foto: m. milenković
Ambasador Konuzin je već u novinarskim krugovima Beograda a i šire stekao glas čoveka koji, posebno u neformalnim kontaktima, nepažljivo troši neumesne ocene i procene, a ne libi se ni tihih pretnji, te gotovo imperijalne arogancije – što nameće utisak da je tako razumeo priče da to rade i drugi ambasadori velikih zemalja u Beogradu
Sudeći po novinskim izveštajima, „Rusko-srpski biznis dijalog“, koji je održan 25. juna u Moskvi, bio je razočaravajuće skroman ne samo u pogledu najave novih poslova među firmama dve države nego čak i po nivou državnih ličnosti koje su kao domaćini dočekale veoma visoku delegaciju Srbije, koju su predvodili Ivica Dačić, potpredsednik Vlade Srbije, Vuk Jeremić, ministar inostranih poslova, i Petar Škundrić, ministar energetike. Naime, osim Sergeja Poltavčenka, političkog predstavnika ruskog predsednika u Centralnom federalnom okrugu, i Andreja Borodina, direktora Moskovske banke, izveštači sa ovog skupa ne spominju nijedno drugo ime iz kruga domaćina. Istina, srpsku delegaciju je pre ovog skupa primio i zamenik gradonačelnika Moskve Jurij Rosljak, sa kojim se razgovaralo o izvozu srpskog voća u Rusiju i „mogućnosti izgradnje metroa u Beogradu“.
To je ipak daleko od svih očekivanja koja su se rasplamsala posle poznatog energetskog aranžmana između dve zemlje i prodaje NIS-a Gaspromnjeftu, a koja je zimus tek za nijansu ohladila svetska finansijska kriza. Od novosti sa ovih poslednjih razgovora srpskih i ruskih biznismena jedino se izdvaja ideja koju je obnarodovao srpski kopredsednik ovog „Biznis dijaloga“ Branislav Grujić, da se planira osnivanje novog „mini Geneksa“, to jest da se iduće godine očekuje formiranje državno-privatnog preduzeća koje bi malom biznisu Srbije pomoglo da poveća izvoz u Rusiju.
AMBASADORSKA OCENA: Ništa nije ovoga puta išlo u prilog srpsko-ruskom biznis dijalogu. Jer, uoči ovog susreta srpskih i ruskih političara i poslovnih ljudi u Moskvi, ambasador Ruske Federacije u Beogradu Aleksandar Konuzin je dao jednu prilično „nezgrapnu“ izjavu da „danas da postoji opasnost da ruski investitori izgube poverenje u srpsko tržište, s obzirom da se u Srbiji ne kupuju proizvodi preduzeća u koje je ušao ruski kapital“. U tom kontekstu on je naveo primer preduzeća „Jastreb“, koje proizvodi pumpe za hidroelektrane, a sada prolazi i sertifikaciju opreme za atomske elektrane, a čije proizvode EPS ne kupuje, već nabavlja slične iz Nemačke. Navodno, slične probleme imaju ili će imati i zemunski Ikarbus (zbog Fijata) i proizvođač bakarnih cevi „Majdanpek“, pa ta preduzeća ne proizvode dobit „i radnici se isplaćuju novcem koji stiže iz Rusije“. Pri svemu tome Konuzin je javno „otkrio“ da u samoj Vladi Srbije postoje protivnici energetskog sporazuma sa Rusijom, te da se nedovoljno koristi međudržavni sporazum o bescarinskoj razmeni, koji neće postojati kada Srbija uđe u Evropsku uniju.
Ambasador Konuzin je, inače, već u novinarskim krugovima Beograda a i šire, stekao glas čoveka koji, posebno u neformalnim kontaktima, nepažljivo troši neumesne ocene i procene, a ne libi se ni tihih pretnji, te gotovo imperijalne arogancije – što nameće utisak da je tako razumeo priče da to rade i drugi ambasadori velikih zemalja u Beogradu. Drugačije se, naime, ne može razumeti način koji je izabrao da obavlja jedan od svojih prirodnih zadataka u Srbiji – da brani ruski kapital koji ovde pokušava da stekne dobit. To što njegovi indirektni pozivi na „diferencijaciju“ u Vladi Srbije izgleda imaju izvesnog odjeka, to nije njegov nego naš problem. No, bez obzira na spomenutu „tvrdoću“ Konuzinove izjave, kojoj se u Moskvi ipak odazvala jaka ekipa Vlade Srbije, ta epizoda nema mnogo veze sa nekim drugim činjenicama koje su objektivno smanjile energiju rusko-srpskog biznis dijaloga. On se ovoga puta odvijao u znaku veoma snažnog pada spoljnotrgovinske razmene, koji se ne može objasniti isključivo padom cena nafte i gasa na svetskom tržištu.
