Režimski debakl u Novom Sadu

Zahvaljujući nesrećnim zbivanjima ispred Skupštine Srbije, dva veličanstvena, tužna i odlučna, dostojanstvena i ohrabrujuća novosadska dana promptno su otišla u drugi plan. Neki teoretičari političkih zavera reći će: pošto režim nije smeo da produkuje incidente 1. novembra, iskoristio je štrajk glađu Dijane Hrke da ih, na najprimitivniji i potpuno neljudski način, isprovocira u Beogradu, upravo kako bi se njegov veliki novosadski poraz ubrzano zaboravio. A nije smeo, iako je hteo po ugledu na ranije proteste, da napravi “pičvajz” na komemorativni dan, svakako ne zbog pijeteta prema žrtvama već zbog toga što su se desetine stranih medijskih ekipa tog dana našle u Novom Sadu. Ne bi režimu odgovaralo da glavna vest u evropskim medijima te večeri budu horde maskiranih ćaci-kriminalaca u crnom koji prave bedastoće, a posledično i policijsko pendrečenje i hapšenje mirnih građana. O vazdušnom topu i nedozvoljenim hemijskim sredstvima da ne govorimo.

Bile zavereničke teorije bar delimično tačne ili potpuno neutemeljene, sigurno je jedno: ono što se dešavalo tokom noći 31. oktobra, kada su u Novom Sadu dočekivani studenti i građani koji su iz svih delova zemlje peške krenuli ka ovom gradu da demonstriraju nepokolebljivost, te tokom uzvišenog obeležavanja, uz prisustvo nepreglednog mora ljudi, godišnjice tragedije na Železničkoj stanici – najveća je noćna mora Aleksandra Vučića i njegove piramide moći i besramlja. Naravno, ne samo ta dva dana nego i sve ono što im je prethodilo – mislimo dakako na raskošne dočeke studenata (pogotovo onih iz Novog Pazara) u gradovima i opštinama cele zemlje. To što su mnoge oči Evrope u petak i subotu bile usmerene ka Novom Sadu – veliki je režimski poraz.

foto: marija janković

“PREKRETNICA” I PREKRETNICA

“Prekretnica” je naziv studentskog filmskog serijala o novosadskoj tragediji i protestima protiv režima prikazanog 1. novembra na velikim ekranima koji su bili postavljeni duž novosadskog Bulevara oslobođenja. Odista, pad nadstrešnice je istorijski događaj koji je promenio Srbiju – ona već 2. novembra prošle godine ujutro više nije bila ista, od autokratije, organizovanog javnog raspamećivanja i beznađa premorena, država. Jezive smrti su je potresle i vratile volju za životom, normalnim društvom, ljudskošću, pravdom… Sa svim onim što nam je režim svih ovih godina sistematski oduzimao. Ne radi se ovde samo o korupciji, kriminalu, bezakonju, već o dubinskom razaranju društva. Studenti su volji dali mladalačku, neiskvarenu snagu, grudva se zakotrljala i vremenom postala takoreći planeta. U Novom Sadu 1. novembra to je postalo odista vidljivo, takoreći opipljivo. Ne mogu to sakriti revolveraški režimski mediji, makar svi pevali u horu.

Veliki režimski poraz je i to što su građani, zajedno sa studentima, politički sazreli – bar ogromna većina njih. I to se videlo u Novom Sadu, čulo iz izjava građana i studenata. Sve je manje onih nestrpljivih koji očekuju da se nešto može promeniti tokom jedne noći ili jednog dana. Cilj je blizu, ali valja do njega još tabanati, sve sa ranjenim nogama. Oni studenti koji su sa od žuljeva krvavim čarapama umarširali u Novi Sad simbolički su pokazali da odlučnost postoji i da ih ništa ne može zaustaviti. Da im je jasno da je u pitanju, kako se to već mnogo puta ponovilo, maraton sa pregršt zamki, a ne sprint bez prepona. Mnogi su mislili da nas čeka jesen koja će izgledati kao duel dva grogirana boksera koja se teturaju u ringu. Novi Sad je pokazao da je samo jedan od njih grogiran i da se čeka završni udarac. Jedva stoji na nogama, ali neće sam pasti. A to nisu studenti i građani. No, i taj završni udarac treba pažljivo i mudro zadati.

