je stalo, a zatvorenici besposleni provode dane. Posle odslužene kazne bivši zatvorenik koji nema ni dana radnog staža, bez radnih navika i bez novca, socijalno izopšten, najčešće se vraća na stranputicu, a onda i u zatvor. Prema statistici, oko 70 odsto osuđenika u Srbiji su povratnici, a mnogi ističu da im je zatvor jedina životna sredina i da ne žele na slobodu, jer nemaju gde da odu ni šta da rade.
INVESTICIJA: Za razliku od mnogih država u svetu, mi nedovoljno poklanjamo pažnju građenju novih zatvora, kaže Janković, navodeći da se umesto toga nameće teza da će sistem alternativnih mera i sankcija (na primer, kućni pritvor, rad u javnom interesu) znatno rasteretiti zatvore. Taj sistem je po njegovom mišljenju dobar, neophodno je što pre pokrenuti ga, ali u uslovima povećanog priliva osuđenika, pet ili deset odsto osuđenika u kućnom pritvoru neće rešiti problem prebukiranosti, a i uporedna iskustva su pokazala da su njegovi domašaji mali.
„Obišao sam mnogo zatvora po Evropi i teško mi tu možemo da se poredimo. Tamo se pre svega namenski grade novi zatvori, van grada, u skladu sa savremenom zatvorskom arhitekturom, sa svim sadržajima koje zatvor treba da ima. Dok naše zatvorske vlasti rade u zatečenom stanju i u uslovima nedostatka finansijskih sredstava pokušavaju da to stanje održe uz minimalna ulaganja.“
U Srbiji je u toku izgradnja manjeg zatvora, sa 400 mesta, u Padinskoj Skeli, a predviđa se i izgradnja zatvora u Medveđi. Nekome bi možda bilo i čudno ali, prema mnogim napisima, u Medveđi se novom zatvoru raduju. Tvrde, bar će se uposliti stotinak ljudi. Uostalom, gradnja zatvora je i jedina značajna investicija u toj nacionalno mešovitoj sredini, a biće to, kažu, i prvi kamen temeljac posle mnogo godina.
U Srbiji postoji 28 ustanova za izvršenje zavodskih sankcija. Među njima je devet kazneno-popravnih zavoda, od kojih su najveći Zabela u Požarevcu, zavod u Sremskoj Mitrovici i zatvor u Nišu. Kazneno-popravni zavod za maloletnike nalazi se nedaleko od Valjeva, a zavod za žene smešten je u Požarevcu. Pored toga, ukupno ima 17 okružnih zatvora u gradovima i mestima širom Srbije. Takođe, u Beogradu se nalazi Specijalna zatvorska bolnica zatvorenog tipa, a u Kruševcu vaspitno-popravni dom za maloletnike poluotvorenog tipa.
Opšti stav je da u srpskim zatvorima tortura nije sistemska pojava, ali da u pojedinim slučajevima postoje elementi torture ili drugih oblika surovog, neljudskog ili ponižavajućeg postupanja i kažnjavanja.
„Slučaj u Leskovcu ukazuje na nekoliko važnih činjenica“, zaključuje Miloš Janković. „Pre svega, da u srpskom zatvorskom sistemu postoje pojedini elementi torture. Da u torturi ne učestvuju samo osuđenici koji jedni druge međusobno zlostavljaju, nego da postoje slučajevi da formalni sistem prekorači granicu zakonitog postupanja i pribegava surovim, nečovečnim merama. Osim toga, slučaj u leskovačkom zatvoru, konkretno, govori da je Uprava za izvršenje krivičnih sankcija pokazala odlučnu volju i sposobnost da utvrdi i procesuira takvo nezakonito postupanje. Nadam se da će time svi zatvorski službenici biti ohrabreni da se suprotstave uočenim nepravilnostima u pogledu postupanja prema zatvorenicima i da se za informacije o takvim pojavama neće, kao u ovom slučaju, saznati nakon skoro godinu dana“
Često je pominjan slučaj osuđenika Miomira Radosavljevića (48) u KPZ-u Niš, koji je bio invalid bez obe noge i bez jedne ruke i koji je umro 30. juna ove godine. Umro je zbog prekomerne doze heroina. Neposredno pre smrti bio je u štrajku glađu zbog odbijanja zatvorskih vlasti da mu poprave invalidska kolica, za čiji kvar je optužio zatvorske čuvare.
Radosavljević je tražio da mu se poprave kolica jer ih je, kako je tvrdio, jedno službeno lice pokvarilo prilikom pretresa, koji su inače bili česti pošto se sumnjalo da u njima unosi zabranjene stvari u zatvor. Električna kolica su mu bila posebno važna, jer mehanička nije mogao da koristi bez pomoći drugih osuđenika. Prema objavljenim informacijama, kolica su na kraju ipak bila predata na popravku o trošku zatvora, međutim, pre nego što su vraćena Radosavljević je nađen mrtav. Naknadno je ustanovljeno da je umro od prekomerne doze heroina.
Paradoks slučaja Miomira Radosavljevića u niškom zatvoru istovremeno otvara mnoga pitanja u funkcionisanju zatvorskog života i poštovanju prava zatvorenika. Reč je o odnosu zatvorskih vlasti prema osuđenicima invalidima, reč je o obavezi zatvorskog lekara da svakodnevno pregleda zatvorenika koji štrajkuje glađu, reč je o heroinu – usred zatvora.
Represija se pojačava. Sada već imamo pritvaranja, zatvaranja, i toga će biti sve više. To pokazuje da je režim svestan da više nije u toliko komotnoj poziciji. Onaj deo opozicije koji je iskren mora da shvati da uobičajeni metodi borbe neće dati rezultat. I sada je pitanje: da li smo mi na to spremni ili nismo? Ako nismo, onda da se svi povučemo svojim kućama i da pustimo da ovaj vlada doživotno
Opozicionari su policajce pozivali da skinu šlemove i odlože “antiterorisitičku” aparaturu, ili da se bar vrate u zgradu, iznutra je zaštite i da ne prave bespotrebni cirkus i metež. Na trenutke je situacija bila na ivici ozbiljnijeg incidenta. Jedna fotografija je izazvala veliku pažnju javnosti: bakica iz lokalnog pokreta “Bravo” čuvala je pendrek i balistički štit jednog policajca koji je otišao do toaleta. Još jedan kuriozitet: neki advokati koji su krenuli u sud na ročišta zadržali su se ispred suda, u znak podrške poslanicima – donosili su im vodu iz obližnje trafike. I nama je prekardašilo, reći će jedan. Kako bilo, blokada je bila uspešna
U Novi Sad predsednik Srbije nije došao zbog četrnaest mrtvih (u međuvremenu je taj broj porastao na petnaest). Ali došao je jer su tokom protesta oštećene prostorije Srpske napredne stranke, pokazavši da su mu prozori, a ne ljudi, prioritet. A onda se slikao na sahrani dve devojčice i njihovog dede, žrtava pada nadstrešnice na Železničkoj stanici
U jeku borbe za očuvanje kakvog takvog kredibiliteta vladajuće partije, Aleksandar Vučić, član SNS-a i predsednik Srbije, uglavnom se bavi i svojim omiljenim poslom – političkim intrigama i smicalicama iza kulisa
Džaba vam upinjanje da dokažete da visoka korupcija postoji u Srbiji. Ona je, jednostavno, nezamisliva. A onda padne nadstrešnica sveže renovirane železničke stanice (na slici) i ubije 15 ljudi. I pukne mehur i iz njega počnu da kuljaju laži, krađa, kriminal i korupcija
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
