Što se tiče Srbije, prvi problem izbio je na samoj "pozivnici", jer se ispod portreta domaćina Prvanova pojavila mapa Južnog toka na kojoj svako ko zna malo geografije može da vidi da osnovna trasa Južnog toka ne ide kroz Srbiju
Jedna diskretno plasirana vest pre nekoliko dana (u „Blicu“ od 20. aprila), da je Boris Tadić, predsednik Srbije, boravio u Donjoj Saksoniji, navodno „zbog auto-industrije“ (što je izvučeno u naslov), propraćena fotografijom, na kojoj se ističe da je zapravo reč o proslavi rođendana nekadašnjeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera (kome sa desne strane sedi naš predsednik) – kada se posmatra sama po sebi, deluje kao rutinska vest. Čak i ako čitalac zapazi u njenom kratkom sadržaju da je spomenutom slavlju prisustvovao i turski premijer Redžep Erdogan, kao i da je Hanover, gde se sve odigravalo, sedište ne samo Folksvagena nego i „nekoliko najvećih nemačkih energetskih kompanija“.
Kada se ovoj vesti, međutim, pridruži vest iz „Politike“ (od 1. aprila), koja prenosi izjavu Dušana Mrakića, državnog sekretara u Ministarstvu energetike Srbije, da je „za kraj aprila u Sofiji zakazano potpisivanje ugovora o realizaciji projekta Južni tok“, te da će ovom skupu „osim predsednika Srbije prisustvovati i šefovi država svih ostalih zemalja preko kojih on treba da prođe“, i kada se čitalac priseti da je slavljenik Šreder i dalje predsednik Upravnog odbora projekta Severni tok – onda gore pomenuta vest počinje da biva zanimljiva. Ako joj se dodaju i glasine po svetskoj štampi da je predsednik SAD Barak Obama prilikom nedavne posete Turskoj, tamošnjim šefovima, dakle i premijeru Erdoganu, rekao da (ruski) projekat Južni tok i (američki) projekat Nabuko, za snabdevanje Evrope prirodnim gasom iz Kaspijskog regiona „treba da se spoje u već izgrađeni Plavi tok u Turskoj“, onda Tadićeva poseta Šrederu nadalje dobija na sadržini.
Krajnje vulgarno rečeno, može se spekulisati da su Tadić i Erdogan išli kod Šredera da razmene informacije uoči samita koji bi u Sofiji trebalo da počne 24. aprila (u danu kada izlazi ovaj broj „Vremena“), a koji je predsednik Bugarske Prvanov zakazao pod naslovom „Prirodni gas za Evropu, bezbednost i partnerstvo“ i na koji je pozvao 28 najviših predstavnika Rusije, SAD, Evropske unije, zemalja Kaspijskog regiona i Balkana. To se može pročitati na zvaničnom sajtu ovog „energetskog Davosa“ koji bi, prema ruskim željama, trebalo da se održava svake godine u Plovdivu (od koga se odustalo zbog malog broja dobrih hotela).
Ovaj skup, međutim, opterećuje hiljadu nezgoda i nesuglasica koje su očigledno obeshrabrile njegove organizatore još i pre nego što je počeo, pa se na spomenutom zvaničnom sajtu od 6. aprila ove godine, pa naredne dve sedmice (do dana kada se piše ovaj tekst) nije pojavila nijedna svežija informacija o pripremama za njegovo održavanje. Što se tiče Srbije, prvi problem izbio je na samoj „pozivnici“, jer se ispod portreta domaćina Prvanova pojavila mapa Južnog toka na kojoj svako ko zna malo geografije može da vidi da osnovna trasa Južnog toka ne ide kroz Srbiju, nego iz Bugarske tera na Rumuniju, Mađarsku i dalje, dok je srpski polukružni krak obeležen isprekidanom linijom i zahvata samo parče Banata.
Ima i niz drugih problema sa ovim bugarsko-ruskim energetskim Davosom. Prvo je bilo najavljeno da će tom skupu prisustvovati ne samo ruski premijer Putin, nego i američka državna sekretarka Hilari Klinton, uz evropskog komesara Solanu. Kasnije je demantovan dolazak Klintonove, za Solanu se kaže da će možda doći (što u njegovom slučaju znači – ne), a za Putina se ne govori ništa. Čini se da je „visina“ spiska gostiju počela da pada onog trenutka kada su evropske novine počele da pišu da je od sofijskog mnogo značajniji praški energetski samit koji je zakazan za 8. maj ove godine – te da je neracionalno „energetski debatovati“ baš svake dve sedmice (istina, budimpeštanski skup posvećen projektu Nabuko održan je još januara ove godine). Zašto?
Zato što je u Pragu, glavnom gradu predsedavajuće zemlje EU, na dnevnom redu „Južni koridor“, koji se sve češće spominje na Zapadu umesto Nabuka. Naime, pod Južnim koridorom cilja se na političko i ekonomsko „objedinjavanje“ na liniji Istok–Zapad grupe projekata i gotovih gasovoda: Nabuka, zatim već izgrađenog TGI-ja – grčko-italijanskog gasnog interkonektora, pa Belog toka (gasovoda koji bi pratio naftovod PEOP, na pravcu Konstanca–Trst (koji ne bi mogao zaobići Srbiju) i TAP-a (transalpskog gasovoda koji je izgrađen u kooperaciji Švajcarske i Norveške). Ova „proevropska“ koncepcija oslanja se na staro podozrenje da je Bugarska „ruski Trojanski konj u EU“ i da je sofijski samit zamišljen da i posle ovogodišnjih izbora zadrži bugarsku levicu na vlasti.