KRIZA I POSLOVI: Naime, u prva četiri meseca, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, izvoz Srbije u Rusku Federaciju iznosio je samo 72,8 miliona evra, dok je u istom razdoblju prošle godine, bio 128,7 miliona evra. To jednostavno znači da je naš izvoz u Rusiju, koji je protekle dve godine rastao po stopi između 40 i 50 odsto, ove godine u padu za više od 40 odsto (dok je ukupno u padu za 25 odsto) – a stalno je manji od pojedinačnog izvoza Srbije u niz malih evropskih i susednih zemalja (duplo je manji, na primer, od našeg izvoza u Crnu Goru). Istovremeno, uvoz iz Rusije u Srbiju u razdoblju između januara i aprila iznosio 551 milion evra, dok je u isto vreme prošle godine iznosio 843 miliona evra. Dok se pad uvoza može se objasniti padom cena energenata, koji u srpskom uvozu iz Rusije zauzimaju preko 80 odsto vrednosti, na drugoj strani, snažan pad srpskog izvoza na ogromno rusko tržište, ne može se objasniti drugačije nego predpostavkom da je ekonomska kriza zahvatila i Ruse i ruska preduzeća – u mnogo većem obimu nego što se ovde predpostavlja. Inače, u prva četiri meseca ove godine ukupan izvoz Srbije je iznosio 1,7 milijardi evra, a ukupan uvoz 3,6 milijardi evra, što znači da je spoljnotrgovinska razmena sa Ruskom Federacijom u ukupnoj spoljnoj trgovini Srbije opet spala na učešće manje od 20 odsto, uprkos energetskoj zavisnosti od ove zemlje.
Kada je u pitanju dotok ruskog kapitala na početku ove godine, sticajem okolnosti imamo neobičnu sliku, da su od ukupnih stranih direktnih investicija U Srbiju od oko 650 miliona dolara, ruski investitori (Gaspromnjeft) uložili 509 miliona dolara (za kupovinu NIS-a). No ni ova famozna prodaja 51 odsto NIS-a neće Rusku Federaciju istaći kao ključnog „strateškog ekonomskog partnera“ Srbije. Jer, podsetimo se, Rusija je između 2002. i 2008. godine na teritoriji Srbije investirala ukupno samo oko 400 miliona evra (samo Lukojl 210 miliona evra) i doskora se nalazila tek na 11. mestu među državama ulagačima u Srbiju. I sa spomenutim Gaspromnjeftovih milionima evra za NIS i sa još nekoliko novijih sitnijih ulaganja, ova velika zemlja ostaje na rang listi ulagača u Srbiju daleko ispod Austrije (oko 1,7 milijardi evra) ili male Slovenije (1,6 milijardi evra). Istina, i neka ulaganja „zatvorenih fondova“ (poput „Salforda“, na primer), zapravo su „ruska“, ali nisu ulaganja ruskih rezidenata. Podsetimo još, u Srbiju je od 2000. godine do danas ukupno uloženo 12,7 milijardi evra stranih direktnih investicija.
Sve u svemu, rano je za procenu da li će prodaja NIS-a Gaspromnjeftu pokrenuti navalu nekih ruskih investicija u Srbiju, osim što je izvesno da će se Moskovskoj banci, koja je već dobila licencu za Srbiju, najverovatnije pridružiti i Gasprombanka. Uostalom, i zapadni investitori su prvo kupovali srpske banke.
Ambasador Ruske Federacije u Beogradu Aleksandar Konuzin, prema Fonetu, potvrdio je da Moskva razmatra zahtev predsednika Srbije Borisa Tadića, koji je uputio ruskom kolegi Dmitriju Medvedevu, za finansijsku pomoć u iznosu od milijardu evra, od čega 200 miliona za srpski budžet i po 400 miliona evra za izgradnju metroa i infrastrukturne projekte.
