Šta Vučić zna o masakru u kafeu Panda i ubistvu braće Bitići

U Srbiji postoje dve vrste priča o ratnim zločinima: one koje nikada nisu rasvetljene i one koje je opasno ponavljati naglas. Prve godinama stoje u fiokama tužilaštava, policijskim beleškama i novinarskim arhivama bez presuda i bez jasnog odgovora ko je zločine naredio, organizovao ili povukao obarač.

...

Druge se, s vremena na vreme, ipak izgovore javno. Tada se rasprava retko vodi o samim zločinima. Mnogo češće se vodi o onima koji su ih pomenuli, pa njihove glave po ko zna koji put završe u torbi. To je ono što se ovih nedelja događa Veranu Matiću, nakon što je o njemu emitovan propagandni film Centra za društvenu stabilnost.

O tome je Matić već govorio za “Vreme” i evidentno je da je reč o njegovom targetiranju kao nekakvog nezapamćenog zlikovca i o pokušaju zastrašivanja. No, ovo nije još jedna priča o Matiću, već o moći propagande, mehanizmima kreiranja mržnje, zaveri ćutanja i drugim sredstvima koja na kraju dovedu do potpune sluđenosti javnosti koja više nikom ne veruje, pa bira između dve istine, kao da istina nije jedna.

Ima u tom filmu deo u kom je Matić optužen za “autošovinizam”, te se tvrdi da je “kao vid pritiska na tadašnje državno rukovodstvo, predlagao aktuelizaciju slučaja braće Bitići. Njegova doza autošovinizma se najbolje ogleda u njegovoj spremnosti da samoinicijativno angažuje privatnu detektivsku agenciju radi istraživanja ovog slučaja”.

Početkom marta, Matić je u podkastu “Ćao, Nevena” autorke Nevene Madžarević ispričao o čemu se radi: “Mi smo u Komisiji za istraživanje ubistava novinara veoma često dolazili do različitih informacija u nekim drugim slučajevima. Mi smo imali radnu grupu MUP-a koja je dobila informacije o tome da postoji dovoljno elemenata da se radi uspešno na razrešavanju slučaja ubijene braće Bitići. (…) Na sličan način smo dobili informacije vezane za slučaj ubistva mladića u kafiću Panda”.

Da bismo pokazali kako propaganda radi i u kakvoj je to vezi sa ovim što imamo danas, moramo se vraćati unazad, a ova se priča ne može ispričati hronološki, već kroz niz slika i vremenskih skokova napred-nazad.

foto: printscreen; obrada: m. janković

SLIKA PRVA

Pre četiri godine, u Jutarnjem programu TV Prva pojavila su se dvojica ljudi, Ljubomir Ristić i Zvonimir Gvozdenović, očevi dvojice ubijenih u kafeu Panda u Peći 14. decembra 1998. godine. Govorili su o tišini kojom ih “časte” sve vlasti od trenutka kad su im sinovi ubijeni. Njihovi se životi nakon tog ubistva dele, kažu, na dva dela: do 2013. mislili su da su im decu ubili pripadnici Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), a od 2013. da su stradali od “naših”.

Zašto je 2013. godina vododelnica? Zato što je tadašnji prvi potpredsednik Vlade Srbije i koordinator svih službi bezbednosti Aleksandar Vučić izjavio: “Nema dokaza da je masakr u Pandi počinila OVK, naprotiv”.

Masakr u kafeu Panda u Peći dogodio se 14. decembra 1998. godine oko 20 časova. Dvojica maskiranih napadača ušla su u lokal u centru grada i otvorila rafalnu paljbu na goste, među kojima su uglavnom bili srednjoškolci iz obližnje gimnazije. Ubijeno je šestoro mladih ljudi: Ivan Obradović (15), Zoran Stanojević (18), Vukota Gvozdenović (16), Svetislav Ristić (18), Dragan Trifović (18) i Ivan Radević (24). Još 15 osoba je ranjeno. Počinioci nikada nisu identifikovani niti je iko za ovaj zločin osuđen.