Ova podozrenja prema Bugarskoj teško je smestiti u kontekst stalnih rusko-bugarskih nesuglasica. Poslednja i najkrupnija je u tome što Bugari energično odbijaju rusku ideju da se gas iz Južnog toka, posle prolaska ispod Crnog mora (radi smanjenja ukupnih investicionih troškova, koji se sada procenjuju na 25 milijardi dolara) nadalje propušta kroz postojeći, već izgrađeni sistem cevi. Veza prema Srbiji, Sofija–Dimitrovgrad, još se ne gradi, a sa naše strane, navodno se priprema trasa Niš–Dimitrovgrad, ugovorena još pre 19 godina, a radovi se navodno finansiraju iz profita beogradskog Jugorosgaza iz prošle godine – od 50 miliona dolara.
Ima još niz problema između Rusa i Bugara – tu je, na primer, izjava bugarskog ministra energetike Petra Dimitrova, da je strategija njegove zemlje da (umesto sadašnjih 100 odsto iz Rusije) 40 odsto gasa obezbedi iz TGI-ja, Nabuka i preko dopreme tečnog prirodnog gasa (LNG) o čemu se već pregovara sa Katarom. Na to su Rusi, po stoti put, potegnuli pitanje finansijske kompenzacije za Bulgar tabak, firme koju, za razliku od zvanične Sofije, smatraju sovjetskom svojinom (uzeta je na ime reparacija posle Drugog svetskog rata), pa je jedan bugarski novinar napisao da se pitanje Bulgar tabaka uvek pojavi kad zaškripi Južni tok.
U trenutku kada pišemo ovaj tekst, još ne znamo hoće li predsednik Srbije Boris Tadić prekosutra ići na samit u Sofiju, niti je on poslednjih dana davao izjave povodom Južnog toka. U stvari, od ovogodišnjih izjava na tu temu najupečatljivije su bile dve. Prva je ona koju je dao ruskoj agenciji Itar Tas (18. februara), kada je (prema sažetku Bete) rekao da je izgradnja gasovoda Južni tok od „kontinentalnog značaja“ i da zajedno sa Severnim tokom i Nabukom treba da obezbedi energetsku stabilnost čitave Evropske unije i Evrope, a dodao je da je veoma zadovoljan i što se „Srbija nalazi u središtu tog projekta“.
Druga Tadićeva „posredna izjava“ o Južnom toku, koja je bila veoma indikativna, bila je krajnje kratka, kada je nakon razgovora sa ruskim ministrom Šojguom u Beogradu ponovo data zajednička podrška Južnom toku. U stvari, kako je procurilo, razgovor o setu naftno-gasnih problema između Srbije i Rusije nije baš bio ugodan, jer Rusi navodno rezolutno traže da se cena rafinerijske prerade koja se priznaje u ceni derivata na tržištu Srbije, poveća prvo sa sadašnjih 29, na oko 65, a iduće godine na preko 100 dolara za tonu (kako bi za pet godina „modernizovali“ te rafinerije i izvukli pare s kojima su kupili NIS). Zatim, opet prema glasinama, oni neće da finansiraju Banatski Dvor, neće da kupe Srbijagas, niti daju pristup Srbiji eventualnom kraku Južnog toka kroz Srbiju, a traže da iz Ženeve upravljaju tim krakom.
„Ako ti je neko rekao da si buntovnik, odgovori da jesi, ali dodaj i zbog čega, zašto ne pristaješ na situaciju u kojoj te svode na nulu, u kojoj si niko i ništa. Jer ako na to pristaneš, rezultati će biti loš život, loša politika, loša estetika, a prostor u kom si za tebe će postati neizdrživ“, rekao je za novogodišnji dvobroj „Vremena" vladika Grigorije
Poruke sa protestnog skupa pokazuju da među građanima više nema nedoumica i konfuzije, prepoznali su odakle se i kako generišu problemi u društvu i državi i postali otporni na jeftine finte. Jasno je svima, ne samo u načelu nego i u pojedinostima, da se iza velikih režimskih reči i čitave mehanizacije raspamećivanja i nasilja, iza ubijanja institucionalnog i ustavnog poretka, krije jedino i samo krađa istorijskih razmera. I jasno je da je takva država opasna po život
Crveno je boja krvi. Dobar grafički simbol može da ujedini ljude više nego mnoge reči i besede. Istorijski gledano to su učinili krst, Davidova zvezda, polumesec, petokraka. A u novije vreme i kod nas – target, pesnica “Otpora” i sada crvena, odnosno krvava ruka
Ovi praznični dani su drugačiji – ne smiruju se ni studenti, ne smiruju se ni građani. Grad u kojem se 1. novembra desila strašna tragedija još uvek je prepun adrenalina, i gneva, i nade. Kao da su praznici u drugom planu, a otpor je vidljiv na svakom koraku
Šta spaja Vučića i Jelenu Karlešu? Zašto je pevačica ispunila sve zadate elemente naprednjačke retorike? I koliko van granica Srbije moraju biti čudni i smešni višesatni monolozi koje njen predsednik drži svakog bogovetnog dana
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