Neki su se nadali, a neki su strahovali da je energija bunta spasnula. Novi Sad je pokazao da je to daleko od istine. Naprotiv, Novi Sad je dokazao da je raspisivanje vanrednih izbora u Srbiji jedini realni scenario za izlazak iz krize i da Vučić više nije nikakav garant sigurnosti i dobrog biznisa, već autokrata u odlasku.

RASTUĆI KONTINUITET I POLITIČKA PISMENOST

Kako rekosmo, sve je manje onih koji kažu: evo još jedan skup i ništa! Ili, recimo, trebalo je 15. marta da se promeni vlast, ali je neko izdao – i slične budalaštine. Voleli bismo da čujemo kako bi taj prevrat u praksi izgledao – da li zamišljaju Peti oktobar ili neka druge prekonoćne istorijske “prekretnice”? Šta bi se po njima tačno desilo? Izašla bi policija i predala oružje, a Vučić i ekipa bi klisnuli avionom? Da li su zaboravili, recimo, da je Petom oktobru prethodio izborni poraz Slobodana Miloševića? I da su ovog autokratu bezmalo svi njegovi saradnici, uključujući i moćne države sveta, prethodno pustili niz vodu. Iako je mnogo učio iz Miloševićevih grešaka, Vučić možebiti jaše ka sličnom razvoju događaja, ali tome treba još vremena. I naravno – fale izbori.

Ali, čak i kada bi se desio prevrat tokom jedne noći, ko bi došao na vlast? Kako bi reagovale strane zemlje? I još par stotina sličnih pitanja. Vlast koja bi se promenila na ulici, čak i ako pretpostavimo da bi se to moglo desiti bez prethodnog izbornog poraza, ne bi imala legitimitet i legalitet, a da ne govorimo o tome koje bi strukture u tom haosu mogle da isplivaju na površinu. Sve ovo spada u domen političke pismenosti, koja razume da je novosadski rastući kontinuitet veći udarac za režim nego upad u institucije.

Uzgred, politička pismenost treba nam i za dan posle. Otići će ovo Vučićevo doba u ropotarnicu istorije, ali ono što će sačekati sledeću vlast čovek ne bi poželeo ni najvećim neprijateljima. Ukratko, spaljena zemlja, nefunkcionalne institucije kojima rukovode nekompetentne osobe, prazni budžeti, moćni kriminalci koji su stotine miliona evra našeg novca sakrili na egzotična ostrva, pretvorili u zlatne poluge ili kriptovalute, njihovi mediji koji će lajati kao besni psi, ko zna koliko po Srbiju nepovoljni tajni ugovori sa raznim državama i ko zna kakvi još skriveni problemi koje u ovom trenutku ne možemo ni naslutiti…

Vučić je oko sebe, i to je očigledno, okupio domaći, ali i delove međunarodnog kriminala, kojem je širom otvorio granice države. Svakako će biti potrebna ozbiljna kontrola nove vlasti, ali ona mora da bude kompetentna, a ne populistička i razmažena. Nije bilo, a ni ne može da bude Šestog oktobra onako kako ga laici zamišljaju. Sve ovo su dugi procesi, protiv protivnika koji će biti moćni i kada padnu sa vlasti. Valjda smo iz one najglupavije političke akcije u istoriji čovečanstva – “belih listića” – nešto naučili.