„Došlo je do prepiske između dva predsednika u pogledu pružanja finansijske podrške, pre svega za stabilizaciju budžeta, za izgradnju metroa i za izgradnju drugih infrastrukturnih objekata. Svi projekti imaju konkretan karakter, tako da su ministarstva finansija u direktnom kontaktu i razmatraju uslove pružanja takve finansijske podrške“, naveo je ambasador Rusije.
Kliknite za još neka Ruska pisma podrške na link. (Putin Tadiću i Putin Koštunici)
Upravo ovih dana obustavljena je proizvodnja u pančevačkoj Petrohemiji zbog toga što ova firma nije u stanju da plaća primarni benzin koji proizvodi NIS i što su joj neizmireni dugovi prema ovoj kompaniji preskočili 200 miliona evra. Kako oba preduzeća nisu više sto odsto u rukama države Srbije, ruski „većinski“ menadžment u NIS-u odbio je da ovoj kompaniji nadalje isporučuje sirovinu na veresiju, bez obzira što je reč o najvećem pojedinačnom izvozniku iz Srbije, sa godišnjim izvozom od oko 170 miliona evra. Problem komplikuje i to što NIS, koji je ranije nateran da umesto naplate duga uzme 16 odsto vlasništva nad Petrohemijom, nije raspoložen da nastavi istim pravcem i kupi celu firmu – koja se, navodno, „tehnološki prirodno“ nadovezuje na Rafineriju nafte u Pančevu, a koja je u njegovom vlasništvu, nego ga samo zanima fabrika za preradu otpadnih voda u krugu Petrohemije. Na drugoj strani, oni drugi koji bi možda kupili Petrohemiju, o nabavci sirovine bi morali razgovarati sa Gaspromnjeftom, novim vlasnikom NIS-a, a koji, čini se, nije raspoložen da je ovakvu kakva je uzme ni zabadava. Da li su naši pregovarači koji su zaključivali energetski aranžman sa Rusokom federacijom mogli pretpostaviti šta će se dogoditi sa Petrohemijom, pa nisu insistirali da i ona uđe u „paket“ ili su mislili da je nešto drugo što ćemo dobiti od Rusa važnije od jedne Petrohemije?
Kopredsednik drugog zasedanja Biznis dijaloga u Moskvi sa srpske strane, Branislav Grujić, relativno je nepoznata ličnost široj javnosti Srbije. Reč je predsedniku kompanije PSP-Ferman iz Ženeve koja je najpoznatija po velikim građevinarskim poslovima u Moskovskoj oblasti gde je izgradila više od milion i po kvadrata poslovnog i proizvodnog prostora. Godišnji obrt ove kompanije je navodno oko 350 miliona dolara.
Pre nekoliko godina, Grujić je sa inostranim partnerima kupio drvni kombinat u Sremskoj Mitrovici sa namerom da i u domovini razvija biznis. Vlasnik je ili suvlasnik Jugodrva, Centrotekstila, Jugošpeda, Faringa, Unioninvesta… Branislav Grujić je potpredsednik Srpsko-američkog centra i potpredsednik Upravnog odbora Asocijacije privrednih komora Rusije i Srbije.
U poslovnoj čaršiji o Grujiću se čuju protivrečne informacije – dok malobrojni misle da je i on „samo jedan od upravljača Miloševićevom lovom“, drugi smatraju da je reč o „jednom od najuspešnijih naših biznismena koji su reputaciju stekli u inostranstvu“.
Ruski menadžment koji je preuzeo vođenje poslova NIS-a, sa Kirilom Krvačenkom na čelu, od prvog dana suočava se sa raznovrsnim problemima i, kako kažu oni koji su sa njima razgovarali, nikako ne uspevaju da koncepcijski „zalepe“ ekonomičnost kompanije koju su dobili na upravljanje, pa zato i traže da se poveća cena rafinerijske prerade sa 29 na 53 dolara za tonu (a da uvoz benzina ostane zabranjen).