Odmazda nad pećkim Albancima bila je momentalna: uhapšena su šestorica, oko godinu dana su proveli u pritvoru gde su brutalno mučeni, ali nikakvih dokaza protiv njih nije bilo. Tišina u vezi sa masakrom u Pandi nastupila je maltene odmah: roditelji su tokom godina mnogo puta govorili za medije da su dugo čekali zapisnik sa uviđaja, kako su im telegrami saučešća visokih državnih zvaničnika stizali i po nedelju dana nakon ubistva, da niko od predstavnika vlasti nije bio na sahranama… Naravno, sve ovo su kockice koje su oni uspeli tek mnogo kasnije da uklope u mozaik, koji ostaje nedovršen do danas, jer i dalje ne znaju ko im je pobio decu.

Nakon one 2013. i tvrdnje da nam neće biti prijatno kad saznamo ko su izvršioci masakra u Pandi, Vučić više ni reč o tom slučaju nije rekao, osim jednom, čitavu deceniju kasnije, uoči parlamentarnih izbora 2023. kad je rekao da će “u januaru primiti roditelje ubijenih”. Nikada ih nije primio.

Ali, zašto je važno ono gostovanje na TV Prva? Zato što je ekspresno završeno nakon što je Ristić izgovorio da je ubistvo u Pandi bilo “par ekselans državni projekat”, a Gvozdenović: “Naša su deca više volela Srbiju od onih koji su ih ubili”. Ristić je dodao i da postoji transverzala Panda-Račak-bombardovanje, te pojasnio da je masakr u Pandi bio “nameštaljka” srpskih službi koja je poslužila kao izgovor za odmazdu nad OVK, da bi onda OVK “namestila” masovnu grobnicu u Račku, što je kasnije poslužilo kao povod za bombardovanje Jugoslavije 1999.

Voditelji su ih požurili jer je navodno “isteklo vreme” i brzo se pozdravili sa njima. Međutim, nije to bio pokušaj da se ovi ljudi ućutkaju jer govore nešto što se ne sme reći, već strah zbog neznanja da li ovo sme da se kaže. To je bilo pre četiri godine, a strah, kako od onoga što se može reći, tako i od nesigurnosti o čemu treba da se ćuti, danas je samo veći.

I to je “greh” Verana Matića, koji se u ovoj priči našao sasvim slučajno.

SCENA DRUGA

Ilji, Agron i Mehmet Bitići bili su američki državljani albanskog porekla koji su tokom rata na Kosovu 1999. došli iz Sjedinjenih Američkih Država i priključili se Oslobodilačkoj vojsci Kosova, u jedinici poznatoj kao Atlantska brigada, sastavljenoj uglavnom od dobrovoljaca iz dijaspore. Posle završetka rata u junu iste godine pokušali su da pomognu romskoj porodici Mitrović da napusti Kosovo i preseli se u Kraljevo. Mitrovići su bili komšije njihove majke u Prizrenu. Advokat porodice Mitrović ispričao je u jednom dokumentarnom filmu iz 2006. da su braća Bitići planirali da prevezu Mitroviće samo do Prištine, ali su usput rešili da ih odvezu do Podujeva. Greškom su prešli administrativnu liniju kod Merdara i našli se na teritoriji Srbije. Tu ih je policija uhapsila jer nisu imali ulazne vize kao državljani SAD. Prekršajni sud u Prokuplju osudio ih je na 15 dana zatvora i po isteku kazne naložio da budu pušteni. Ispred zatvora ih je čekao upravo Miroslav Mitrović.

Međutim, umesto na izađu na slobodu, iz zatvora su ih preuzeli pripadnici MUP-a Srbije. Dve godine kasnije, u Petrovom Selu nadomak Kladova, u blizini kampa za obuku MUP-a, pronađena je masovna grobnica sa telima kosovskih Albanaca, ubijenih na Kosovu i prebačenih tu kako bi se prikrio zločin. Na samom obodu jame pronađena su tela tri muškarca. Svoj trojici ruke su bile vezane žicom, a ubijeni su mecima u potiljak. U džepu jednog od njih nađeno je rešenje o izdržavanju petnaestodnevne zatvorske kazne. Tako su pronađena braća Bitići, za čije ubistvo niko nije odgovarao.