UZROCI DEBAKLA ZVANOG VUČIĆ

Tu dolazimo do još jednog važnog pitanja. Kako je ovo društvo uopšte dozvolilo da se Aleksandar Vučić i njegovo okruženje nađe na poziciji svevlasti, te da nas toliko dugo jaše i bičuje? To jeste pitanje svih pitanja, na koje moramo dati odgovor, kako nam se ovakvo šta više nikada ne bi desilo. Naravno da gorepomenuti “beli listići” nisu glavni krivci. Možda nisu ni milimetarski krivci, već su više dijagnoza jedne plitkoumne političke strasti. Veći je krivac prethodna vlast, u to nema nikakve sumnje. Borisu Tadiću, umesto što pokušava i dalje da se bavi političkim radom, pametnije bi bilo da napiše iskrene memoare i da nam otkrije svoja saznanja o uzrocima propasti, uključujući i svoje greške. Bilo bi dobro naravno da i drugi akteri tog vremena progovore. Recimo, Koštunica. Skupite petlju i napišite nešto, sada imate i veštačku inteligenciju, ako vam je teško udarati po tastaturi, ali neka to bude autentično!

Mnogo dublji i jači razlozi debakla Srbije zvanog Aleksandar Vučić jesu oni društveni, uključujući tu i primitivizam, mitomaniju, nacionalizam, reviziju prošlosti, odbijanje istine o ratovima na području bivše Jugoslavije i, uopšte, nedostatak autorefleksije i svesti o realnoj važnosti ove zemlje u međunarodnim okvirima. Čitamo ovih dana – neki “ultragrađanisti” uzjogunili su se i tvrde da se ništa u Srbiji neće promeniti ako se ti duboki uzroci naprednjačke pošasti ne uklone. To je otprilike politički promućurno kao i verovanje da će tokom samo jedne noći naprednjački režim pasti kao trula kruška. Već smo studentima na grbaču stavili prevelik teret, zar neko misli da se oni u ovoj situaciji, u ovakvoj društvenoj i političkoj atmosferi, mogu izboriti i sa problemima koji se talože decenijama? I šta sve to zapravo znači – da li treba ostaviti Vučića na vlasti?

Naravno da se ovi problemi posle promena moraju staviti na dnevni red, nakon promene vlasti. Mora se raditi međutim oprezno, pametno, sa hirurškim rukavicama, a ne lopatom. Način na koji su dočekani novopazarski studenti pokazatelj je da Srbija može biti moderno evropsko društvo, a ne društvo mržnje, zauvek zaglavljeno u kanjonima prošlosti. Takođe, trebalo bi i oni koji su se svih ovih godina i decenija borili protiv nacionalizma da se samoreflektuju i da sagledaju gde su grešili. Ako vaš tim neprestano gubi, sedite malo na klupu za razervne igrače ili se bar malo presaberite! Da ne govorimo o tome da su neki neprikosnoveni borci za svekoliku pravdu bar u jednom periodu prigrlili Vučićev režim kao brata rođenoga.

“PROBLEM” ZVANI OPOZICIJA

Nekako tu dolazimo i do opozicije. Može se razumeti zašto su mnogi opozicionari na neki način uvređeni: građani nemaju poverenja u njih, studenti ih se klone. Neki su to manje, neki više zaslužili svojim delovanjem. Zaboravljaju se i njihove zasluge, recimo ozbiljan rad u cilju promene stava evropskih institucija prema Vučićevom režimu. Zaboravlja se i da rade u nemogućim uslovima. Oni jesu žrtve dehumanizujuće kampanje koju režim decenijama vodi protiv njih, protiv političkih stranaka uopšte i demokratskog, višestranačkog sistema kao takvog.

S druge strane, ovo je istorijski trenutak koji zahteva da se prevaziđu sujete i sitne kalkulacije, da se odustane od politike kao igre spletki. Ako se to pokaže kao najučinkovitije, ako je moguće i potrebno stvoriti referendumsku atmosferu, treba svesrdno da podrže studentsku listu, pružajući im svoju infrastrukturu i podršku bez kalkulacije, ne tražeći ništa zauzvrat. To nije samo stvar etike već i pragmatizma. Tako su karte pale, šta da se radi! Tako kupuju budućnost svojih organizacija. U protivnom, odneće ih vetar u nepovrat.