Zbog toga su se, prema ekonomskim udžbenicima, posebno usredsredili na smanjivanja troškova poslovanja i naplatu potraživanja, pa je otuda izbio spor oko završnog računa NIS-a o poslovanju 2008. godine i zbog toga Kravčenko insistira da se poništi preuzimanje dobiti Srbije iz NIS-a putem otpisa potraživanja javnim preduzećima u ukupnoj visini od osam milijardi dinara. Da u tom pravcu oni neće odustati ukazuje sama po sebi činjenica da sada već govore o 30 milijardi dinara nenaplaćenih potraživanja NIS-a, dok je ranije spominjana cifra od 22 milijarde dinara. Sada se već čuje da su zbog ove afere pre neki dan ostavke na članstvo u Upravnom odboru NIS-a dali gospođa Biserka Jeftimijević-Drinjaković i Dušan Elezović, a ne zbog racionalizacije troškova upravljanja i svođenja broja članova UO sa srpske strane sa 5 na 3 člana.
Nagađa se, takođe, da je Kravčenko namerio da potpuno promeni organizaciju kompanije i ukine sve unutrašnje „kvazi poslovne subjekte“ (NIS Petrol, NIS Naftagas, NIS TNG). Možda u tom kontekstu treba razumeti i jednu veselu, neproverljivu epizodu iz „međuruskog“ menadžerskog života. Prema toj priči, u toku kolegijuma jedne od „unutrašnjih kompanija“ ulazi direktorova sekretarica sa telefonom u ruci i tiho kaže svom šefu: generalni je na vezi! Direktor nastavlja sastanak, pa sekretarica, nešto kasnije, opet, ali glasnije opominje: možda niste čuli, generalni direktor je na vezi! Na to, dotični direktor uzima telefon i snažnim udarom o ivicu stola razbija ga u paramparčad, te tiho kaže: više nije na vezi!
Narodna pobuna posle tragedije na Železničkoj stanici u Novom Sadu probudila je pravu stranu režima koji počinje sve doslednije da sledi izreku pripisanu Idiju Aminu, čuvenom afričkom diktatoru: Sloboda govora je garantovana, ali niko ne garantuje šta će vam se dogoditi posle tog govora
Šta se sve zameralo opoziciji? Jedni su tvrdili da pokušava da ubije gnev građana jer njeni delovi rade za Vučića. To je poznata teorija zavere, koja nekada zaista počiva, bar prividno, na dobrim argumentima. Ona je, međutim, možda ipak optimistična verzija naše političke scene. Pesimističnija je ona da je opozicija po difoltu nesposobna i budalasta, i da je predvode politički diletanti, što su tvrdili drugi kritičari. Čuli smo takođe da su odnosi među opozicionim čimbenicima tako dinamični, takoreći preokupirajući u borbi za lične pozicije, da stvarnost oko njih za njih postaje prilično nebitna
Kakve su veze Orbana i Vučića? Na čemu se sve zasniva njihova politička i ekonomska bliskost? Koji su kanali kojim putuje novac između dve zemlje? Šta se radilo, a koji su planovi najavljeni? Kakva su preplitanja između porodica Orban i Vučić? Koje sve mađarske firme osvajaju tendere po Srbiji? Konačno, šta sve nadgleda Utiber
Dovoljno je da tužilaštvo uzme pisana upozorenja inženjera Zorana Đajića, koji je radio kao konsultant za firmu Starting, a koji je ukazao da je stanje betona koje je video posle podizanja mermernih ploča veoma loše. Po zakonu, izvođač je morao istog časa da obavesti nadzor koji je mogao da zaustavi radove i na osnovu dopisa Đajića
Srpske vlasti stalno ističu da ih sa Kinezima vezuje “čelično prijateljstvo”. Krediti koje Srbija uzima od Kine predstavljaju se kao investicije. Malo šta se zna o tim kreditima, kao i o tome kakve posledice dužnici mogu da očekuju ako ne vrate novac. U javnosti se predstavlja da se širom Srbije sa Kinezima posluje i gradi zajednički od kanalizacije, preko Železare, rudnika, topionica, fabrika guma, delova auto-puteva i brze železnice, pa sve do gradnje projekata u vezi sa nacionalnim stadionom i Ekspom 2027
Premijer Vučević najavio je nove informacije o ostavkama, ali od toga nije bilo ništa. Prvo da veliki šef izračuna kako mu se to uklapa u priču da se radi i gradi, kako da pogibiju petnaest ljudi pretvori u tek manju neprijatnost
Sprski đaci su infinicirani očajem svojih roditelja, nezadovoljstvom nastavnika i bahatošću države. Sistem je truo, pa teško da će pare rešiti problem
Goran Ješić i ostali uhapšeni u Novom Sadu
Vučićevi politički zatvorenici Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