Zvanično se o ovom slučaju ne zna ništa. Nezvanično, pune dve decenije je poznato, ali ne i dokazano koja je bila uloga i kampa u Petrovom Selu i ministra policije Vlajka Stojiljkovića, pa tadašnjeg šefa Resora Državne bezbednosti Vlastimira Đorđevića, i u konačnici, šefa MUP-ovog kampa za obuku Gorana Radosavljevića Gurija. Jedino se ne zna ko je tačno povukao obarač i ubio braću Bitići.

“Prema dokazima izvedenim tokom suđenja, pripadnicima 124. interventne brigade Posebnih jedinica policije Sretenu Popoviću i Milošu Stojanoviću, kao i na osnovu javno dostupnih podataka, ubistvo Agrona, Iljija i Mehmeta naredio je tadašnji ministar unutrašnjih poslova Srbije Vlajko Stojiljković”, kaže za “Vreme” istraživačica Fonda za humanitarno pravo Jovana Kolarić. “Ta naredba je zatim prenošena komandnim lancem do neposrednih izvršilaca. U tom lancu nalazio se tadašnji načelnik Resora javne bezbednosti Vlastimir Đorđević, koji je pred Haškim tribunalom osuđen za zločine na Kosovu i koji se prošle godine vratio sa izdržavanja kazne. U tom komandnom lancu bio je i bivši komandant PJP i nastavnog centra u Petrovom Selu Goran Radosavljević Guri”, kaže ona.

Sreten Popović i Miloš Stojanović bili su optuženi za pomaganje u izvršenju zločina, ali su oslobođeni 2012. zbog nedostatka dokaza. O tom suđenju, Jovana Kolarić kaže: “Rasvetljene su brojne činjenice koje ukazuju na osobe koje su imale saznanja o ubistvu ili su na drugi način bile umešane u zločin. Međutim, veliki broj svedoka, posebno pripadnika policije, tokom svedočenja tvrdio je da se ne seća događaja. Samo suđenje pratili su brojni pokušaji opstrukcije od strane MUP-a, a policajcima koji su svedočili tokom postupka upućivane su pretnje”.

KOPANJE PO TAJNAMA

foto: m. janković

Oba slučaja, i Panda i braća Bitići, čine se nerešivim. Međutim, danas znamo da su ideje postojale i da su potekle ne samo od Verana Matića, već od cele Komisije za istraživanje ubistava novinara. Jer, čitava ta komisija u jednom trenutku predlaže Aleksandru Vučiću da se oformi slična za ova dva i još neke nerazrešene slučajeve.

Zašto su to uradili, Veran Matić objašnjava za “Vreme”: “Kada je podignuta optužnica za ubistvo Slavka Ćuruvije, odnosno, kada smo analizirali zbog čega nisu do sada uspele istrage u vezi sa ubistvima novinara, uočili smo da postoji niz opstrukcija unutar samog sistema i curenje informacija koje su veoma važne i veoma korisne, a da to onda potpuno blokira razvoj istrage”.

Ono što niko nije znao ili bar javnost nije znala, sve do početka suđenja za ubistvo Slavka Ćuruvije, jeste da je Komisija imala jednog tajnog člana u Kazneno-popravnom zavodu Požarevac, odnosno, u Zabeli, gde u to vreme “ležao” Radomir Marković, takođe bivši šef Resora DB-a, tri puta osuđen na kazne od po 40 godina zatvora. A on je u to vreme voleo da šeta po zatvorskom krugu i da – priča. Pa je tako ispričao svašta, a onda je to bilo moguće i proveriti kroz policijske i druge izveštaje.

“Kada smo izgradili neko međusobno poverenje, odlučili smo da čuvamo informacije i od nadređenih u tim institucijama. Dakle, da gradimo određenu vrstu sistema istrage i metodologiju koja će štititi tajnost podataka, najvažnijih podataka. Tako, na primer, niko u ovom sistemu nije znao da smo mi ostvarili komunikaciju u Zabeli”, kaže Matić.

“Tako se došlo do podataka vezanih za ubistvo braće Bitići. Neki od dokaza koji su se pojavljivali među informacijama koje smo dobijali, ukazivali su na moguće korišćenje možda zajedničkog oružja u ubistvu u slučaju braće Bitići ili u slučaju ubistva u Pandi i onda se otvorila mogućnost da se i ti slučajevi istraže”, dodaje.