Dakako, moguće je da se pokaže kako su veći izgledi da se Vučić razvlasti ukoliko bi njegovi protivnici išli u dve ili tri kolone. U ovom trenutku deluje nerealno da je to bolja opcija, ali je ne treba isključiti. Ali takvu odluku treba doneti veoma pažljivo, uz ozbiljna ispitivanja javnog mnjenja. I opet bez sujeta i spletkarenja. Ukoliko se odluče na to, najmanje što mogu da urade je da se napravi dogovor o nenapadanju i da se zajednički kontrolišu izbori.

Vučić verovatno priprema najveću izbornu krađu do sada, ali će ona biti veliki izazov za njega i saradnike: imaće aktivne građane na svakom izbornom mestu, a i izborni proces će biti pod prismotrom Zapada više nego ikada. Osim toga, naprednjaci na terenu neće baš tako lako pristati da krše zakone, jer se sada – za razliku od ranijih godina – nazire da bi za to nekada mogli i odgovarati. Osim toga, svađa sa Dodikom može ugroziti “uvoz glasača” iz manjeg bosanskohercegovačkog entiteta. Da gubi izbore, Vučiću pokazuju i istraživanja javnog mnjenja, koja on – kako sam kaže – krije od svojih saradnika. Da nije tako, odavno bi raspisao izbore, jer su mu oni potrebni kao pokislom kišobran, kako bi povratio potpuno poljuljani legitimitet.

Uglavnom, ukoliko zahvajujući njihovim budalaštinama Vučić opstane na vlasti, mnoge opozicione stranke završiće zauvek karijeru i otići pre njega u ropotarnicu. Pogotovo ako upadnu u zamku pa pomisle da sa naprednjacima imaju isti interes, kada je reč o studentskom pokretu.

BEZ LEGITIMITETA I LEGALITETA

Vučićeva vlast je, kako rekosmo, izgubila legitimitet, i to nepovratno. Ali i legalitet. Ne samo zbog toga što su svi prethodni izbori koje je Vučić organizovao bili prepuni nepravilnosti, što je deminutiv za ozbiljnu izbornu krađu. Legalitet je upitan i zbog toga što je on odavno izvršio svojevrsni državni udar, ali ovih je dana to svima vidljivo. Potpuno neprikriveno preuzima pod svoju kontrolu sve tri grane vlasti, uprkos skromnim ustavnim ovlašćenjima. Dobra vest je da je to svima jasno, a loša da ta spoznaja nema vrednosti ako ne bude overena na izborima. Skup u Novom Sadu je pokazao da su studenti i građani odlučni, dosledni, uporni, i da neće odustati od svojih legitimnih zahteva. Pokazao je i neverovatnu građansku solidarnost (mislili smo da je ona zauvek nestala sa ovih prostora), što je ključna snaga u borbi protiv autokratskog režima. Pokazao je i organizacionu sposobnost i promišljenost studenata i građana u buntu.

Ni za šta od toga režim nema “protivotrov”. Ali, istovremeno, svaki naredni potez “buntovnika” mora da bude promišljen i mudar. Samopouzdanje je važno, ali sa njim ne treba preterivati. Ne smeju se stvarati novi neprijatelji, naprotiv. Treba pridobijati građane, nikako ih ne treba potcenjivati i vređati. Plenumi su se pokazali kao dobra mesta promišljanja i donošenja dobrih odluka, ali je važno da budu što inkluzivniji, kao što su uglavnom bili, i da ne dozvole da odlučuje strast već pamet. Neki načini borbe pokazali su se efikasnim u jednom trenutku, ali su protokom vremena počeli da prave kontraefekte.

Treba osluškivati stručnjake, ali i građane. Dobra je vest to što se po zahtevu studenata, a uz pomoć naših ljudi iz dijaspore, vrše ispitivanja javnog mnjenja. Novi Sad je pokazao da je pobeda blizu, ali još uvek ima prostora da se naprave i ozbiljne greške.