Matić dalje objašnjava da su se, kao komisija, zapitali zašto to do tog trenutka nije urađeno, ali su onda uočili genezu u svim slučajevima do tada: mnogo je moglo da se uradi, ali su stalno postojale opstrukcije, stalno su curele informacije u javnost, a onda su tim informacijama potpuno kompromitovani i svedoci i nadležni tužioci i svi koji bi mogli da učestvuju u procesu koji bi ove istrage doveo do kraja.

U toj i takvoj atmosferi komisija je 2013. napravila izveštaj namenjen Aleksandru Vučiću, u kom je predložila da se po uzoru na nju formira slična za slučajeve braće Bitići i masakra u Pandi, jer institucije, ovakve kakve su u bile tom trenutku, ne mogu da funkcionišu bez ometanja i treba im nezavisno telo. Tada je, 2013. godine, Vučić izašao sa informacijom kako nema dokaza da je OVK kriva za masakr u Pandi, “čak naprotiv”.

“Pošto smo već posedovali tu metodologiju, BIA je imala jednostavno razvijen mehanizam za proveravanje komunikacija sa mobilnih telefona i moglo se vrlo brzo utvrditi kako su se odvijale te komunikacije tog dana kada su oni ubijeni, samim tim uporediti sa komandnom odgovornošću nad kampom i nad jedinicom u Petrovom Selu”, kaže Matić koji je uveren da je makar slučaj braće Bitići mogao da bude rešen. “Imali smo svedoka koji je u nekoliko iskaza svedočio o pet egzekutora. Dakle, mogao je da da imena, ne znam da li je dao i da li je to sakriveno. Ali svedok je mogao da uveže tu sliku koja bi se dobila, između ostalog, korišćenjem zapisa mobilne komunikacije. Ne bi bilo jednostavno, ali sa nekom snažnom posvećenošću moglo je da se dođe do razrešavanja slučaja mnogih ubistava”, kaže on.

ODUSTAJANJE OD ISTINE

Krajem maja 2015. Aleksandar Vučić, tada već predsednik Vlade Srbije, istupio je u javnosti sa izjavom: “Pozvaću Verana Matića da se uključi u istragu ubistva braće Bitići. Matić je do sada pokazao ozbiljne rezultate, a u slučaju ubistva Slavka Ćuruvije uspeo je da podstakne jedan značajan broj ljudi da sarađuju i zajednički rade”.

Vučić je ovo rekao novinarima posle otvaranja okruglog stola “Region uspeha” te 2015. Dodao je i da ga ništa ne pitaju o funkciji koju će Matić obavljati u slučaju “Bitići”, “koji je jedna od prepreka u uspostavljanju boljih odnosa Srbije i SAD”.

Medije su preplavili napisi o tome da se formira nova komisija iako Matić i danas tvrdi da je i sam saznao iz medija kako Vučić ima neke planove za njega.

Iste te 2015. u julu, Al Džazira Balkan objavila je sledeće: “Vlada Srbije odustala je od formiranja nezavisne komisije za utvrđivanje istine u slučaju ubistva braće Bitići, na čijem čelu je trebalo da bude direktor Fonda B92 Veran Matić, prenose beogradski mediji. Premijer Aleksandar Vučić je, kako navodi list ‘Danas’, odustao od te namere i ceo slučaj ponovo prepustio Tužilaštvu za ratne zločine. Međutim, kako list nezvanično saznaje, predmet je oduzet dosadašnjem tužiocu u tom postupku Dragoljubu Stankoviću i poveren drugom”.

GDE SU, ŠTA RADE

Ipak, i posle svih dokaza, svih izveštaja, svedočenja i masovnih grobnica, istina o Pandi i braći Bitići ostaje delimična i fragmentisana. Stradanje se ovde ne meri samo životima, već i samom potrebom da se sazna šta se dogodilo, da se istorija ispravno napiše, da se počinioci dovedu pred lice pravde. Takva potraga postaje opasna sama po sebi jer istina se tretira kao teret i pretnja, a svaka institucija ili pojedinac koji pokušaju da je razotkriju suočavaju se sa zidom ćutanja, opstrukcija ili ispada da rizikuju glavu, kao npr. Veran Matić.

Današnja Srbija, na čijim ulicama odjekuje nezadovoljstvo, još uvek funkcioniše po istim zakonima koji su decenijama blokirali rasvetljavanje zločina. Masakr u Pandi i ubistvo braće Bitići nisu samo prošli događaji – oni su ogledalo mehanizama koji i danas oblikuju političku scenu, selektivno pamćenje, kontrolu narativa, strah od iznošenja činjenica. Svaka nova vlast može menjati lica i reči, ali strukture koje odbijaju da istinu učine dostupnom ostaju nepromenjene.

Poruka za društvo je pesimistična: dok se istina tretira kao opasnost, dok propagandni aparati oblikuju percepciju i dok pravda ostaje odložena, stradanje je sistemsko. Ne ginu samo oni koji su ubijeni ili zlostavljani, već i sam čin traganja za odgovorima. Istina sama po sebi, čak i kada se pokaže i dokumentuje, može biti fatalna jer svako ko je pokuša izneti nailazi na prepreke, ćutanje i strah.

Zato nije zgoreg podsetiti se gde su danas i šta rade ljudi iz ove priče, oni čija se imena šapuću…

Vlastimir Đorđević je do 2007. bio u bekstvu od optužnice Haškog tribunala, da bi na posletku bio uhapšen, a 2011. proglašen krivim za smrt najmanje 724 osobe na Kosovu, među njima i znatnog broja žena, dece, hendikepiranih i staraca (pokolj u Suvoj Reci, Orahovcu, Podujevu i drugi), razaranje domova i kulturnih spomenika, pokušaje prikrivanja ubistava Albanaca u slučaju kamiona-hladnjača kojim su nekoliko nedelja u proleće 1999. prebacivali i zakopavali leševe u Batajnici, Petrovom Selu i jezeru Perućac. Osuđen je na 27 godina za krivična dela deportacija, zločin protiv čovečnosti, progoni, učestvovanje u udruženom zločinačkom poduhvatu, ubistvo i kršenje običaja ratovanja. Prošlog juna pušten je na slobodu i brže bolje je u Vladičinom Hanu svečano otkrio tablu sa novim nazivom Ulice Posebne jedinice policije.

foto: zoran jovanović mačak

Vlajko Stojiljković je sam sebi okončao život na stepenicama Doma Narodne skupštine, pucnjem iz pištolja 11. aprila 2002. na dan kad je usvojen savezni zakon o saradnji sa Haškim tribunalom. Goran Radosavljević Guri je u penziji i pre godinu dana je zapažen kako se šepuri po Ćacilendu. Radomir Marković jedini je gde mu je i mesto – u zatvoru. Osuđen je na kaznu od 40 godina u nekoliko procesa: četvorostruko ubistvo na Ibarskoj magistrali, pokušaj atentata na Vuka Draškovića u Budvi i otmicu i ubistvo Ivana Stambolića. Bio je među osuđenima i za ubistvo novinara Slavka Ćuruvije, ali je za to delo oslobođen početkom 2024. godine.

ČIJA JE GLAVA U TORBI

I tako, dok Srbija protestuje i buni se, dok se menjaju politički programi i lica, istorija ostaje zarobljena u začaranom krugu. Istina ne oslobađa, nego se odlaže i preti da povredi onog ko proba da je otkrije. A dok se ovaj krug ne razbije, društvo ostaje zarobljeno između prošlosti koja ne prolazi i budućnosti koju još niko nije spreman da prihvati. Na kraju, ostaje pitanje: ako su roditelji ubijenih u Pandi mogli da se suoče sa mogućnošću da su im decu pobili operativci Resora Državne bezbednosti kako bi država imala izgovor da započne odmazdu nad kosovskim Albancima, šta je problem sa društvom u celini, koje ova jeziva mogućnost mnogo više pogađa. Na kraju, ispada da je glava u torbi samo onima koji predlažu način da istina izađe na videlo.

Pravo novinarstvo košta, a mi nećemo da nas kupe tajkuni i korporacije. Podržite nas jednokratnom ili mesečnom donacijom. Vreme za to je sada!